Laza Ristovski: Prolaznost je nešto što može da boli

Želja da sve ne bude baš kako bi moglo i moralo, već da uvek pokušam da životu i događajima koji ga čine dam neku drugačiju i drugu dimenziju, ne bi li ga učinio zanimljivijim i za mene i za ljude koji me okružuju. Opet, pitam se, koliki je stvarno moj udeo u tome i da li je uopšte taj osećaj da ja nešto menjam – stvaran ili je to samo još jedan od privida koji nam baca mrenu na oči i na događaje, za koje mislimo da su bitni i da nam menjaju život. Mislim ipak da je puno toga u životu čoveka određeno još u detinjstvu. Mojoj majci je jedna Ciganka, vračara, kad sam bio sasvim mali, prorekla da ću ja postati „neko“. Nisu znale da sam čuo taj razgovor. Kroz život sam se trudio da opravdam te Cigankine reči, ne bi li njena magija dobila na istinitosti. Trudio sam se da postanem „neko“. To vraćanje u prošlost nas čini boljima jer mi se čini da je prošlost bila bolja. Možda je to ipak samo vraćanje u mladost, a svako vraćanje u mladost nosi sa sobom setu i svedoči o prolaznosti. Trudim se da me prolaznost što manje boli.

*

U porodici u kojoj sam ja odrastao uz oca Petra, pružnog radnika, i majku Persidu, domaćicu, nije se mnogo pričalo. Pogledima smo se sporazumevali, a emocijama komunicirali. Ja imam dva rođena brata: Jovana i Branislava. Imam danas dva sina: Petra i Jovana. Slično je danas i u mojoj porodici. Malo pričamo, a mnogo se smejemo. Radujemo se životu i borimo se da nam bude bolje, da budemo srećniji. To je uostalom želja svakog smrtnika.

Mladost mi je poklonila boje i mirise detinjstva. Zvezdano nebo iza kuće. Gledajući ga izgubio sam prvobitni osećaj straha od velikog sveta, koji sam upoznao preko knjiga, koje sam čitao ispod jorgana uz bateriju. Klasike sam pročitao do petnaeste. Mog najboljeg druga iz detinjstva Cigeta više nema.

Dugo sam spavao sa roditeljima u velikom krevetu, jer nismo imali dva. Jer nismo imali ni dve sobe. Imali smo samo siromaštvo, koje smo ravnopravno delili sa komšijama. Ipak, znali smo da se radujemo tuđem uspehu. Danas svako ima i svoju sobu, i svoj krevet, ali se ne raduje ne samo tuđim uspesima, već je izgubio radost i za svoje uspehe.

Svako sećanje na detinjstvo su samo blicevi stvarnih događaja koje naša svest učini vidljivim. To su boje, mirisi, pokreti, zvuci koji nas podsećaju na nešto lepo ili pak nešto ružno. Pamtim jednu mrlju na zidu moje kuće u mom Ravnom Selu u Vojvodini. Ta mrlja je „Parisko plava“, uljana boja koja je godinama stajala na tom zidu. Moj ujak je bio slikar i jednom je obrisao četkicu o naš zid. Bila je to velika mrlja koja je godinama, kako sam rastao, kao i taj zid, postajala sve manja. Jedne godine kad sam se vratio u selo da posetim roditelje, nije bilo ni zida, ni boje na njemu. Uskoro, ni mojih roditelja. Kada si najstariji, imaš čega da se sećaš.

**

Sombor je bio grad u kome sam završio Učiteljsku školu, jer me zbog neuhranjenosti nisu primili u vojnu. Bilo je to doba bezazlene mladosti. Mnogo malih i jedne velike ljubavi. Stanovao sam u internatu koji je bio ustrojen po principima ruske „Pedagoške poeme“ Makarenka. Bilo nas je po pet, šest po sobama i veselju nikad kraja. Vaspitač ode oko 10 i na poverenje nam ostavi dom. Onda krene život. Mnogo puta sam stajao mirno na raportu pred vaspitačima. Brko, Milanko, Žabac, Miša, Ćera, Cvija, Nebojša, Prčko… Sve drug do druga. Najlepše je đačko doba. Bio sam u svim mogućim sekcijama od sportskih, literarnih, pozorišnih. Tako se nekako i izrodilo to interesovanje za glumu.

