Lagano ateriranje

Četvrtak, 20. april

Po susnežici i zimi, Bojana Kovačević i ja dovodimo Santjaga Ronkaljola sa novosadskog Prosefesta u Beograd. Upozoravamo ga da neće videti april u Beogradu, nego natuštenu balkansku gradurinu veoma različitu od butik-grada Novog Sada, kako ga je on nazvao. Ronkaljolo je svetski putnik, razume mrzovolju i samodovoljnost regionalne prestonice. On je takođe danas jedan od latinskoameričkih pisaca srednje generacije koji pobuđuje najviše pažnje i očekivanja kritike i čitalaca sve tri Amerike i dobrog dela Evrope. Što bi rekli mladi Srbi – hot! U skladu sa klimom, njegov prvi srpski izdavač ostaje, međutim, mrtav hladan za njegovu posetu Beogradu. Niko od urednika nije se udostojio da ga pozdravi, a kamoli ruku da mu da. Doduše, stavili su pred njega dva novinara i pregršt knjiga da potpiše, kad je već tu. Ali, nema veze, svi pre ili kasnije dođu u Beograd – biće bolje kad bude lepo i toplo. Drugo je pitanje s kakvim utiscima iz njega odu.

Ronkaljolo, srećom, odavno zna da su ljudi a ne izdavači, kritičari, kultur-tregeri njegovi pravi sagovornici. Po ledenoj kiši i vetru uspeva ipak da prošeta pešačkom zonom od Terazija do kraja Knez Mihailove, do gradske biblioteke, da vidi usput par galerija i slike u Muzeju Zepter, da se domogne Kalemegdana. Jasno mu je da se u Beogradu stalno mnogo toga događa. Poznaje razmaženost Lime, Meksika, Barselone.

Primećujem prijatno iznenađenje na njegovom licu kad se predveče, uprkos pasjem popodnevu, suoči sa krcatom salom Instituta Servantes. Tu još čitaoci poštuju pisca, tek tu shvata da razmažena gradurina ima dušu, priča krene dobro, teče sve bolje, sve duhovitije i vrcavije, vreme proleti kao u svemirskom brodu. Sa zadovoljstvom, Santjago potom pojede leskovačku mućkalicu, okusi roštilj, drmne rakiju i sve zalije vinom. Profesionalni putnik možda neće doživeti ljubav na prvi pogled sa Beogradom, kao što mu se desilo sa Novim Sadom, ali sa Beograđanima – to je već druga stvar.

Petak, 21. april

U novosadskom Kulturnom centru zatvaram ovogodišnje izdanje Prosefesta. Valjda zato što sam ga otvorio dan uoči zvaničnog otvaranja pričom o hispanoameričkoj književnosti, u čast dva gosta, Luise Valensuele i Santjaga Ronkaljola. Svakako ne zato što sam najvažniji. Prema svojim drugim obavezama već hitaju Peter Handke i Valensuela, glavne festivalske dive. Ostali smo Šnajder, Demić, Kekanović, Ronkaljolo i ja. Organizatori organizuju naš odlazak i nadgledaju da poslednja večera bude na epskom nivou. Bila je.

Iako počinje pravi zimski vikend, sala KCNS je puna. Ima odraslih, ali preovlađuju studenti i srednjoškolci. Pročitali su naše knjige, neopterećeno nam postavljaju pitanja mnogo podsticajnija, originalnija i teža no što to čine kritičari od zanata. Par dana pre toga, gostovao sam u gimnaziji „Svetozar Marković“ i sreo se sa učenicima koji će biti – ako već nisu – pravi, kvalifikovani čitaoci, zauvek udaljeni od Pinka i Cece. Mudro ih vodi tom cilju prof. Dragana Bošković, svojevremeno student mog druga Save Damjanova, književnog jeretika i profesora. Shvatam kontinuitet obrazovne matrice. Desetogodišnje misionarsko delovanje gostujućih pisaca na mladež Novog Sada je glavni adut Prosefesta. Susret sa pametnom decom koja se iz godine u godinu sreću sa piscima svih godišta iz čitavog sveta, širenje njihove intelektualne radoznalosti i potrebe za kulturom, ne ostavlja ravnodušnim nijednog učesnika. Govore o tome u svojim zemljama, na drugim međunarodnim okupljanjima, vraćaju se.

Lično sam počastvovan takvom publikom kojoj Srđan Tešin duhovito i znalački pomaže. Spontano sam motivisan da ne pričam suvoparnu, dosadnu, ponovljenu priču. Neću da lažem niti da gnjavim decu, bilo bi me sramota. Umesto toga, jedni drugima dajemo dragocenu energiju. Ako Prosefest već deceniju ostaje u srcima svojih uzvanika, to je pre svega zbog tih divnih, mladih stvorenja čija nas radoznalost i želja za znanjem podsećaju zašto pišemo.

Subota, 22. april

Vraćam se kolima iz Novog Sada u Beograd. Nadomak cilja, krenem preko Brankovog mosta. Ne može se, zatvoren je, presečen za saobraćaj. Okrenem na Gazelu, nastavim put Miloša Velikog, ni tu ne može. Policajac mi pokazuje rukom da idem put Slavije. Onda ću na moj Dorćol Beogradskom, mislim, ali – šipak. Ulica je preprečena. Tako potraje još neko vreme. Posle sat i po vozikanja unaokolo, nekako stignem kući. Palim TV: u toku je beogradski maraton.

