Latinica državni neprijatelj broj 1

… dok se s druge strane ovakvi postupci vlasti tumače kao manipulacija nečim što se doživljava kao deo srpskog identiteta a pod maskom brige za srpski narod i njegov jezik.

– Sadašnja rešenja nisu usklađena sa Ustavom. Ćirilica se u našem predlogu označava kao matično pismo, a latinica, koju takođe koristimo, kao pomoćno pismo. Umesto da se obuhvatno i razložno razmotri zakonski predlog, mnogi na pomen zaštite ćirilice refleksno reaguju s negativnim stavom. Ima onih kojima odgovara neregulisano stanje, jer se, protokom vremena, dovodimo pred svršen čin, pred negativne posledice nekih dugih procesa. A ovde bi bio slučaj da, za dogledno vreme, srpski đaci u školama zapravo uče mrtvo pismo, koje se nigde osim u školi ne koristi. Pa bi onda neko „praktičan“ s pravom rezonovao, zašto učimo pismo koje se ne koristi – kažu za Danas u Ministarstvu kulture, komentarišući tvrdnje da su predložene mere diskriminatorne, nasilne i protivustavne. U odgovoru se ističe da svaka „država i narod štite svoje vrednosti i svoja kulturna svojstva“ pa je stoga nejasno zašto bi neko većinskom narodu u Srbiji sporio pismo koje su „samo u prošlom veku dvaput okupatori zabranjivali, a u današnjem regionu je bukvalno proterano iz javnog prostora, kao nepoželjno“.

Već su u lingvistici i mnogim drugim područjima društveno-humanističkih nauka, a potom i u široj javnosti, dobro poznati nacionalistički narativi o ugroženosti nacije i njenih identitetskih obeležja, za koju su po pravilu krivci neke druge nacije i ine ekspanzionističke tendencije. Za razliku od drugih jugoslovenskih republika, gde su se u okviru jezičkih politika 90-ih sprovodile nacionalistički motivisane i nasilne intervencije u samom jeziku, u Srbiji je pažnja usmerena na ćirilično pismo, koje postaje svetinja koju treba po svaku cenu sačuvati od „uvezene“, „strane“, „hrvatske“ latinice kako srpski narod i njegov jezik ne bi nestao u nepovrat. „To je, dakle, patriotski zadatak prvog reda“, navodi ironično lingvista Ranko Bugarski u tekstu „Jezička politika i jezička stvarnost“, u kome razmatra proces regulisanja jezika i pisma u ustavima od 1974. do 2006. A proces je tekao tako da se od naziva srpskohrvatski jezik u Ustavu 1974. te ravnopravnog statusa latinice i ćirilice, kao i jekavskog i ekavskog izgovora, normativni okvir do 2006. sveo na srpski jezik i ćirilicu kao službeno pismo. Bez pomena tako u poslednjem ustavu biva skrajnuta latinica, kao prethodno stečeno a potom oduzeto pravo, čime je sam Ustav prekršio svoju normu da se „dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati“, kako beleži u komentarima na Ustav 2006. profesorka Marijana Pajvančić. U najvažniji državni dokument, donet na brzinu i bez javne rasprave, utisnute su šovinističke ideje tadašnjih nacionalističkih političara, bez obzira na sugestije stručne javnosti da se na taj način raskida veza sa Srbima izvan granica, kao i sa delom srpske tradicije ostvarene na latinici, te da se u jednom potpuno dvopismenom društvu ne može sve odvijati na samo jednom pismu, i to onom koje je u mnogim sferama savremenog života slabije zastupljeno.

Istraživanja, na primer lingvistkinje Jelene Golubović, pokazuju da se u Srbiji koriste oba pisma podjednako u pisanju rukom, dok u kucanju dominira latinica iz razloga što za ćirilicu nedostaje tehnička podrška. Na ovu primedbu Ministarstvo kaže da je u toku „formiranje međuresorne stručne radne grupe koja bi trebalo da koncipira mere i aktivnosti za poboljšanje stanja u sve pretežnijoj digitalnoj sferi komunikacije“.