***

U Evropi su se krajem šesdesetih, kada sam završavao školu, događala velika previranja. Godina 1968. nam je izgledala kao početak revolucije za koju mi srednjoškolci nismo bili zreli, jer se zvala studentska revolucija. Pošto sam nekako uvek žurio ispred rude, sišao sam iz autobusa u Beogradu, koji nas je vozio na ekskurziju. Hteo sam da se priključim studentima. Brzo su me vratili u autobus. Već onda sam shvatio da je država dobro organizovana. Pošto mi je otac bio pružni radnik, hteo sam da organizujem štrajk železničara zbog neljudskih uslova u kojima su živeli i radili. Noću je došao vaspitač Mačak sa nekim ljudima i ubedio me da to nije dobro ni za mene, ni za mog oca. Sedamdesete i, najzad, dolazak u Beograd na studije za mene su bile srećan period, jer su počeli da se ostvaruju moji snovi o boljem životu. Na prijemnom sam tri dana spavao na klupi na Kalemegdanu. Onda si stvarno mogao bezbrižno da spavaš u parku. Polagao sam prijemni na Akademiji i na DIF-u. Hteo sam da budem i sportski trener. Ipak su me pre primili na glumu.

Na klasi smo Radoš Bajić, Bogdan Diklić, Klemenc i ja. Moji drugovi. Kao najsiromašniji, stanujem opet u Studentskom domu. Nas trojica legalno i dva ilegalca. Ilegalci spavaju na ormarima. Na Akademiji smo imali orkestar. Radoš, Dik, Fišek i ja. Ja sam svirao kontrabas još u Učiteljskoj školi. Tako smo zarađivali za život jedno vreme.

Studiranje je prošlo kao mešavina usavršavanja škole i života. Trudio sam se da u obe sekcije budem dobar đak. Temeljno sam izučavao i školu i život. Nisam propuštao, čini mi se, nijednu lekciju. Naročito iz života. Kafana Kolarac je bila naša druga kuća.

Onda se nekako paralelno sa školom desilo i „Pozorište dvorište“ u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja. Reditelj Petar Zec i Mirjana Ojdanić su okupili tada mlade glumce, a sada, bogami, sve same zvezde srpskog glumišta. To su prva profesionalna iskustva. Sa velikim žarom koji me nije dugo napuštao, igrao sam u „Snu letnje noći“ Šekspira, dve uloge. Zatim Molijerovog „Don Žuana“ i legendarnu predstavu tog pozorišta Rucanteovu „Mušicu“ sa Nedom Arnerić, Klemencom i Bukelićem. Narod je dolazio na predstavu kao na rok koncert. To je bilo pravo, istinsko ulično pozorište. Pozorište me je osvojilo adrenalinom neophodnim za direktan susret sa publikom.

*

Hamleta sam igrao 1982. godine. Srpski glumac igra Hamleta, srpski glumac, Ljuba Tadić, igra Kralja. Možete misliti kolika količina zavisti na sve strane. Bio je to jedan drugačiji Hamlet, bez mnogo dreke i urlanja sa zidina Lovrijenca. Bio je urađen više kao porodična drama, što Hamlet i jeste. Jirži Mencl, koji je dobio Oskara za film „Strogo kontrolisani vozovi“, hteo je sledeće godine da snimi film „Hamlet“ sa mnom u glavnoj ulozi, ali su te godine na čelo dubrovačkih igara, namerno ili slučajno, došli hrvatski reditelj Petar Veček i Rade Šerbedžija, i predstavu skinuli sa repertoara. Tako je propao i film, i Hamlet.