Još jednom Beograd je vozačima oduzeo ulice i poklonio ih narodu. Beograd to voli da radi s vremena na vreme. Često – istorijski gledano. Delije, grobari, šetači, bezimeni ljudi što ne mogu da izdrže u svojim kućama. Ne čekaju da ih izmami lepo vreme.

Na beogradskim ulicama maratonci nikad ne trče poslednji krug.

Nedelja, 23. april

Već sam, u stvari, uveliko zagazio u ponedeljak, ali nesanica čini da nedelja duže traje. Navikao sam na nju i doživljavam je pre kao saveznika nego kao teškoću. Iako sam tek pre nekoliko dana aterirao na Surčinski aerodrom, načisto sam da jet-lag nije razlog mom bdenju. Ovo je nesanica koja mi poklanja kvalitetno vreme u kojem sam ušuškan u potpunoj tišini, ničim neometan. Što se mene tiče, nesanica je dobar način da se produži život – barem onaj svesni. Dobrica Milutinović je grdio moga pradedu što je svakog dana u deset sati išao na spavanje: „Frido, ako tako nastaviš, skratićeš sebi život za bar dvadeset godina!“, glumački teatralno mu je govorio.

Istina je doduše da san hrani i krepi, ali za šta? Da bi se tako okrepljeni ljudi okrenuli svojim poslovima? Šta biva ako su ti poslovi mnogo bolje, lucidnije, kreativnije urađeni u noćnoj tišini koju poklanja nesanica? Sem toga, zar posle probdevene noći pisanja, čitanja, ljubavi, kartanja, u praskozorje ne padamo u san umorni ali neuporedivo zadovoljniji? Zdrav noćni san, od ponoći do osam ujutru, jeste obaveza prema telu i prema sledećem danu koji, ruku na srce, tek treba da ispuni naša očekivanja. Takav san nije nagrada za nešto već obavljeno, postignuto, nego hronološka činjenica. Leći u krevet i žmuriti tek tako, bez razloga, znači odustajanje od života barem za jedan dan.

Ponedeljak, 24. april

Moja prijateljica Biljana otišla je još 1998 „na Zapad“, dve godine pre no što sam otputovao u Latinsku Ameriku. Sticajem okolnosti, našli smo se istovremeno u Beogradu i odlučili da za sat-dva pokušamo da nadoknadimo propušteno za tri decenije. Čim sam je video za stolom u „Operi“, kažem joj da se ništa nije promenila, ako ne računamo finu građansku patinu; da je prava slika Dorijana Greja. Uzvraća mi kompliment. Zadovoljni smo što ne moramo da se lažemo. Oboje delujemo spokojno, kao posle dobro obavljenog posla.

Ubrzo jedno drugom prepričavamo identične susrete sa nekim generacijskim prijateljima. Očigledno, sudeći barem po izgledu, vreme nije štedelo naše drugare. Ni priključenija. Otišlo im je mnogo godina na ratove, nemaštinu, komšijske zađevice, teorije zavere (uključujući harp-antene), na populističke vlade, sitne i krupne pljačke. Sve to je ostavilo traga na njihovim licima, leđima, rukama.

Nije da je Biljanu, mene i toliko drugih koji smo otišli svet mazio, ali dok gledam njene savršene naočare, zrelo lice uokvireno šatiranom kratkom kosom, pomišljam koliko besa, mržnje, nemoći i straha nema u našim očima. Možda umorni i ostareli, ostali smo neoštećeni.

Utorak, 25. april

Slažem kopije tekstova iz novina koji me zanimaju. Uzgred potvrđujem zaključak da nam španski baš ne ide. Iz nepoznatog razloga, tekstopisci i oratori uporno odbijaju da ljude rođene na tom govornom području zovu njihovim imenima. Na sve strane Ljose i Markesi. Nailazim na inače dobro sročeni prikaz knjige „Tri tužna tigra“ kubanskog Džojsa Giljerma Kabrere Infantea; čak i u našem najstarijem dnevnom listu čovek postade Infante. Grlo me boli od ponavljanja: sramota je zvati ljude pogrešnim imenom. Na španskom ide prvo ime, pa očevo prezime, pa majčino. Barem dok se ne ozvaniči matrijarhat, prezimena su Kabrera Infante, Garsija Markes i Vargas Ljosa. Ako nam je to baš dugačko, mogu biti samo Garsija, Vargas i Kabrera – nikako Markes, Ljosa i Infante. Mene niko nikad nije prozvao Brankom Marinkovićem, po prezimenu moje majke. Zašto onda neprilično pokrštavamo velika imena svetske književnosti? Bolje bi bilo da ih zovemo Gabo, Mario i Giljermo, ako su nam srcu toliko prirasli.

Sreda, 26. april

Jedan par mojih prijatelja se razišao posle tridesetak godina braka. Veoma mi je žao što se to desilo, ali dešava se. „At all funerals for love, love had its neat trick of making you mourn it so much, it reappeared.“ (Na svim pogrebima ljubavi, ona ima fini trik da te natera da je toliko oplakuješ da se opet pojavi), kaže Lori Mur u svojoj poslednjoj knjizi, Bark. Uviđam da je Mur najciničniji kritičar građanskog braka. Gora i žešća od E. M. Houms (Ipak, pročitajte Music for Torching, instruktivnu knjigu u tom pogledu), Apdajka i Rota zajedno. Bol i pustoš koje nekim nesretnim ljudima dobre volje i grešnog karaktera nameće brak užasan je, jer je podnošljiv. Jer ga ljudi trpe decenijama, zauvek, uz svest da neće biti bolje.

Autor je književnik i prevodilac Beograd/Buenos Ajres