Lako zaboravljamo legende

Niko ga se ne bi setio. Problem je u nama, jer mi veoma lako zaboravljamo legende. Nemamo naviku da čuvamo tradiciju – kaže za Danas Zoran Marjanović, sin Blagoja Moše Marjanovića, jednog od najboljih srpskih fudbalera svih vremena, glavnog junaka filma i serije „Montevideo, bog te video“.

Sedimo u stanu u kome je živeo Moša, u Igumanovoj palati na Terazijama. Zoran po policama i u kutijama čuva očeve uspomene. Tu su medalja koju je kao kapiten reprezentacije Jugoslavije dobio u Montevideu, kao i značka kakvu su svi fudbaleri nosili na reveru.

– Niko se nikada nije interesovao da to izloži u muzeju. Ovde u zgradi je bio jedan prazan stan na međuspratu, pa sam se nosio mišlju da sve to izložim – kaže Zoran.

U jednoj kutiji su i Mošine kopačke.

– Evo vidite kakve su bile kopačke u kojima je igrao najbolji fudbaler tog vremena. Kramponi su zakovani ekserima koji vire sa unutrašnje strane. Morao si ko fakir da umeš da hodaš po tim ekserima. Najprijatnije im je bilo kad skinu kopačke – pokazuje nam Zoran.

Objašnjava da film „Montevideo“ nije realno prikazao ta dešavanja, već na jedan umetnički način.

– Vlada Stanković nas je konsultovao oko tatinog lika, kreatori filma nisu. Ovaj dečko što igra Aleksandra Tirnanića Tirketa fizički više liči na ćaleta. Tata je otprilike bio sušta suprotnost liku koji je prikazan u filmu. Moša je bio strašno miran, nikada nije povisio ton. Koga god je kasnije trenirao, nije vikao ni na jednog igrača. To je kod njega bilo nezamislivo. Bio je pravi gospodin. Nisu psovali, nisu bili ženskaroši, ali nešto mora da se doda da bi film bio interesantan. Neka radnja koja bi se prilagodila današnjim generacijama. Te generacije gledaju fudbal kroz fudbalere današnjice, tako da bi im se približio fudbal, glavni likovi moraju da budu slični ovim današnjim – objašnjava Marjanović.

Film „Montevideo, bog te video“ je, kako kaže, izvanredan, pun pozitivne energije, dobre režije, glume, zvuka…

– Serija koja se sada emituje na RTS malo je razvučena, ali je prvi deo serije bio mnogo bolji nego drugi. „Put za Montevideo“ ne mora uopšte tako da se zove, već može da se zove put za ne znam ti ja šta. Ništa oko Montevidea se u tom drugom serijalu ne događa. Da je taj put za Montevideo priključen prvom delu filma, mogao bi da traje pet minuta, a sama utakmica deset. Nije trebalo da se pravi drugi deo jer nema sadržaj, nema šta da se prikaže – ocenjuje Zoran.

Moša Marjanović je kao dečak počeo da igra fudbal u trećem timu podmlatka FK Jugoslavija. Najveći lovac na talente tog vremena, Radenko Milrović, uočio je Mošu i odveo ga u BSK. Igrao je na poziciji centarfora i polutke i sa Aleksandrom Tirnanićem sačinjavao čuvenu desnu stranu reprezentacije i BSK-a. Za reprezentaciju je debitovao 28. juna 1926. godine na prijateljskoj utakmici protiv Čehoslovačke u Zagrebu, a bio je učesnik Svetskog prvenstva 1930. u Urugvaju. Najbolji strelac prvenstva Jugoslavije je bio tri puta, 1930, 1936. i 1937. godine. Kada je počeo Drugi svetski rat, Moša je bio u vojsci, pa je odveden u zarobljeništvo, u logor na severu Nemačke.

– Tamo je bio do kraja rata. Moju sestru je video kada je imala tri godine, prvi put. Posle rata bio je trener mnogih timova. Trenirao je FK Torino tri godine, potom godinu dana Kataniju na Siciliji. Kad je bio u Torinu, gazda „Fijata“ Anjeli mu je nudio 10 puta veće pare da pređe u Juventus. Nije mu padalo na pamet. Govorio je: ovde su me lepo primili, zadovoljan sam. Kad je odlazio iz Torina, nudili su mu četiri auta – nije hteo. Takav je bio ćale. Fudbaleri u vreme kad je on igrao nisu bili plaćeni. Sve je to bilo iz ljubavi, pa je i kao trener odbijao primamljive ponude – kaže Zoran.

Moša je 1961. godine doživeo moždani udar.

– Ja sam ga našao u kupatilu. Doktori su rekli – biće bolje – ali nikada se neće potpuno oporaviti. On nije mogao da priča, ali je sve pamtio. Govor mu je bio, onako, kao nemušt. Nikada mu se nije vratila moć govora, desna strana mu je bila oduzeta. Ali je bio jako popularan, kad je šetao Beogradom, sat vremena je prolazio 100 metara, jer su ga svi zaustavljali. Svima su hteli da ga časte, nikada nismo mogli da platimo u restoranu. Beograd je tada bio mali – seća se Zoran Marjanović.

Moša je uvek navijao za BSK, cela soba mu je bila u njihovim bojama, svetloplavim. Umro je 1984. godine i sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.

Počasna ulaznica

Uprava OFK Beograda, naslednika BSK-a, Zoranu je pre neku godinu poklonila ulaznicu za sve utakmice srpskog prvoligaša.

– Dobio sam identičnu karticu, sa identičnim mestom na kojem je moj otac sedeo. Otac je, inače, imao doživotnu počasnu propusnicu za sve utakmice na teritoriji SFRJ – kaže Zoran.

Kolekcija od 50.000 ploča

Zoran Marjanović u jednoj sobi stana drži kolekciju od 50.000 ploča i 30.000 CD-ova.

– Imam sve što je na vinilu izašlo kod nas što se tiče roka i popa. Ploče sam počeo da skupljam jer mi je ćale donosio sa putovanja u inostranstvo. I tata je voleo muziku. Njegove dve omiljene pesme su bile „Oj Moravo“ i „Mito bekrijo“. Njegov ćale se zvao Dimitrije. Pušio je nišku „moravu“, onu zelenu, a kad je radio u Italiji, od svih koji su dolazili tamo tražio je da mu donesu isključivi „moravu“. A on im je plaćao i hotel i klopu – kaže Zoran.