**

Odigrao sam više od 4.000 pozorišnih predstava i oko pedesetak filmskih i TV uloga. Najčešće sam igrao glavne uloge. Tako sam od starta bio baždaren. Kao tovarni konj na čija leđa je natovaren težak teret, a pred njim strma planina i neprohodna šuma. Kasnije će se pokazati da sam se od tog preozbiljnog shvatanja pozorišta, možda, i prerano umorio. Naime, kada smo 1993. počeli snimanje „Podzemlja“, a završili u Kanu 1995. grandioznom premijerom i Zlatnom palmom, ja se posle toga više nisam vraćao pozorištu.

Sigurno da sam neke od tih uloga bolje, a neke lošije odigrao, kao i što neke volim više, a neke manje. U pozorištu su bile drage i meni i publici jer su igrane više stotina puta – „Amadeus“ u režiji Paola Mađelija, „Dugo putovanje u Jevropu“, koje je maestralno napisao Stevan Koprivica, a ja improvizovao do besvesti, „Mrešćenje šarana“ Aca Popović – Dejan Mijač… Velika je i značajna predstava „Venčanje“ Gombroviča, u režiji, možda, najboljeg pozorišnog reditelja ikada, Poljaka Jeržija Jarockog. „Original falsifikata“ Radeta Radovanovića, po kome je kasnije sniman i film u režiji Dragana Kresoje. „Mala“, koju je režirao Darko Bajić, a pisao Lale Pavlović, pa na kraju moje pozorišne karijere „Urnebesna Tragedija“ Dušana Kovačevića.

Na filmu je to svakako Petar Popara Crni u „Podzemlju“, ali i moj Sava u mom „Belom odelu“, sa kojim sam u sred bombardovanja 1999. bio na festivalu u Kanu. Lep uspeh.

***

Imao sam sreće da na filmu radim sa ljudima koji su i moji prijatelji. Zapravo ne znam da li su mi prvo bili prijatelji, pa smo onda radili filmove, ili obrnuto. Počeo sam kod jednog od najboljih. Žika Pavlović i film „Hajka“. Nedugo zatim, velika i skupa serija „Svetozar Marković“ u režiji Eduarda Galića. Onda rad sa mojim prijateljem Draganom Marinkovićem na filmovima: „Neka čudna zemlja“, „Vizantijsko plavo“ i „Boomerang“. Goran Marković i kultni film „Tito i ja“. Žilnik „Tako se kalio čelik“, Darko Bajić „Balkanska pravila“, Boban Skerlić „Do koske“, Miloš Radović „Pad u raj“ i „Mali svet“, češki reditelj Ivan Fila i film „Kralj lopova“, „Neka druga žena“ u Italiji… Goran Paskaljević „Bure baruta“, „San zimske noći“, „Optimisti“. Onda, „Sveti Georgije ubiva aždahu“ Srđana Dragojevića… Sigurno ću dosta toga zaboraviti, jer sam dosta toga i uradio. Igrao sam i velike uloge u nekoliko stranih i holivudskih filmova. Moj „Radnički rep“ iz filma „Beli lavovi“ postao je radnička himna. Šteta samo što radnika više nema… Ha,ha.

*

Ja sam prvenstveno glumac. To što sam kao producent napravio desetak filmova i kao reditelj dva, i što sam napisao dve knjige samo su iznuđeni potezi očajnika koji pokušava da preživi i odagna misli o prolaznosti.

Glumac – to sam ja. A gluma? Sigurno je da glumac mora da ima u svom emotivnom pamćenju mnogo toga što u određenom momentu crpi i troši, praveći svoje uloge. Bogat emotivni, lični život, glumcu daje materijal za građenje karaktera na sceni ili na filmu. Ipak se ne bih ograničio samo na to što glumac lično proživljava. Ne treba oduzeti šansu da likovi sami žive svoj život. Treba vežbati to umeće da likovi imaju svoj sopstveni emotivni život, iskustvo i biografiju odvojenu od glumčevog ličnog iskustva. Zamislite koliki se tek onda rezervoar mogućnosti otvara i šta je sve glumac u stanju da uradi, ako mu se ničim ne ograničava prostor maštanja. Ako mašta iz lika a ne iz sebe. To bih nazvao višim stepenom glume. To je ono što deli najbolje od dobrih ili prosečnih.

