Laža i paralaža

Ako bi „državni vrh“ u slučaju „izdaje“ Kosova krivicu svalio na Vulina, kako je prognozirao njuz.net, teret izgubljenog evropskog sna mogao bi u nekoj alternativnoj budućnosti da padne na nekog „izroda“ građanske Srbije koji se, te fatalne 2012. godine, prevario u izbornoj proceni da će Toma, Dačić i Vučić odvesti Srbiju u EU. Jednog dana mladi naraštaji čitaće, može biti, „Dijalog u paklu između Zagorke Golubović i Vesne Pešić“.

A čemu, uopšte, lamentiranje nad sudbom kletom koja se nije dogodila? Jasno, fatalizam je lansirao državni vrh govoreći o danu de i forsirajući matricu „ili-ili“. S druge strane, realno je da su, posle krahiranja briselskih pregovora sa Prištinom, o čemu se slutilo i pre nego što su započeli, šanse za „dobijanje datuma“ u junu ili nešto kasnije sve tanje.

Prvo je Rasim Ljajić slutio dvogodišnje odlaganje. Kad se Vučić vratio iz Brisela, rekao je da će Srbija propasti ako odbije dogovor. Onda su dogovor Dačić, Nikolić i Vučić odbili. U Moskvi je Dačić rekao da nam Rusija treba jer smo bezmalo pod opsadom zemalja članica NATO ili onih koje ka NATO-u hrle „ili idu ka Evropskoj uniji“. Što, valjda, znači da Srbija ne ide ka EU. Uoči povratka u Beograd, izjavio je da je Putinu rekao da su cilj Srbije evropske, a ne ruske integracije. Da li je to bio Paradačić? Prvo odbrusi Svetom sinodu SPC zbog priča o izdaji, onda ide u Patrijaršiju. Koliko Dačića ima?

Vensan Dežer nas je potom umirivao da nas datum čeka do avgusta, dok on ne završi mandat. I, naposletku, što bi rekao legendarni profesor Milan Podunavac, „dva ekstrema jednog kontinuuma“: prijatelj Srbije Jelko Kacin veli datum dogodine, posle izbora u Nemačkoj, a srpska majka Milorad Dodik predviđa ulazak Srbije u EU za petnaest godina.

A petnaest godina je eufemizam za limburg mesec.

Srbiju će u Rusiji, osim državnog vrha i ambasadora Slavenka, nadalje predstavljati i fiće, pošto se Putin smilovao Dačiću – da ga Dinkić više ne davi – i dozvolio uvoz kontingenta od 10.000 vozila u korist ruske štete. Crnu Goru će pak u Rusiji i ostatku sveta i dalje predstavljati Fićo, žalili se opozicionari, intelektualci i nevladine organizacije koliko im volja. Predsednika Vujanovića su posle izbora pitali šta misli o ideji „da Srbija, Crna Gora i Makedonija uđu zajedno u EU“. Dok Nikolić u Ujedinjenim nacijama brani Šešelja i izjavljuje kako Srbija „živi sa susedima u jednoj zemlji“, a makedonski premijer Gruevski u Skoplju dočekuje haškog osuđenika Tarčulovskog kao Aleksandra Velikog posle pohoda na Persiju, Vujanović spokojno odgovara da se nada da će EU ostati istrajna u individualnom tretmanu svake države.

Crna Gora je lider u evrointegracijama na Balkanu, glasi zvaničan stav EU. Podgorica je realnost – ma koliko to otrcano zvučalo – za razliku od nekih svojih komšija, počela da prihvata davno i u tome ostala dosledna. Da li je tim prihvatanjem nešto izgubila? Ne izgleda tako. Srbija je svojim odbijanjima samo gubila. Nije izvesno da će realističko shvatanje – koje je isplivalo posle osme briselske runde – da više nema šta da izgubi i da će svaka sledeća ponuda biti gora uspeti da se izbori za svoje ozvaničenje.