La vida es sueńo

Takvi retko odvažni koraci uglavnom se prećutkuju; lakše je govoriti o, uglavnom beskorisnom, jalovom rastinju savremene srpske književnosti koje ne zahteva ni minimum brige, iako već uveliko nekontrolisano buja.

Svojim najnovijim romanom La sans pareille Milisav Savić, jedan od naših najboljih pisaca, suprotstavlja se ovoj literarnoj štetnosti. Posle niza knjiga koje su ga dovele na sam vrh literature, Savić je ponovo dokazao da je jedan od najagilnijih, najspretnijih i najobrazovanijih srpskih prozaista, spreman da preispituje granice umetničkog izraza, iskušava sopstvene domete i domaćoj savremenoj književnosti otvara nove vidike (sličnu smelost poseduje i njegov izdavač, Agora koja se nepogrešivo odlučuje i za Saviću slične pisce inovatore, od domaćih, pre svih, nepatvorenog postmoderniste Save Damjanova, do stranih, u svetu odavno priznatih eksperimentatora čiji su prodori u nove prostore proze nesporni).

U podnaslovu svog najnovijeg dela Milisav Savić naglašava da je reč o ljubavnom romanu sa dodacima. Ali La sans pareille (Neuporediva, Bez premca) se, uistinu, opire svakom žanrovskom određivanju. U delu ima istoriografije – tek završene jugoslovenske ratne istorijske drame oivičene godinama 1992-1994-1999, do najnovijih tranzicionih muka. U njemu ima putopisa o zanosnoj Toskani, njime vlada i prosvetiteljsko-obrazovni sloj a, iznad svega, vrhunska esejistika ka kojoj se i svetska književnost polako usmerava kao teritoriji svežeg izraza i zahtevnije komunikacije sa Čitaocem.

Junak romana, čiji je naslov rukavica i iskušenje bačeno u lice srpskoj prosveti i kulturi gde je više od milion ljudi delimično ili potpuno nepismeno, neimenovani je mladi Srbin koji pod lažnim pasošem na ime muslimana Hasana Prtinca, kako bi sigurnije prošao na Zapadu, beži pred mobilizacijom za rat koji će krajem prošlog veka sahraniti bivšu Jugoslaviju. Slikajući pejsaže i vedute u Firenci, koje prodaje turistima, zaljubljuje se strasno i večno u neimenovanu dragu. Po završetku rata vraća se u Srbiju ali počinje sukob na Kosovu, gde mu se gubi svaki trag…

Potresna priča, ljubavna i egzistencijalna drama bez jasnog završetka, u kojoj je život lebdenje u međuprostoru i jalovo prerušavanje, sve dok nas u tom pokušaju bekstva ne sustigne Smrt. La vida es sueńo/Život je san. Da, o Crnjanskom je reč, o njegovim teško žanrovski odredivim Hiperborejcima, Savićevoj La sans pareille najbližim. Uostalom, roman se i otvara ljubavno-erotskim poglavljem Prolećno putovanje Toskanom, nad kojim, kao i kasnije, a i sam će pisac kazati, lebdi sen Crnjanskog.

Crnjanski je samo jedna od senki velikana u Savićevom delu, ali počasna; taj prpošni starac, nekadašnji sjajni fudbaler ali i drčni učesnik u dvoboju, pojavljuje se i lično, sa svojom voljenom Vidom, ženom koja ga je ljubavlju obavijala celoga života. To je ljubav za kojom čezne i koju u Neuporedivoj nalazi naš junak, sav u groznici, svestan da se ona sreće samo jednom u životu pa i tada se više sanja nego što se u nju veruje. Zato su sve njegove drage prerušene u sve drage ovoga sveta, od najpoznatije, Bez premca, La sans pareille – Simonete Vespuči, najlepše žene renesanse koja je Botičeliju bila model za sliku Rađanje Venere, preko Bokačove Pampineje, Floberove Eme Bovari, Tolstojeve Ane Karenjine, Danteove pohotnice Frančeske da Polenta, Čehovljeve dame sa psetancetom, Salome, Jelene Trojanske, do, naravno, može li se, sme li bez nje? Gospođe Dafine Miloša Crnjanskog. One se preobražavaju, silaze sa slika, izlaze iz literature: stare ili mlade, svejedno je, u zanosu vreme je relativno a samo ljubav u životu ima smisla.