**

Na kraju dolaze i nagrade. U mom slučaju one su me pratile ceo moj radni, pa i životni vek. Zašto je to tako? Mislim da je jedan od razloga što sam uvek voleo da se takmičim, pobeđujem i da se usavršavam u mom zanatu življenja. Nagrade su me pratile da to potvrđuju i da motivišu. Sad mogu da kažem da ih imam na desetine i na kile, ne omalovažavajući nijednu, ali isto tako sa svešću da one možda podgrevaju sujetu, ali ne olakšavaju život.

Nagrade su to što me ljudi kada me sretnu na ulici, jer ja nisam zvezda koja se ne pojavljuje i ne druži sa narodom, prozivaju sa „kralju“, „care“, „legendo“… Onako, usput mi ljudi dobace, tek da mi daju do znanja da cene ono što radim. To poštovanje je uzajamno i to što sam zaslužio da me tako prozivaju ne može mi uzeti niko. To je moj minuli rad i moje bogatstvo. Volim publiku i ona to zna, i zato mi tako vraća. To ne može uzeti nijedan ljubomorni kolega, bilo koji političar, niti bilo koja partija. Moja partija je moja publika.

***

Bilo je naravno i teših trenutaka. Dovoljno je neprijatelja da bih otkrivao te trenutke. Oni se kao krpelji lepe i čine da vam se ti trenuci vrate. Mrzitelji, svojom lošom energijom, čine svako društvo bolesnim. Kod nas ih se baš nakotilo. Srbiji treba vratiti osmeh na lice, a to će se desiti kada sa naslovnih strana nestanu političari, a osvanu oni koji sa sobom nose dobru energiju. Umetnici, sportisti, mladi naučnici. Nažalost, pripravnici vladaju svetom.

*

Samoća je nešto u čemu se vežbam i loža u koju se povlačim. Iz nje čovek može najbolje da vidi svet i da samog sebe posmatra. Tako da je kombinacija samoće i sumnje možda neka moja životna filozofija. Talenat cenim iznad svega. Talentu se sve prašta. To je Božiji dar.

**

Ja vežbam da me prolaznost boli što manje. Gluma u tome pomaže. Osećaj prolaznosti je nešto što može da boli. Prolaznost je bolest i lek protiv nje je rad. Lek protiv prolaznosti je bavljenje umetnošću. Dok radite, ne osećate da prolazi vreme, a kad odete zajedno sa tim vremenom zauvek, iza vas, ako ste bili hrabri, ostane nekoliko stvari, ostaju vaša dela po kojima vas pamte i tako ste, makar za malo, ili za kratko prevarili prolaznost. Lek protiv prolaznosti su moji snovi i moji sinovi Petar i Jovan i žena Danica.

O SAGOVORNIKU

Laza Ristovski je rođen 1952. u Ravnom Selu. Glumu je studirao i diplomirao na FDU u Beogradu. Odigrao je više od četiri hiljade predstava u pozorištu, a ostvario je oko pedeset uloga na filmu i televiziji. Većina od njih su glavne. Ostaju za pamćenje: Hamlet, u režiji Jiržija Mencla, Dugo putovanje u Jevropu Stevana Koprivice, Amadeus Petera Šefera, Venčanje Vitolda Gombroviča, u režiji Jeržija Jarockog… Igrao je glavnu ulogu i u drami i filmu Original falsifikata, Radeta Radovanovića, Tito i ja Gorana Markovića, Podzemlje Emira Kusturice, Bure baruta Gorana Paskaljevića…

Pisao je scenario, glumio i režirao filmove Belo odelo i Beli lavovi. Napisao je romane: Belo odelo i Kako sam dobio Oskara. Bio je producent deset igranih filmova. Dobitnik je desetina filmskih i pozorišnih nagrada. Živi i radi u Beograd.