Foto: Nenad Kovačević (2)„Najteže od svega bio je veliki broj smrtnih slučajeva. Tokom juna i jula prošle godine, na intenzivnoj nezi, umrlo je više od 40 kovid pacijenata, kojima, jednostavno, nismo mogli da pomogemo“.
To svedoči za Danas dr Rade Mijailović, načelnik Službe anestezije sa reanimatologijom i intenzivnom negom u Opštoj bolnici Užice, koji je, zajedno sa svojim kolegama izneo veliki teret zbrinajanja i lečenja najtežih pacijenata u toj ustanovi.
U svom osvrtu za Danas dr Mijailović navodi da lekari, na početku pandemije, nisu znali kako izgleda klinička slika i da su bili skeptični gledajući prizore iz kineskog grada Vuhana, odakle bilo ishodište pandemije kovida 19.
„Kasnije smo uvideli da je to teška upala pluća, strah pacijenata od nedostatka vazduha i gušenje“, kaže dr Mijailović i navodi da su se on i njegove kolege iz užičke bolnice, u martu i aprilu prošle godine, kada su bili na ispomoći u KBC „Dragiša Mišović“ i drugim zdravstvenim ustanovana u Beogradu, suočili sa strašnim prizorima ljudske patnje.
„Intenzivne nege su bile pune pacijenata u veoma teškom stanju, sa veoma teškim disanjem, niskom saturacijom (koncentracija kisonika u krvi), bili su modri sa agonalnim disanjem, bukvalno su se borili za vazduh“, priseća se naš sagovornik.
Na koji način su, na početku pandemije, zbrinjavani kovid pacijenti uužičkoj bolnici?
– Primali smo ih u internističku intenzivnu negu, gde smo ih stabilizovali, a potom ih transportovali u tercijalne ustanove u Beograd, u KBC „Dragiša Mišović“, jer je to bila centralizovana procedura. Pre pandemije, imali smo pacijente koji otežano dišu, zbog astme i teških upala pluća, ali to su bili pojedinalni slučajevi. Odjedanput, zaista se to dešava i kod nas. Puna intenzivna nega, zbog čega je sve ostalo stalo, poput operativnih programa i drugih redovnih procedura.
Kako ste reagovali na kontradiktorne i konfuzne poruke najviših državnih zvaničnika, pa i pojedinih članova Kriznog štaba, koji su nam, najpre, savetovali šoping u Milano, a potom nam pretili da neće biti dovoljno groblja za sve nas?
– Bili smo kivni zbog takvih poruka o nerealnoj situaciji. Pitao sam se zašto se o tome ne pitaju lekari koji su na prvoj liniji borbe protiv kovida. To ne treba da bude Bransilav Nestorović, već profesori, docenti i asistenti sa kojima smo radili u KBC „Dragiša Mišović“. Oni su, u to vreme, imali retke prilike da se oglase u javnosti. Nije mi bilo jasno i to zašto novinari ne bi trebalo da uđu u intenzivnu negu i da, u razgovorima sa infektolozima, internistima i anesteziolozima, prikažu stanje kakvo jeste. Građani su bili zavedeni i nisu imali predstavu o tome šta se dešava. Ne znam šta je bio cilj ublažavanja takvog stanja. U julu prošle godine, kada je u užičkoj bolnici bilo i do 600 pacijenata, u Vojvodini i Nišu su govorili da imaju od 350 do 400 pacijenata. KC Vojvodina ima 50 anesteziologa, KC Niš, takođe, ima veliki broj kolega, kojima su pomagali lekari iz okolnih gradova, ali u našoj bolnici nema ni blizu toliko anesteziologa. I pored toga, bili smo na ispomoći kolegama u beogradskim bolnicama, a dvoje naših lekara bili su angažovani i u Batajnici.
Jeste li se plašili da ćete se, u kontaktima sa pacijentima, i vi zaraziti i razboleti?
– Nisam se plašio. Moj princip je uradi sve što možeš, a ostalo je „viša sila“. Radio sam i štitio se koliko sam mogao. Nisam imao simptome infekcije. Nisam se testirao, niti sam kontrolisao antitela, nakon što sam se vakcinisao, iako sam osluškivao sopstveni organizam, jer sam bio umorniji, nego inače.
Kako je užička bolnica bila snabdevena zaštitnom opremom, medicinskom opremom i lekovima?
– Pre epidemije, imali smo deset savremenih i kvalitetnih aparata za mehaničku ventilaciju pacijenata i mislili smo da ih nikada nećemo koristiti. Međutim, bolnica je počela da se puni i u jednom danu smo imali i do pet bolesnika za hitan prijem. Uprava bolnice i Ministarstvvo zdravlja su obezbedili dovoljno aparata i nije se dešavalo da ih nemamo. U jednom momentu, u julu prošle godine, bila su 24 pacijenta na ventilatoru, a imali smo ukupno 29 takvih aparata. Morali smo da imamo u rezervi aparate za pacijente koji nisu inficrani kovidom 19. U to vreme, u celoj Srbiji, bilo je oko 170 pacijenata na ventilatorima, a mi smo u našoj bolnici imali njih 25, što je jedna sedmina svih kovid pacijenata na tim aparatima u Srbiji. Imali smo tada 14 anesteziologa, ali pola godine kasnije, primljene su nove kolege, a u bitku za ljudske živote ukjučili su se i naši specijalizanti.
