Lazar Srdić, student koji je napadnut kod Futoške pijace: „Žedni smo pravde i mnogo smo besni“

Njega je pokosio porše koji se zaleteo kroz masu, u kojem su se nalazili napadači koju su nakon toga izašli iz auta i fizički nasrnuli na građane.

Lazar se sa još nekolicinom građana suprotstavio nasilnicima i tom prilikom je zadobio mnogobrojne povrede.

On za Danas opisuje kako je sve počelo.

„Oko 11 sati sam se čuo sam koleginicom sa prve godine kako bih potvrdio da ćemo blokirati raskrsnicu, a ne samo stajati ispred fakulteta. Kada mi je rekla da i naš fakultet blokira, počeo sam da se spremam, napravivši na brzinu transparent na papiru A4 formata, obukao jaknu i krenuo. Osećao sam onu blagu dozu treme ili možda bolje reći strepnje koju osećam pred svaki protest, ali sam ipak odlučno i ponosno išao ka lokaciji“, počinje svoju priču Lazar.

On kaže da je dolaskom na raskrsnicu sreo aktivistu i prijatelja Roberta Silberholca, sa kojim redovno ide na proteste. Njih dvojica su među prvima izašli na rskrsnicu sa transparentima u rukama.

„Gotovo svi građani koji su se u tom trenutku našli na raskrsnici su zaustavili svoje automobile kako bi odali počast žrtvama, sem jednog poršea koji se našao na početku kolone kako bi napravio polukružno, nazad prema stanici. Robert i ja im to nismo dozvolili pokazujući naše transparente i pokušavajuči da ih urazumimo“, navodi Lazar.

On kaže da je u poršeu primetio dva momka krupnije građe, koji su u sledećem trenutku izašli napolje i počeli da prete i da ih guraju, a kada su videli da se on i Robert ne pomeraju vratili su se u kola i krenuli.

„Robert se izmakao, jednog čoveka su udarili desnim bokom, a mene levim, srušivši me na zemlju. Na sreću skotrljao sam se tako da me auto nije pregazio. Robert je došao u pomoć, kao i par drugih ljudi, a auto je nastavio napred“, prepričava Srdić momenat kada ga je udario auto.

Lazar kaže da je tada mislio da se sve završilo, pošto je porše nastavio da se udaljava.

„Međutim, auto se zaustavio, oni su ponovo izašli i pojurili na nas. Jedan od njih se zaleteo na Roberta i udario ga u glavu, na šta sam odmah odreagovao i uhvatio napadača za struk. Usledilo je komešanje, zapravo, tuča između nas četvorice, kojoj su se ubrzo priključili još dva batinaša SNS-a, čiji je automobil bio parkiran malo niže od pijace, ali i drugi građani koji su tog dana blokirali raskrsnicu“, nastavlja Lazar da opisuje događaj.

On kaže da je bilo veoma haotično, i strašno, kao i da se plašio da li će ga neko ozbiljno povrediti, ali da je telo reagovalo samo od sebe. Glavni cilj mu je, kaže, bio da napadača sruši na zemlju ali i da je u isto vreme pokušavao da ne dobije udarce, pokrivajući glavu.

„Kako smo se valjali i vrteli jedni preko drugih, uspeo sam da ugrabim priliku i srušim ga na pod, hvatajući ga u polugu u kojoj sam znao da imam prednost. Njegovi saučesnici su mi pretili da ga pustim i ubrzo počeli da me šutirati u telo i glavu, nakon čega sam to i učinio“, navodi Lazar.

Nakon što je pustio napadača, nasilnici su se udaljili, a Lazara su nakon završene blokade njegovi profesori odveli do fakulteta i zbrinuli dok nije došla Hitna pomoć. Ostatak dana je, kaže, proveo u Urgentnom centru i policiji.

Zadobio brojne povrede

Lazaru je povređeno desno koleno, donji deo levih rebara, kod levog oka imam masnicu od šuta koji je dobio, leva strana vrata mu je ukočena, zbog čega sada nosi „šanc kragnu“. Navodi i da mu je čitavo telo ugruvano od pada kada ga je pokosio „porše“.

Srdić objašnjava da je na blokadu izašao kako bi odao poštu nastradalima, ali i kako bi izrazio svoje nezadovoljstvo ali i, kako navodi, gađenje koje oseća prema vladajućem režimu.

„Izašao sam da nastavim borbu koju aktivno vodimo, sada već čitavu deceniju, rekao bih. Izašao sam da se suprotstavim, da kažem ‘ne’ i da napravim još jedan korak u pravcu okončavanja ove agonije u kojoj smo se svi zatekli. Predugo se frustracija, koju svi osećamo, ‘kuva’ i sada traži neki kanal. Mislim da bez problema ovo mogu reći u ime svih nas. Žedni smo pravde i mnogo smo besni“, kaže Lazar Srdić.

On kaže da ga ovaj incident jeste zastrašio jer je sam događaj bio takav da bi uzrujao svakog čoveka, ali da ga strah neće sprečiti da istraje u borbi.

„Kontekst mafijaških falangi koje su poslate od strane, ni manje ni više, najviših državnih funkcionera, tera čoveku strah u kosti. Na sve to imamo i policiju koja, ne samo da je pasivizirana, već je njihov direktni suradnik i saučesnik. Iskreno sam uplašen za svoj život, život svoje porodice i bogami, svih građana Republike Srbije. Da, uplašen sam, ali se zbog tog straha neću povlačiti. Tu smo gde smo, sudbinu birali nismo. Citiraću Ljubomira Bandovića, koji citira svoju babu: Nije sine bitno šta ti očekuješ od života, već šta život očekuje od tebe“, ističe Srdić.

Srdić kaže da je situacija u kojoj se društvo zadesilo jasna kao dan i to sada više nego ikada.

„To je priča duga koliko i vreme, priča u kojoj Zlo pokušava svim silama da otme sve i narastajuće Dobro koje mu se protivi i polako sabira“, slikovito objašnjava ovaj momak.

On je stava da u toj borbi svi imaju svoju ulogu. Potrebno je, kaže, uvideti je, prihvatiti i biti joj dosledan. Navodi da je video mnogo komentara na društvenim mrežama, ali i da je dobio dosta poruka u kojima su ljudi osuđivali one građane koji nisu imali hrabrosti da se na raskrsnici suprotstave napadačima.

„Ne možemo od onih koji nisu ratnici, očekivati da to od jednom postanu. Ponavljam, svi imamo svoju ulogu. Oni koji znaju da pišu, neka da pišu, oni koji znaju da pričaju, neka pričaju, a za odbranu od onih koji nas fizički napadaju potrebni su ljudi koji su „sa mačem rođeni“ i koji njegove vrednosti gaje. Prepoznajte se, osmelite se, pridružite se“, ističe Srdić.

On se zahvaljuje svim ljudima koji su na bilo koji način bili prisutni kao i svima koji su se pobunili.

„Tokom jučerašnjeg dana moja porodica i ja smo dobili neverovatnu količinu podrške. Dolazila je, naravno, od najbližih ljudi koji su me prepoznali, do daljih poznanika, pa čak i ljudi koje ne poznajem. Trebamo tako nastaviti. Da budemo sada jedni uz druge i da ne ostavljamo jedni druge. Do kraja!“, poručuje Lazar Srdić.