Lako je u Beogradu govoriti o ustašama

Izrael je čitavu stvar pomalo i „naduvao“. Nema sumnje da je odluka MOK-a izraz slabljenja međunarodnog položaja Izraela“, rekao je u razgovoru za Danas Raul Tajtelbaum, član upravnog odbora jerusalimskog muzeja Holokausta Jad Vašem. Tajtelbaum je decenijama bio novinar, dopisnik Jediot Ahronota iz Nemačke, saradnik više jugoslovenskih novina. Rođen u Prizrenu, tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen na Sajmištu i u Bergen Belzenu. U Izraelu živi od 1948.

Neki izraelski političari tvrde da je „ceo svet“ protiv Izraela, što podseća na retoriku u Srbiji iz 90-ih godina. Pojačava li odluka MOK-a taj osećaj izolovanosti?

„Slogan da je „ceo svet protiv nas“ zaista postoji, pre svega među desničarima i nacionalistima. Verujem da se većina Izraelaca ne oseća tako, za razliku od ultrareligioznih i ultranacionalista. Jedan od dokaza da je „ceo svet protiv nas“ su zahtevi da se povučemo sa svoje teritorije. Činjenica je da imamo nenormalnu situaciju da Izrael u svojoj prestonici, za razliku od drugih zemalja, nema ambasade. Mit Romni je prilikom nedavne posete Izraelu obećao da će, ako bude izabran, SAD priznati Jerusalim za prestonicu, ali nije ni prvi ni jedini kandidat za američkog predsednika koji je to učinio“.

Kažete da Izrael gubi uticaj na međunarodnoj sceni. Pomera li se istorijsko klatno neminovno ka ciljevima Palestinaca, posle inicijativa pokrenutih u Ujedinjenim nacijama i uz uvažavanje činjenice da veći deo međunarodne zajednice smatra da Izrael treba da se povuče sa okupiranih teritorija?

„Mislim da iza raznih moralnih parola uvek stoje interesi. Danas je zaboravljeno da su u UN-u 1947. i 1948. Sovjetski Savez i istočna Evropa, izuzev Jugoslavije, podržavali Izrael. Gromiko je u to vreme, uz odobrenje Staljina, održao govor u UN-u koji je ocenjen kao cionistički, što je bila promena politike za 180 stepeni u odnosu na onu vođenu dvadesetih i tridesetih godina kada su KP SSSR i njene istočnoevropske sledbenice podržavale arapski nacionalni pokret. U SAD su svi osim tadašnjeg predsednika Trumana bili protiv priznavanja jevrejske države. Amerika je počela da šalje Izraelu oružje tek posle Šestodnevnog rata 1967. Amerikanci su posle iznenađujuće pobede Izraela i poraza sovjetskog oružja shvatili da im Izrael pruža jednu od najjeftinijih prilika za očuvanje interesa SAD na Bliskom istoku u takmičenju protiv istočnog bloka. Tako je Izrael postao saveznik Vašingtona“.

I to savezništvo traje do danas, zar ne?

„Upravo tu imam nedoumicu. Posle raspada SSSR-a Izrael objektivno, ne i subjektivno, gubi ulogu koju je imao u očima Amerikanaca od 1967. Objektivno, Izrael ne treba Americi da zaštiti svoje interese na Bliskom istoku. Ali potrebno je vreme da se objektivni interesi pretvore u tekuću politiku“.

Kao ključni problem Izraela nametnut je Iran. Zašto su Palestinci zaboravljeni?

„To je, po mom mišljenju, medijska manipulacija Izraela“.

Sa dobrim odjekom u svetu.

„Da, ali glavni problem su Palestinci. Baš zbog problema sa Iranom treba rešavati sukob sa Palestincima. Da bar sa jedne strane dođe do smirivanja. Izraelsko javno mnjenje je u konfuziji. Većina shvata da nešto treba napraviti, ali ne veruju Arapima, o čemu govori očekivanje „da se povučemo sa Zapadne obale, pa da nas posle odatle napadaju“. Mislim da su važnija demografska kretanja od toga šta će Arapi činiti. Za deset godina većina učenika osnovnih škola biće Palestinci, za dvadeset godina, dakle, većina odraslih biće Palestinci“.

Kad pogledate izraelske novine, izgleda da je rat sa Iranom neminovnost.

„Iran je jedan ogroman problem. Izrael ne može da ga rešava sam, to je izvan okvira njegovih mogućnosti. Uz to, mi smo atomska nacija. Kako onda drugima da solimo pamet u stilu „mi to možemo, a oni ne mogu“? O tome se ne govori, ali tako je“.

Kako ste doživeli poemu Gintera Grasa o tome da Izraelu ne treba nuklearno oružje i prašinu koja se podigla posle njenog objavljivanja?

„Gras je istinski antifašista, ali je „zaboravio“ da je kao mladić bio u SS-u. Grasove izjave su izraz njegovog nerazumevanja situacije na Bliskom istoku. Ne možete problem Irana da rešite jednom nevažnom rečenicom“.

Gras, dakle, nije antisemita, kao što su neki u Izraelu tvrdili?

„Nije. Skloni smo da kritike na račun Izraela olako tumačimo kao antisemitizam“.

Kako gledate na rehabilitaciju četnika u Srbiji i argumente da ih je Zapad prihvatio kao antifašiste?

„Ja sam neka vrsta svedoka, pa me mogu optužiti da sam neobjektivan. Partizanski pokret, u kojem su učestvovali i Jevreji, bio je jedan od najsvetlijih trenutaka u istoriji jugoslovenskih naroda. Rehabilitacija četnika, pa čak i Nedića u Srbiji, kao i Pavelića i njegove kamarile u Hrvatskoj, žalosna je pojava. Draža Mihailović od 1941. pa do kraja rata nije izveo nijednu akciju protiv Nemaca, niti protiv Italijana.”

Može li se, po vašem mišljenju, staviti znak jednakosti između Nedića, Draže i ustaša?

“Nedić i Draža su različite pojave. Draža je pasivan, u nekim momentima čak sarađuje sa Italijanima. Četnicima su najvažniji bili etnički građanski rat i vlast posle rata. Titu su najvažniji bili borba protiv okupatora i vlast posle oslobođenja. Četnici i ustaše su u osnovi isti po nacionalističkoj liniji. Ali postoje i velike razlike. Dražine formacije nisu bile kvislinške, mada su povremeno sarađivale sa Italijanima, ili su to činili neki Draži podređeni ljudi bez njegovog odobrenja. NDH je od početka do kraja bila kvislinška. Srpski policajci za vreme Nedića su Nemcima bili pomoćna organizacija. Malo se o tome govori u Srbiji. Spiskovi Jevreja, deportacije, konfiskacije jesu njihovo delo. A Pavelić je počeo da ubija Jevreje pre nego što su Nemci to uopšte tražili. Nedavno sam u Jad Vašemu ponovo našao originalnu rođendansku čestitku koju je aprila 1945, kad je sve bilo gotovo, Pavelić poslao Hitleru. Ali lako je u Beogradu govoriti o ustašama. Malo više pažnje treba posvetiti Nedićevoj administraciji u Srbiji.”