Ona je i osnovna nit koja manje-više čvrsto povezuje građu Savićevog romana čija je konstrukcija parafraza Bokačovog Dekamerona: deset osoba deset dana priča po jednu priču. Ukupno sto. Ovakvo ustrojstvo, gotovo idealno za poštovanje ali i manipulisanje postmodernističkim obrascima, nudi bezbrojna tumačenja kroz slobodno kombinovanje svih poglavlja romana. Prolećno putovanje Toskanom otvara priče koje se poput Šeherezadinih ne završavaju u jednoj noći – poglavlju, već se nastavljaju, i šire. Iza Putovanja slede Priče i Crne priče, pa Snovi iza kojih idu Eseji i Piščeve beleške (svako po deset naslova) da bi vrhunac bila piščeva primamljiva ponuda Čitaocu: deset mogućih Završetaka romana. Odluka nije laka jer treba još savladati sto fusnota i sto imena, imena mesta, datuma i pojmova…

Na kakvog čitaoca može da računa Milisav Savić?

Pre svega, na strpljivog koji se neće nervirati stalnim prevrtanjem stranica da bi video o čemu je ili o kome je reč. Zatim obrazovanijeg, ali ne i sujetnog već spremnog da neprekidno proverava svoje znanje ili otkriva nešto novo. S druge strane, zašto ne bi pridobio i sve sa oskudnijim znanjem, ali velike radoznalce koji vole zagonetke i izazove? Onaj koji Savića, međutim, ne zanima jeste nezainteresovani čitalac koji će se zadovoljiti samo Prolećnim putovanjem Toskanom, ljubavnim iznenađenjima, maskenbalima i lepotom Firence.

Takav propušta ono najbolje u romanu La sans pareille: kroz zgusnuti omaž velikanima literature kao što su Andrić, Crnjanski, Laza Kostić, zatim Homer, Bokačo, Ovidije, Dante, Kazanova, Tolstoj, Bulgakov, protiče igra žmurke između Junaka, Pisca i Čitaoca, kojoj je teško odoleti. U njoj potmulo odzvanjaju gorki kritički tonovi o nedavnoj ratnoj prošlosti na Balkanu, o tranzicionoj sadašnjosti i neizvesnoj budućnosti, ponekada čak snažnije i književno upečatljivije od ljubavne storije. Jer, ona volandska kiša koja je u doba Majstora i Margarite sipila nad Moskvom stigla je do nas (sjajna poglavlja Eseja, Snova i Pisama), nudeći nam tužni i jedini izbor, između đavola čije su produžene ruke odavno videli Gete, Bulgakov i Dostojevski.

Miroslav Josić Višnjić u knjizi Miloš, Crnjanski (Albatros Plus, Beograd 2013) zapisao je reči Crnjanskog da literatura „počinje tek posle priče“ i da proza mora biti „pisana iznutra“, punim srcem strasno, beskompromisno. Savić je baš tako napisao svoj roman La sans pareille, u kojem napominje da je za književnost najvažniji čitalac budućnosti. Za tog će uvaženog čitaoca, vice versa, njegov roman La sans pareille biti vesnik jednog novog puta u ovdašnjoj književnosti u prvim decenijama 21. veka. Sjajna poduka. I persiflaža srpske pozne postmoderne, posrnule u epigonstvo i pamflet, nesvesne svoje, davno joj saopštene, fatalne dijagnoze.