Laslo Vegel pre 20 godina: Postojeća elita je u krizi jer upravo plaća danak prošlosti

Prema njegovom mišljenju, razlog je u tome što su promene izvršile ambivalentne, međusobno veoma suprostavljene političke snage sa međusobno konfrontiranim porukama.

„Kada govorim o vremenu posle 5. oktobra, često se setim slike Pola Klea, na kojoj jedan anđeo sa razapetim krilima leti napred, jednostavno zato što ga vihor prisiljava na to ali je njegova glava okrenuta unazad i posmatra ruševine iza sebe. Mi smo u sličnoj situaciji: nekako idemo napred, jer nas evropski trendovi – a to je taj vihor- prisiljavaju na napredak“, naveo je Vegel za Danas pre 20 godina.

Osvrćući se na socijalistička iskustva i ono što je usledilo, rekao je da se do kvalitetnih promena došlo tek kad smo priznali slobodno tržište i višepartijski sistem.

„Mi sada priznajemo i slobodno tržište i višepartijski sistem, ali bi želeli da sačuvamo anahroni koncept nacionalne države, i uopšte, ortodoksiju koja se tiče fundamentalne ideje društva. A to je ona situacija „i da, i ne“, odnosno sve ali polovično. Naravno može se graditi nacionalizam sa ljudskim licem, može se legitimirati miloševićizam bez Miloševića, ali je to u suštini simulacija promena“, naveo je Vegel u vikend izdanju Danasa (24.-25. novembar 2001.).

On je ocenio da situacija nije tako bezazlena, te da bi još jednom mogli zalutati u slepu ulicu istorije.

„Jer, niko više ne sumnja da smo tamo bili. Ali problem je u tome, da u političkom životu ne postoje akteri takvog formata, koji bi imali smelosti i odvažnosti da definišu jasne alternative i da izaberu jednu. To je razumljivo, oni se bore za glasove, a nemaju još takav politički kapacitet da suviše rizikuju. Sve je još fluidno i rizično“, naveo je on.

Možda bi, kako je rekao, u društvu trebalo probuditi sumnju u one političare koji se mnogo udvaraju narodu, a ne idu ispred njega.

„Za sumnju imamo argumente. Setimo se samo veličanstvenih i dostojanstvenih mitinga, setimo se hvalospeva narodu, koji posle tih hvalospeva živi ispod egzistencijalnog minimuma. Ali još je više zabrinjavajuća činjenica da nema nezavisne elite koja bi uporno govorila istinu, ili je ona toliko marginalizovana da nema stvarnog uticaja. Sada se najviše oseća nedostatak takve elite koja bi imala smelosti da privremeno bude častan gubitnik“, istakao je sagovornik Danasa.

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.

Laslo je naveo da je u svakom društvu, naročito i tranzicionim i fluidnim situacijama, kada se započinje nešto novo, potrebna jedna intelektualna i kulturna elita koja bi bez državne i represivne moći imala autoritet u društvu, koja bi svojim autoritetom uticala na društvo, kada su partijske konfrontacije žestoke ali nejasne.

„Postojeća elita je, međutim, u krizi jer upravo plaća danak prošlosti. Za vreme socijalizma je ona živela u relativno udobnoj situaciji i nije stvorila platformu promena, jednu subverzivnu viziju budućnosti. Ne treba zaboraviti da su i nacionalističke koncepcije, ali i liberalno demokratke, bile getoizirane u malim segmentima društva. Elita je postala nacionalistička tek po direktivi centralnog komiteta, prema tome, još i za to je bila potrebna partijska direktiva. Ona je posle tog punomoćja krajem osamdesetih, izašla iz getoizrane situacije i tako dobila javni autoritet, ali je za to platila veliku cenu“, ocenio je u tom intervjuju Laslo Vegel.

On je naglasio da je na kraju 80-ih i na početku 90-ih godina elita imala veliki uticaj u društvu, pa i autorite, ne samo zbog „privlačnosti“ ideja, koje je zastupala nego i zbog partijske moći koja je stajala iza nje, ali da je kasnije postala nemoćna.

„Kada je vladajuća politička garnitura ubedljivo pobedila na slobodnim izborima, euforična intelektualna kasta nije više bila potrebna da legitimiše vlast, jer se ona legitimisala na izborima. Tada je ta nacionalistička inteligencija bila malo uvređena zato što nije potrebna, malo je oponirala, ali je u suštini ostala privržena osnovnim načelima sistema. Zbog toga intelektualna elita nije znala šta da radi sa šansom koju je pružio 5. oktobar, jer je duboko bila vezana za prošlost. I tako je ona postala nemoćna. Nešto može ušićariti ako se upisuje u neku pobedničku partiju, pa još postaje savetnik, ili tako nešto. Ali je to tužan epilog. U isto vreme, neke intelektualne ingerencije preuzeli su novi političari, koji su odjednom odlučili da budu i vlast i savest, i nisu priznali nikakvu kritičku tačku izvan sopstvenog kruga. Nije čudo, prema tome, da su oni nastavili da marginalizuju one veoma sporadične delove intelektualne elite koji su pre 5. oktobra bili marginalizovani“, zaključio je tada Vegel.

Podsetimo, ove godine Laslo Vegel izdao je autobiografski i autofikcijski roman „Nesahranjena prošlost“, koji obuhvata (nedostajuću) istoriju triju generacija. Uvodi nas u jedan provincijski, manjinski, plebejski svet u kojem porodične istorije govore o „nesahranjenoj“, što će reći – proneverenoj, otetoj prošlosti u kojoj se istorija svake generacije silom prekida. Protagonisti romana su zapravo migranti istorije.

Povodom ovog romana, Laslo Vegel u intervjuju za Danas ponovo govori o prošlosti i elitama.

„Samo da skrenem pažnju na nekoliko datuma: 1919, 1941, 1945, 1990. Datumi kad su građani bile žrtve masovne amnezije, nove, opasnije autohipnoze, tj. ponovo su bili osuđeni da se odriču sopstvene prošlosti. Mi se nismo dostojanstveno oprostili od nijedne prošlosti, a ovo poslednje traje do dana današnjeg“, naveo je u Vegel u septembru ove godine za Danas.