Legenda o Đilasu i Legenda o Njegošu (2)

a) tekst „Bilješka o Njegošu“ objavljen je u zagrebačkom časopisu Kultura; bilo je to neposredno po Đilasovom izlasku sa prve (takođe sremskomitrovačke) robije, a pre no što je postao član CK; tada je već uveliko u toku tzv. sukob na levici, koji se jednim delom ticao i odnosa prema tradiciji: naime, novi realisti (Jovanović, Vučo, Zogović, Đilas) žele da se u sferi kulture oslone na nacionalne klasike poput Njegoša, Cankara, srpskih realista ili Nušića, dok na drugoj strani Krleža i Marko Ristić ne pristaju na to

dotični Đilasov tekst je navodno pisan po partijskom zadatku i u njemu se, u duhu poznate Lenjinove misli da proleterska kultura mora da preuzme ono što je bilo najbolje u dotadašnjim, klasnim kulturama – a negde na tragu Lukačeve teorije realizma – govori o zloupotrebama Njegoša od strane njegovih građanskih tumača i „čerečenju od strane kulturne reakcije“; drugim rečima, Đilas nastupa u maniru klasične predratne levo-tendenciozne publicistike, s tim da – čisto estetički gledano, nije to zagovaranje nikakve avangarde i destrukcije (čega ima daleko više kod Krleže i Ristića) – jer se autor „Bilješke o Njegošu“ stalno poziva na progresivne snage, ideje i pisce iz prošlosti

b) drugi važan trenutak (za nas ovde najvažniji) jeste, dakako, Legenda o Njegošu, objavljena u izdanju beogradske Kulture; to već besumnje nije bilo štivo koje je pisano po partijskom nalogu, nego iz duboke lične potrebe (kao i tekstovi iz 1953 i 1954, koji će dovesti do Đilasovog pada); ta knjiga jeste u izvesnom smislu kontra-knjiga, odnosno odgovor na knjigu Isidore Sekulić Njegošu, knjiga duboke odanosti (1951), ali je i mnogo više od toga

c) najzad, treći trenutak je Đilasova druga knjiga o Njegošu, koja se najpre pojavila na engleskom 1966, zatim na nemačkom (1968)… a na srpskom tek 20 godina kasnije i 30 godina nakon svog nastanka, u ljubljansko-beogradskoj koprodukciji (ove godine je izašlo drugo izdanje te knjige, dok se reizdanje Legende, očekivano, još uvek nije pojavilo)

što se tiče tog drugog, dijahronijskog konteksta, moja je teza da se Đilasov njegoševski trokorak nipošto ne može opisati u hegelovskom ključu (teza-antiteza-sinteza); naprotiv, ukoliko bismo se držali Hegela, onda bismo mogli da kažemo kako se kod Đilasa (a stavovi o Njegošu tu možda ne predstavljaju izuzetak) dešava začudna evolucija od teze, preko sinteze ka antitezi!

ali, pustimo sada dijahroniju; najpre će me, kao što sam najavio, zanimati sinhronijski kontekst, pa sam tekst knjige, pa tek onda ono „šta je bilo posle“ i zbog čega nam je ova knjiga danas jednako važna, ako ne i važnija nego u vreme kada je nastala

*

dakle: otidimo tačno 62 godine unazad; kao i uvek kada je Đilas u pitanju, vratiti se u prošlost znači stupiti na svojevrsnu istorijsku vrtešku (pošto imate utisak da je bilo raznih Đilasa i da se može govoriti o više Đilasovih Njegoša)… godina 1951. takođe je bila jubilarna; tada se slavilo 100 godina od Njegoševe smrti; serijom prigodnih aktivnosti obeležava se taj jubilej, a u središtu zbivanja bili su:

izložba u Narodnoj biblioteci Srbije

dokumentarac u produkciji Lovćen filma i režiji Velimira Stojanovića

prevod Gorskog vijenca „na šiptarski“ (kako se onda u svim medijima govorilo)

zatim, tu je i predstava Gorski vijenac u režiji Raše Plaovića, koja je bila izvedena u Narodnom pozorištu, na čijem se čelu tada nalazio Milan Bogdanović; uzgred, tim povodom su usledili ne samo hvalospevi, nego i kritike, pa i ozbiljne polemke; iz današnje perspektive, imponuje nivo tadašnjh rasprava, pošto o Plaovićevoj predstavi vrlo oštro u Borbi piše Marko Ristić, inicirajući raspravu o dramatizaciji kao takvoj i poručujući Bogdanoviću kako niko još u senci neprikosnovenosti nije postao neprikosnoven; sve ovo navodim samo da bih ilustrovao ondašnju atmosferu i kontrastirao je današnjoj; a budući da su se na novinskim naslovnicama tada vodile ozbiljne književnoteorijske debate, možda je u pravu jedan moj zagrebački prijatelj kada kaže da je u akronimu FNRJ slovo „N“ značilo „nadrealistička“

