Lav Dijaz: Opasna umetnost

Za ovog pripadnika poetike „slow cinema“ (spori ritam filma) koja prati realno vreme događaja i naglašava kontemplaciju, a ne naraciju, ovo ostvarenje zapravo je čak jedno od kraćih. NJegovi naslovi znaju da potraju čak i do 12 sati.

Samom autoru smeta što se uz njegovo imena uvek vezuje i minutaža njegovih ostvarenja. „Nazivaju nas predstavnicima sporog filma, ali to je samo film. Ne znam zašto, kad god raspravljamo o filmu, govorimo o njegovoj dužini. Isto je i u slikarstvu. Slika je slika bilo da je na malom ili velikom platnu“, naglašava Dijaz.

Inače, nagrađeni film „The Woman Who Left“ govori o ženi koja mora da prilagodi svoj život uništenoj domovini nakon što je 30 godina provela nepravedno u zatvori. Scenario je inspirisan knjigom Lava Tolstoja „Bog vidi istinu, ali čeka“. Tolstoj je kao i Dostojevski bio česta inspiracija ovog autora. „NJihovi romani imaju toliko prostora koje bi svaki postmoderni urednik izbacio. Ali za čitaoca ti prostori su važni. Oni daju kontekst celoj borbi. Takvi su i moji filmovi. Imaju mnogo epizoda, ali ih ne možete iseći“, objašnjava Dijaz.

NJegova ostvarenja uglavnom govore o kolonijalnom ugnjetavanju i sadrže scene ubistava, otmica, mučenja, bilo da se bave savremenim trenutkom ili prošlošću. Zbog škakljivih političkih tema nekoliko njegovih filmova bilo je zabranjeno u njegovoj domovini, iako su na svetskim festivalima stekli važna priznanja. Na njegovu estetiku uticala je malajsku prošlost njegove domovine pre dolaska španskih kolonizatora.

„Moja deca žive u Americi. Vrlo lako mogu tamo da odem ili u bilo koje druge mesto na svetu. Ali, moje mesto je na Filipinima. Moja borba je ovde. Ne mogu sada da joj okrenem leđa. To je odgovornost“, ističe reditelj filmova „Norte, the End of History“, „Melancholia“, „From What is Before“.

Dijaz je rođen 1958. godine. Interesovanje za film stekao je zahvaljujući svome ocu koji ga je jednom nedeljno vodio u bioskop. Od jutra do mraka gledali bi filmove svih vrsta žanrova što je bila prava filmska škola. Tokom studija, dok su njegovi drugovi postajali deo vojnih pokreta protiv diktature Ferdinada Markosa, on se okrenuo umetnosti, jer je shvatio da i ona može biti isto tako politički opasna. Za svoj prethodni film „Uspavanka za bolnu tajnu“ nagrađen je početkom godine Alfred Bauer priznanjem za izuzetan umetnički doprinos u Berlinu.