LDP na Filipinima

Jeste da je Đilas poslednja osoba koja bi trebalo da se žali na navodnu puzajuću diktaturu i navodnu vlast jednog čoveka. Poznati su njegovi demokratski maniri.

Ali formiranje prinudne uprave u Beogradu nekako podseća na vanredno stanje. U stvari, ne da liči, to i jeste vanredno stanje. Zbog nemogućnosti da se skrpi koaliciona većina, formira se provizorijum do raspisivanja novih izbora. Više, zapravo, liči na okupaciju. Na komadanje plena od sile koja želi vlast na svim nivoima. Opet, neosporno, legalno.

U tom komadanju još jednom se razotkrila predatorska karakteristika srpskih stranaka. Nije važna ideologija, važna je jedino vlast.

Pitali smo se letos gde se dede Čeda Jovanović. Dok se nisu pojavile fotografije iz Pakistana, sa Akonkagve ili odakle već.

Valjda se ništa bitno nije dešavalo u Srbiji, valjda je sve bilo rešeno u junu kada nam je EU dala uslovno obećanje o datumu, pa je šef parlamentarne stranke sebi dao višemesečni odušak. Trajao je sve do nedavno.

Beogradski vanparlamentarni LDP mu u SNS-ovskoj prinudnoj upravi dođe isto što je i Srpska državna straža ili Zbor bila nemačkoj komandi grada 1941. Ne želim da kažem da je SNS srpski NSDAP, makar ne u ideološkom smislu. Neka se time bavi Đilas. Ne mislim ni da je Čeda Jovanović, u ideološkom smislu, Dimitrije Ljotić. Reč je o tehnologiji.

SNS, dok pobeđuje na svim frontovima, u pogodnom trenutku odlučuje da zbriše opozicionu enklavu u Beogradu. Veliki su resursi u pitanju, a bogami i nezalečene rane najmoćnijeg Reich Ministra kojem je, dok je bio tek puzajuća vlast, Beograd izmakao za dlaku. SNS-u, osim koalicionih partnera na zemaljskom nivou, u pomoć da raskomada plen priskače i DSS. Da bi potom DSS, iz razloga poznatih dr Sandi Rašković Ivić i dr Sigmundu Frojdu, s indignacijom odbio da učestvuje u podeli plena. Zvanično je objašnjenje DSS-a bilo da je podržao invaziju Sila osovine na Skupštinu grada zato što je Đilas radio loše, ali da u okupacionoj vlasti ne želi da učestvuje jer je SNS izdala Kosovo. DSS to zove principijelnošću, mada više liči na čistu destrukciju.

Za razliku od DSS-a, LDP nije časio časa da omrsi brke. Sve je to pravdao brigom za Beograđane i željom „da preuzme odgovornost“. SNS je, pak, pozivom LDP-u na gozbu poslao poruku da bi na njih, dok jačaju sve moćniji, mogli da računaju i nadalje. Ponuda SNS-a se ne odbija. Jedino pitanje je cena.

DS je davne 1997. bojkotovala republičke izbore pod parolom „i ja, i ja verujem da će izbori biti pošteni“ i sa slikom magarca koji je izgovara. Dok politički analitičari s mukom odgovaraju na nezahvalno pitanje kako će birači LDP-a suditi o zbližavanju te stranke sa SNS-om, taj isti magarac mogao bi da kaže „i ja, i ja verujem da je LDP duboko zabrinuta za Beograđane“.

Realnije je bilo očekivati da se LDP, predvođen svojim liderom pustolovom, duboko zabrinuo za tajfunom razorene Filipine. Jovanović bi više mogao da pomogne Filipinima nego Beogradu. Time bi ojačao i međunarodni imidž LDP-a. Pošto je SNS postala lider u evropejstvu, DS se izgubila u vremenu i prostoru, a Vuk Jeremić završio misiju u UN-u, Jovanović bi mogao da preuzme kormilo svetske politike u Srbiji. Filipini bi, može biti, umeli da cene pomoć Srbije. Nasuprot siromašnoj Srbiji, Filipini su ekonomija u usponu, takozvana srednja sila. Oporaviće se i bez nas, ali možda nas se sete.