konačno, u sklopu obeležavanja godišnjice Njegoševog preseljenja u večna lovišta, SKZ objavljuje studiju Isidore Sekulić Njegošu, knjiga duboke odanosti

povod za Đilasovo stupanje u akciju nije bila sama ta knjiga, nego jedan njen pohvalan prikaz, koji je u prednovogodišnjem broju Borbe objavio Đuza Radović; kasnije, u svojoj knjizi Vlast, Đilas će reći da je presudno ipak bilo ushićenje ondašnjeg urednika Borbe Mihaila Lalića, te da je od članaka iz Književnih novina knjigu počeo da sklapa na sugestiju Bore Drenovca i Skendera Kulenovića (koji je sudelovao i u redigovanju teksta, da bi kasnije objavio i jedan od malobrojnih tekstova o samoj knjizi)

no, Radovićev prikaz jeste poslužio kao neposredan povod za Đilasovu rekciju; usput, zanimljivo je da Đilas nije reagovao na još pozitivniji prikaz Isidorine knjige koji je u Politici objavio Radomir Konstantinović, hvaleći duboko lični karakter te knjige, pa čak i to što ona u sebi nosi mit; čini se da je razlog za odsustvo reakcije na Konstantinovićev tekst ležao u tome što Politika nominalno nije bila partijsko glasilo, a Borba jeste

kako bilo, 5. januara 1952. u Borbi je objavljena rekcija na Radovićev prikaz koji se pojavio nedelju dana ranije; taj Đilasov članak je bio potpisan samo lažnim inicijalima „M. N.“, ali će autor u Legendi priznati da ga je on napisao, napominjući usput da ga je pre objavljivanja poslao i samoj Isidori Sekulić, obavestivši je da je on autor poluanonimnog priloga i sugerišući joj da bi o svemu trebalo raspravljati časno i otvoreno, ali da će tekst objaviti pod pseudonimom kako se to ne bi shvatilo kao politički napad na nju

u samom novinskom tekstu Đilas pak izražava čuđenje zbog toga što je Borba angažovala nemarksističkog kritičara da pohvalno piše o nemarksističkoj knjizi; tačno je da svi treba da sarađuju u podizanju društva, ali je pogrešno misliti kako – reći će Đilas kasnije u Legendi – „materijalizam i idealizam ipak mogu da pomiješaju svoje čorbe“

isti motiv pojaviće se i na početku Đilasove knjige, gde se kaže da „naša javnost“, čak i marksistička, „upada u plitku, trivijalnu, besprincipijelnu, nekritičku i nenaučnu nacionalnu i nacionalističku romantiku ’svoje’ (srpske, hrvatske, crnogorske itd.) sitne buržoazije“; komunisti počeli da se preobražavaju u malograđane – kaže Đilas, i dodaje:

U isti tor sjavljuju i ovce i kurjaci. I nijesu naši ljudi, komunisti i marksisti, uspjeli da pomarksiste razne sitnoburžoaske i buržoaske ideologe, nego su se neki od njih sami počeli da preobražavaju u malograđane, zahvaljujući i svojoj sopstvenoj plitkoći i malograđanskom romantičnom zanosu prema prošlosti i svome strahopoštovanju pred tobožnjom kulturnošću, tobožnjom erudicijom isl.; to bar važi za one kod kojih je malograđanin bio onaj stvarni, pritajeni ali i neprimereni ja, koji se uvijek zlurado i strpljivo, ali i s razumijevanjem, smješkao paradnim i ne baš nekoristoljubivim nastupima onog drugog prividnog ja – „marksističkog“ i „revolucionarnog“. Kao u morskoj oluji, orkan klasne borbe izbacuje na sve strane ne samo kominformovska čudovišta,/koja nikakva dosadašnja nauka nije poznavala, nego i svakojake stare i dobro znane nakaze, za koje je već davno bilo vrijeme da još jedino naše proleterske i socijalističke majke straše njima svoju djecu. To je pojava, društvena pojava…

– zaključuje Đilas u jednom od najoštrijih pasaža knjige, koji sam ovde integralno citirao da bih ilustrovao njenu retoriku; naravno, problem je u tome što danas, ukoliko nečije shvatanje nazovete nakaznim, taj neko obično misli da ste njega nazvali nakazom – dok su nekadašnji običaji bili drugačiji; Đilas je tu izričit: on kaže da se treba držati samog dela, pa čak citira i Rousseaua: „ukazati čast onome čije ime nosi spis, a zgromiti djelo“

istovremeno, od ukazivanja na malograđanska obraćenja među komunistima – o kojima prethodni citat govori i koja će godinu dana kasnije postati glavna Đilasova tema, čiju će kulminaciju predstavljati „Anatomija jednog morala“ – još je važnije da se već u reakciji na Radovićev prikaz pojavljuje i pojam koji je ključan za Legendu o Njegošu, pošto i pod maskom M. N.-a Đilas govori o tome da ideologija i metod Isidore Sekulić ukazuju na „duboku nemoć idealizma“

*

jer, upravo je „naš idealizam“ stvorio ono što je Đilas nazvao „legendom o Njegošu“; e sad, zašto Đilas govori baš o „legendi“ i kako shvatiti naslov knjige?

