Lake mete zlostavljanja i nasilja, ne pominju se ni u pravilniku o kućnom redu: Kakav je položaj osuđenika sa invaliditetom u srpskim zatvorima?

Koliko je njihov položaj neregulisan govori i činjenica da se oni ne pominju u Pravilniku o kućnom redu kazneno-popravnih zavoda i okružnih zatvora ni u jednom članu, niti u izveštajima Uprave za izvršenje krivićnih sancija, ali niti u bilo kojoj statistici uopšte.

Filip Mirić doktor krivičnopravnih nauka koji se bavi položajem osuđenika u ustanovama za izvršenje zavodskih sankcija u našoj zemlji, kaže da koliko broj osoba sa invaliditetom prođe kroz zatvor i pravosudni sistem nije poznat, jer se time niko ne bavi.

– Ono što znamo je prikupljeno iz teorije. I taj broj, ako pričamo o fizičkom invaliditetu je zaista mali. Postoje dve situacije, da osoba sa invaliditetom dođe na izdržavanje kazne ili da invaliditet stekne tokom izdržavanja kazne, najčešće nakon fizičkih obračuna. Ipak, broj onih sa psihosociljnim invalitetetom je mnogo veći. Kazna lišenja slobode, čoveka ne rešava nužno samo slobode, mnogi se teško privikavaju na život u zatvoru – rekao je Mirić.

Termin invalidnost tako se odnosi se na različite vrste i nivoe oštećenja, teškoća ili smetnji, odnosno nepravilnosti u području fzičkog, psihičkog, psihofzičkog i socijalnog razvoja.

Posebno je kako ističe Mirić, težak položaj osuđenika sa mentalnim invaliditetom. Odredbom 12.1 Evropskih zatvorskih pravila je propisano da lica koja su duševno obolela i čije duševno stanje ne dozvoljava da budu u zatvoru moraju biti smeštena u specijalnu ustanovu.

Međutim, kako je pisao u svom blogu, uprkos tome, primetno je da se određeni broj osuđenih lica sa teškim mentalnim poremećajem nalazi u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija u kojima ne postoje odgovarajući uslovi za njihovo lečenje i tretman, a navedene osobe su ili došle sa već postojećim poremećajem u zavod ili su obolele u toku izdržavanja kazne.

– Problem je u nedostatku adekvatnih terapija, zatvorskih deprivacija i svega onoga što dovodi do psihičkih problema kada počne odsluženje kazne. Mali je broj psihijatara. U ovakvim ustanovama radi obično jedan ili nijedan, odnosno dolazi periodično. Kako svaki osuđenik ima pravo da se obrati lekaru, a to obično bude doktor opšte prakse, na kraju se sve svede na lečenje anksioznosti ili depresije – kazao je Mirić.

Manje od sto osoba sa invaliditetom u zatvorima

Kada se Srbija pripremala za otvaranje Poglavlja 23 u pregovorima sa Evropskom unijom, u Zabeli 2016. godine otvorene su prve ćelije za invalide. Tada je rečeno da u celom zatvorskom sistemu u Srbiji, koji ima više od 10.000 pretvorenih i osuđenih osoba, svega 69 osoba ima neki telesni nedostatak, kao što su amputacija uda, slepilo na jedno ili oba oka, ili neki drugi teži oblik deformiteta.

Slični podaci su i u nama bliskoj zemlji, Hrvatskoj, gde godišnje od 60 do 80 osoba koji prođu kroz kroz zatvorski sistem imaju su neki oblik fizičkog i senzornog invaliditeta.

Mirić je 2006. godine u okviru studija obišao ustanove za izvršenje krivičnih sankcija u Srbiji i prvo što je tada primetio je bila nedostupnost, odnosno nedostajanje rampi. Od te činjenice krenula je i njegova zainteresovanost za položaj osoba sa invaliditetom u zatvorima. Teškoće sa kojima se ove osobe suočavaju u društvu, u zatvorima se samo povećavaju.

– Kada sam pitao nadležne zašto su objekti nedostupni, budući da je zatvor društvo u društvu, odnosno slika jednog društva, rečeno mi je da u tom objektu nema osuđenih osoba sa invaliditetom. Na takav će odgovor najčešće naići svi oni koji istražuju ovu temu – nastavlja on.

Po našim zakonima, obaveza je da zgrada mora biti dostupna, bez obzira da li je koristi jedna, pet, hiljadu ili nijedna osoba sa invaliditetom. Broj osoba je irelevantan, a obaveza univerzalna i odnosi se na sve objekte.

Osobe sa fizičkim i senzornim invaliditetom najčešće se u zatvorima susreću sa neadekvatnim prostorijama, zbog prenaseljenosti objekata. U izveštajima Uprave za izvršenje krivičnih sankcija uvek se podvlači da u zatvorima postoje pojedine prostorije prilagođene za osobe sa invaliditetom, ali tu priča oko inkluzije staje. Na ove probleme ukazuju i organizacije koje se bave ljudskim pravima, pa i međunarodne, poput Ujedinjenih nacija.

– Svi zavodi imaju po jednu sobu za osobu sa invalididtetom i to je u izveštajima tačno. Postoji prostorija koja je za korisnike kolica. Ali čitav tretman života u zatvoru nije prigođen osobama sa invaliditetom! Zašto se za početak ne vodi posebna statistika, barem u okviru zdravstvene službe o osobama sa invaliditetom. To je moj predlog za budućnost, da se tako vodi evidencija, da imamo od nečeg da krenemo, pa da poboljšavamo uslove života tih ljudi – rekao je Mirić.

