Lalovića država ostavila na cedilu

Sutradan je lično predsednik Aleksandar Vučić, komentarišući taj događaj, rekao da je „spreman da pomogne“ te da će se naći neko rešenje za smeštaj ugrožene porodice Lalović. Međutim, ni nakon dva i po meseca od kad su ostali bez doma, i od kada su svoj slučaj izložili u kabinetu predsednika, Lalovićima se još niko od predstavnika vlasti nije obratio. Jedini poziv koji je bivši pukovnik dobio bio je od tužilaštva, gde je trebalo da da iskaz povodom „izazivanja opasnosti“, za šta je optužen, kada je proteklih puta branio pravo na svoj stan pred izvršiteljima.

Kako je Vučić tada naveo, bio je spreman da primi porodicu Lalović na razgovor, kako bi im se pronašao smeštaj i „obezbedio normalan život“, iako nije propustio priliku da istakne da je u tom slučaju „sve urađeno po zakonu“.

Već sedam dana nakon iseljenja, Lalovićeva porodica se direktno obratila Predsedništvu i zatražila obećani razgovor. Kako za Danas navodi Lalovićeva ćerka Žana, ona i majka su primljene na razgovor, gde su ih saslušali pojedini članovi kabineta predsednika, ali ne i on sam.

– Samo smo saslušane i rečeno nam je da će nam se neko javiti kroz nedelju dana, ali to se do danas nije desilo. Već počinjem da gubim nadu da će nam bilo ko iz predsedništva odgovoriti na molbe, ali i dopise koje smo nedugo nakon iseljenja poslali na tu adresu. Iskreno, sumnjam da će nam se iko obratiti, prepušteni smo sami sebi, ne vidim da je iko spreman da razgovara sa nama o rešenju problema. Nas troje sada živimo kao podstanari, dok moj otac i dalje ima apsolutno zakonsko pravo na stan i beneficije koje je svojim radom zaslužio, ali nažalost ne može da ih ostvari. Iskreno, ne znam šta će se desiti. Trenutno smo u potpuno nezahvalnoj poziciji, ignorišu se i obaveze koje imaju prema njemu i njegova prva, priča za Danas Žana Lalović.

Ona dodaje da više nije ostalo pravnih načina da se porodica bori za ispunjenje svojih prava.

– Žalba koju smo uložili je i dalje u Ustavnom sudu, nakon dopune 2018. vraćena je tamo. Međutim, kod njih ne postoji zacrtan zakonski rok u kom bi sud trebalo da donese odluku po predmetu. Ni posle skoro četiri godine ne znamo šta se sa slučajem dešava, da li je naš predmet u nekoj fioci ili to zaista tako sporo ide. To je poslednja instanca u Srbiji kojoj smo mogli da se obratimo, objašnjava Lalovićeva ćerka i dodaje da „i uprkos tome“ čekaju da im se bilo ko iz vlasti ili nadležnih institucija obrati, ali da „više nisu sigurni šta čekaju“.

Kako tvrde aktivisti Krova nad glavom, Lalović nije mogao do kraja da otplati stan jer je prevremeno, kažu i nezakonito, „oteran“ u penziju. To se, kako navode, desilo jer je Gojko Lalović ukazivao na korupciju u upravljanju stambenim fondom Ministarstva odbrane. Prevremeno penzionisanje onda bi bilo dodatni pritisak na Lalovića. Iz Krova su demantovali i tvrdnje Ministarstva da je pukovnik koristio dva stana, za šta, kažu, imaju i pisane dokaze. Kako su dodali i Lalovićeva žalba je prihvaćena, ali odluka suda nije preinačena.

S druge strane, Ministarstvo odbrane kao vlasnik stana, odgovorilo je ranije da postupak iseljenja nije u njihovoj već nadležnosti javnog izvršitelja i sprovodi se po osnovu pravosnažne presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu, „iz razloga što Lalović nije uplatio sredstva na koja se obavezao ugovorom“. „Izjava o sopstvenom učešću od 58 odsto od vrednosti stana direktno je Laloviću omogućila značajno pomeranje na rang listi i dovela ga u poziciju da mu se dodeli troiposoban stan u Vespučijevoj ulici u naselju Bežanijska kosa“, obrazložilo je Ministarstvo.

Uznemirujuće, brutalno, mučno

Podsetimo, nakon 15 pokušaja, izvršitelji, policija u uniformi i civilu kao i vojna policija, izbacili su iz stana u Vespučijevoj ulici pukovnika Lalovića i njegovu porodicu, posle višesatne drame. Uznemirujuće prinudno iseljenje dodatno je postalo potresno zbog pretnji samoubistvom pukovnika Lalovića, koji je u jednom trenutku držao i omču oko vrata. Protiv iseljenja protestovali su aktivisti Združene akcije Krov nad glavom, a događaj su obeležili i incidenti i nepravilnosti, kao što je, primera radi, slučaj da je jedan od aktivistkinja tokom pretresa potpuno lišena odeće, dok je drugu policajac udaljio sa lica mesta držeći je za vrat. Gojko Lalović je narednu noć proveo na VMA, a porodica je svoje stvari privremeno iselila u hotel. Javnost je veoma burno reagovala na mučne i brutalne scene, jer se na ovom primeru vrlo precizno videlo šta može da zadesi svakog građanina koji izvršiteljima „padne šaka“.