1. legenda je, kao što znamo, jedan od osnovnih, jednostavnih proznih oblika (kako ih je nazvao Andre Joles), koji svoj najčistiji izraz zadobija u opisu života nekog čoveka čije ponašanje predstavlja uzoran stav prema svetu; tipičan primer su životopisi svetaca

2. međutim, o tome kako se Đilas opredelio baš za ovaj pojam, postoji i unutrašnje svedočanstvo, jer se u samoj knjizi govori o tome; naime, on u jednoj fusnoti kaže da su mu padali na pamet i drugi naslovi za knjigu, poput „Odbrane Njegoša“ ili „Njegoša na zemlji“, ali da se u razgovoru s M. Krležom opredelio za „legendu“

tu činjenicu nije važno spomenuti samo zbog naslova; početkom pedesetih su Đilas i Krleža uveliko izgladili predratno-ratne nesporazume: u ovom su se periodu jako dobro razumeli i dosta su sarađivali; kasnije će se putevi ponovo razići zbog Đilasovog pada (posle kojeg je Krleža na svoju sramotu dozvolio da se prvo izdanje njegove Enciklopedije Jugoslavije pojavi 1958. bez odrednice o Đilasu); Fritz će i u grob otići sa negativnim sudom o Đidi kao „jednoj vrsti našeg pelagićevca sa kozaračkim kolom kao mentalitetom“, dok je Đilas (što mu ide na čast) oduvek dosledno tvrdio da je Krleža „najznačajnija kulturna pojava moderne istorije Južnih Slovena“

početkom 50-ih se čak govorilo o tome da postoje dva Agitpropa, Đilasov i Krležin (koji nisu ni bili u kakvom sukobu); u svakom slučaju, u dva velika događaja iz 1952. (Đilasova knjiga i Krležin referat) njih dvojica su zaista delovali sinhronizovano, s tim da ne treba imati iluzija o tome ko je tu bio glavni (jer je u Đilasovim rukama i formalno bila celokupna kulturna politika Jugoslavije), niti o tome da li je imao Titovo odobrenje; pomenuta dva događaja trebalo je da prati i treći – osnivanje novog časopisa, pod nazivom Danas ili Danas 52; međutim od toga nije bilo ništa, mada bismo mogli reći da je Đilasova Nova misao predstavljala realizaciju te zamisli, budući da je u njenom poslednjem broju iz 1954. kao član redakcije bio potpisan i Krleža

kao što znamo, Krleža će posle Đilasovog pada – pa sve do, recimo, 1967. i čuvene Deklaracije – biti glavni nosilac jugoslovenskog koncepta kulture; on inače nije bio preterano sklon Njegošu, ali možda nije neinteresantno (niti je slučajno) to da je upravo u svom govoru izgovorenom povodom dobijanja Njegoševe nagrade (potkraj naznačenog intervala, odnosno 1966) izneo jednu od (barem po meni) najupečatljivijih odbrana jugoslovenske federacije, kategorički tvrdeći da su u Jugoslaviji svi njeni narodi doživeli svoj istorijski maksimum, te da se poslanstvo angažovane književnosti sastoji u tome da spreči palanačke mentalitete da ugroze ono što je postignuto

sve ovo pričam zato što je važno uočiti da se u Legendi o Njegošu itekako oseća krležijansko nadahnuće; sam Krleža je, uostalom, još u svojoj predratnoj prepisci sa Ristićem, voleo da u istom dahu spominje Isidoru i Nikolaja, a već 50-ih je tvrdio kako „u njedrima socijalizma“, čuči „karcinom nacionalne kulture“; Krležin je uticaj u Legendi vidljiv čak i stilski, a pre svega u osnovnom, raskrinkavajuće-dekonstruktivnom usmerenju knjige; „legenda“ je u tom, krležijanskom pojmovnom smislu zapravo „laž“ – književna, politička i istorijska – koju treba raskrinkati; ali, iako Đilas tvrdi da legende treba „rušiti“, on će već u samoj Legendi o Njegošu reći da je legenda bila i „vjera jugoslovenskog proletrijata u Sovjetski Savez“, koja je zadobila poetski oblik

Nastavak u sledećem broju