– Predstavnici informatičke zajednice, programeri i IT stručnjaci, u dosadašnjim kontaktima, pokazali su više inicijative i sluha za ovu dimenziju kulturnog identiteta nego neki pripadnici društveno-humanističke oblasti, koji očito smatraju prednošću svoju ravnodušnost prema pitanjima nacionalnog kulturnog identiteta – navodi Ministarstvo. Na pitanje da li su prilikom sastavljanja predloga konsultovana istraživanja sa jasnim empirijskim podacima koji ukazuju na ugroženost ćirilice, Ministarstvo objašnjava da su dosadašnja ispitivanja bila „suženog fokusa na knjige i periodična glasila“, koje su do Prvog svetskog rata bile u potpunosti ćirilične, da bi se pola veka kasnije dve trećine publikacija štampale na latinici, ali da temeljnije analize tek treba obaviti.

– Još obuhvatnija istraživanja predstoje, ali, pre toga, neka svako pogleda u kiosk sa štampom, uđe u knjižaru, a pogotovo da izmenja na upravljaču kablovske TV kanale, ili prošeta internet sferom, lako će ustanoviti koje pismo ubedljivo preteže. Ni površni utisak nas tu neće prevariti. Ćirilica je vidno potisnuta. I to je signal za delanje, između ostalog i na analitičkom utvrđivanju tačnog stanja na rečenu temu – ističe Ministarstvo u odgovoru našem listu.

Čini se da odluke za strože mere zaštite ćirilice dolaze, kao i poslednji ustav, na brzinu, jer se one podnose Vladi pre sprovedenog istraživanja o realnoj upotrebi oba pisma i potrebama građana i pre obezbeđivanja neophodnih alata koji bi omogućili nesmetano korišćenje ćirilice u savremenoj elektronskoj komunikaciji. Ne treba da čudi što u kontekstu odsudnog rešavanja kosovskog pitanja vlast ima potrebu da obezbedi sebi legitimitet zaštitnika srpskog naroda i njegovog najvažnijeg nacionalnog obeležja, te što se na tom zadatku na udaru našla latinica, ne manje srpska od ćirilice sudeći po upotrebi, ali ipak simbol narodnog neprijatelja koji preti, koji se valja proterati otprilike na isti način kao što je bilo sa ćirilicom u vreme okupacije.

Kordić: Latinica je srpskije pismo

Nakon raspada Jugoslavije, novonastale države su počele samostalno da kreiraju svoje jezičke politike, svaka nastojeći da svoj standardni jezik ucrta duh svoje nacije. U tom poslu su se sprovodile katkad dosta nasilne intervencije, koje su se u Hrvatskoj ogledale u dobro poznatom jezičkom purizmu i proterivanju nehrvatskih reči, nametanju ekavskog izgovora u Republici Srpskoj, unošenju starih turskih izraza u BiH, te uvođenju novih fonema u Crnoj Gori. U Srbiji je pak fokus ostao na pismu, bez izmena u samom jeziku. Ipak, nijedna od tih jezičko-političkih akcija nije mogla biti prihvaćena u stvarnosti.

Hrvatska lingvistkinja Snježana Kordić, koja je najoštrije kritikovala hrvatsku jezičku politiku, kaže za Danas da u Hrvatskoj nacionalistička jezička politika od početka 1990-ih ne uvažava praksu živih ljudi, nego nastoji da protera ustaljene reči i uvede one iz 19. veka. „To se radi pod izgovorom da je ono iz 19. vijeka hrvatskije, što ne može biti kad danas stanovnici Hrvatske više upotrebljavaju nešto drugo. Podudarnu pojavu vidimo sad kod pisma u Srbiji. Ako sva istraživanja pokazuju da većina stanovnika Srbije više koristi latinicu nego ćirilicu, to znači da je danas latinica jednako srpsko pismo kao ćirilica, čak i srpskije. A Ustavom Republike Srbije latinica je diskriminirana. U Hrvatskoj je bilo nekoliko pokušaja da se zakonom uvede jezična policija i novčane kazne, a sada takav pokušaj imamo u Srbiji. To je još jedan primjer kako se nacionalizam u svojim zadnjim fazama prije totalne destrukcije pojačano usmjerava protiv interesa vlastitog naroda – kaže Kordić i navodi da se identitarnom ugroženošću jezika koristio i nacizam, kao „ideološka koalicija“, čiji je jedan od osnovnih elemenata bio zaštita prava materinskog jezika.