Ovo ne treba da čudi, jer zapravo ne postoji ni zvaničan podatak koliko u Srbiji ukupno ima osoba sa invaliditetom. Popis stanovništva tu daje smernicu, ali to je samo projekcija, jer pitanje o invaliditetu na popisu nije obavezno. Tako broj osoba sa invaliditetom saznajemo posredno preko udruženja i pojedinih zdravstvenih centara, ili literature, gde je prihvaćen podatak da taj broj varira oko 10 odsto u opštoj populaciji.

Raste populacija u zatvorima, pa i broj osoba sa invaliditetom u njima

U naučnom radu, „Tertman osuđenih sa invaliditetom u zatvoru“, Gorana Jovanovića sa Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, piše da je ograničavajuće okruženje, nasilje u zatvorima, prekoračenje optimalnih kapaciteta, psihološki stres i nedostatak adekvatne medicinske nege, ono što najviše muči osobe sa invaliditetom u zatvorima.

Kako ističe Jovanović, zbog rastuće zatvorske populacije u većini zemalja i značajnog povećanja broja starijih zatvorenika, došlo je i do porasta broja osoba sa invaliditetom u zatvorima.

„Zatvorenici sa invaliditetom su osobe sa hroničnim fzičkim, mentalnim, intelektualnim i senzornim oštećenjima. Zbog svog nepovoljnog fzičkog stanja, osuđeni sa invaliditetom su lake mete zlostavljanja i nasilja od strane zatvorenika i zatvorskog osoblja. Zatvorski čuvari mogu, na primer, da konfskuju od zatvorenika kolica, štake, slušna pomagala, naočare i lekove“, piše on.

Kako nastavlja, mogu lako ostati bez obroka i biti primorani da u odsustvu pomoći prilikom obavljanja higijenskih i fiziološki potreba dođu u ponižavajuće stanje.

Psihičko zlostavljanje može se manifestovati i pomeranjem nameštaja u ćeliji osuđenika sa oštećenim vidom ili verbalnim uvredama. Dok zatvorenici sa vizuelnim invaliditetom nisu u mogućnosti da pročitaju svoju poštu ili zatvorska pravila i propise niti knjige iz biblioteke bez pomoći. Nisu im dostupni materijali na Brajevom pismu ili u audio zapisu.

Bez terapija, mogućnosti rada i resocijalizacije

Rekreativna i okupaciona terapija, kako kaže Mirić, zauzima posebno mesto u procesu resocijalizacije osoba lišenih slobode. Ali osuđenici sa invalididtetom nemaju mogućnost za ovakve terapije. Jedan od najboljih oblika resocijalizacije jeste rad, međutim, proizvodni pogoni u našim zatvorima su takvi da osobe sa invaliditetom obično ne mogu da rade.

Onemogućavajući im da učestvuju u raznim aktivnostima, uključujući zatvorske programe savetovanja, kao i sopstveni otpust i disciplinsko saslušanje, zatvorenici sa invaliditetom mogu biti rutinski isključeni iz učešća u programima rada i izvan zatvora, što dodatno opretećuje njihov boravak u zatvorenom.

– Moglo bi da se uredi i pitanje personalnih asistenata u zatvorima, odnosno to ne bi bili klasični asistenti nego zaposleni koji rade u okviru Uprave, koji su zaduženi za osobe za invaliditetom. Ali to još nije ni u formi predloga – dodao je naš sagovornik.

Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, ranije je medijima saopštila da svi zavodi imaju sobe koje su prilagođene za smeštaj lica lišenih slobode sa invaliditetom. U starijim zavodima to se postiglo rekonstrukcijom nekadašnjih soba, dok su u svim novijim zavodima, prilikom njihovim izgradnje, namenjene prostorije isključivo za smeštaj lica sa posebnim potrebama.

Osobe sa invaliditetom, kako su istakli, kao i drugi zatvorenici, imaju pravo na boravak na svežem vazduhu od minimum dva sata, zdravstvenu zaštitu, posete branioca, roditelja, bračnog druga, dece, usvojitelja, hranitelja…, pravo na telefonske razgovore, dopisivanje, učešće u kreativnim radionicima i specijalizovanim terapijskim programima, kupovinu na kantini, kao i na sva druga prava predviđena ZIKS-om.

Elektronsko pravosuđe pomoglo bi inkluziju

Inkluzivno pravosuđe najlakše se ogleda kroz dostupnost samih objekata, koji obično imaju rampe, ali pogrešno bi bilo sve svesti na korisnike invalidskih kolica. Taktilne staze, kako bi se poboljšali pristupi za slepe i slabovidne osobe, te tableti za komunikaciju sa gluvim osobama, samo su neke od stvari koje bi morale biti standard u našem pravosuđu.

Upotreba elektroskog pravosuđa, u najširem smislu, poboljšalo bi inkluziju, smatra Mirić, jer pravosuđe pružna mnoge usluge građanima.

– Mogućnost podnošenja predstavki elektronski, svedočenja koja su organizovana preko video veze van sudnice, dobijanje različitih uverenja elektronskim putem, kao što je ono o vođenju krivičnih postupaka koje je potrebno prilikom zapošljavanja, neka su od poboljšanja koje možemo uvesti odmah. No, vi čim odete u manje sredine vidite da sudovi nemaju mogućnost korišćenja čak ni video veze – nastavio je Mirić.

Kako zaključuje, nama nedostaju stručnjaci na akademskom nivou koji se bave ovom temom, nemamo ni emirijskih istraživanja o položaja osoba sa invaliditetom u pravosuđu i zatvorima. Ono čega statistički nema mnogo, jednostavno ne izaziva veliku pažnju stručne zajednice, ali i celog društva koje je obično zainteresovano za mas-pojave, pa i kada pričamo o kriminologiju.