Ipak, spekulisalo se u javnosti da, na početku pandemije, nije bilo dovoljno zaštitne opreme i lekova…
– Bilo je zaštitne opreme, ali dešavalo se da nedostaju pojedine veličine skafandera, ali to je potrošni materijal. Kolega iz Nemačke mi je rekao da su oni prali maske N 95 i oblačili obične najlonske mantile. Zdravstevni sistem jeste bio prenapregnut i, verovatno, pred pucanjem da se takav trend nastavio. Međutim, mnogo ozbiljnije i bogatije zemlje su imale i većih problema. U Češkoj su pozivali da se stariji pacijenti, određenog godišta, ne dovode u bolnice. Ovde smo zbrinjavali sve pacijente, i mlade i starije. Svi su dobijali potrebnu negu. Imali smo i dovoljno antibiotika i sada mi se čini da smo ih možda previše koristili u terapijama, ali u to veme bile su takve precedure. Bilo je problema sa kiseonikom, zbog ogromne potrošnje, ali i taj problem je rešavala naša tehnička služba. Dešavalo se da je padao protok kiseonika u intenzivnoj nezi, što je bilo rizično za pacente, pa smo pripemali boce sa kisenikom u slučaju njegovog nestanka iz centralnog sistema. Spektakularno je bilo videti motivaciju mojih kolega, njihov entuzijazam i prezadovoljan sam kako je sve to, ipak, dobro funkcionisalo.
Kako ste se Vi nosili sa tim vremenom smrti, bolesti i straha?
– Svako od nas lekara je morao da nađe neki svoj odbrambeni mehanizam da bi finkcionisao i u tim uslovima. Za mene je to bila rekreacija na otvorenom i dobra muzika. Cele prošle godine bio sam samo tri puta van Užica – odlazak u selo, trasport pacijenta u Beograd i dve sedmice u KBC „Dragiša Mišović“. I, kada sam koristio deo odmora, bio sama stalno na telefonu i u gradu, kako bih uvek bio dostupan.
Građani, koji su se lečili u kovid bolnici i užičkoj bolnici, hvalili su vaše kolege i posvećenost pacijentima, ali kakav je bio donos pacijenata i članova njihovih porodica prema zdravstvenim radnicima?
– Pacijenti su nam iskazivali zahvalnost, ali deo njihove rodbine je pokazivao potpuno nerazumavenaje cele situacije. Mislili su da treba da im budemo dostupni „na dugme“, da treba da budemo raspoloženi i veseli, i pored toga što smo sve vreme bili pod velikim i kontinuiranim stresom. Zvali su nas i iz inostranstva. Bukvalno, moj telefon je zvonio non-stop. Nisu imali meru. Razumem njihovu brigu, ali mislili su da njima treba da budemo dostupni 24 časa, što nije bilo moguće. Bilo je i onih koji su se lažno predstavljali da bi njihovi rođaci dobili, navodno, bolju negu. Jedan se predstavio kao profesor vaskularne hirufgije na fakultetu. Bilo je neverovatnih stvari.
Ali, u Srbiji je uobičajeno da se traže „veze“ do lekara. Jesu li ti ljudi omogućili bolju negu za svoje najbliže?
– Naravno da nisu. Ljudi misle da novcem ili uticajima mogu i to da kupe. Razumem da su ljudi izgubili poverenje u državu, ali nadam se da mi nismo bili ta institucija u koju su izgubili poverenje. Čak mislim da smo ga opravdali, ali najgore je to što se u medijima izveštava najčešće loše o zdravstvenim radnicima. Naravno, dešavaju se i loše stvari, kao i u svakom delu društva, ali u teškom i neizvesnom vremenu trebalo bi da budemo razumni, solidarni i složni.
Vi, Vaše kolege i anestetičari bili ste upućeni kao ispomoć, u martu i aprilu prošle godine, u KBC „Dragiša Mišović“ i druge beogradske bolnice. I, koja iskustva pamtite iz tog perioda?
– Zbog toga je bilo veoma teško organizovati rad u užičkoj bolnici, ali i reći kolegama da treba da odu od svojih porodica i da, posle povratka iz Beograda moraju da budu u izolaciji. Menjali smo se na dve sedmice, a po povratku smo bili isto toliko u izolaciji. To je jedan mesec odustva od kuće, porodice, prijatelja. Lepo su nas dočekale kolege i naš profesor dr Predrag Stevanović, načelnik Klinike za anesteziju i intenzivno lečenje KBC „Dragiša Mišović“, koji nas je uputio u poslove koji nas očekuju. Imali smo priliku da, prvi put, vidimo težinu kliničke slike i obim epidemije. U zaštitnim odelima, pod vizirima i drugom zaštitnim opremom, intubirali smo pacijente i stavljali ih na ventilatore. Intenzivne i poliuntenzivne nege bile su pune pacijenata, i mladih i starijih. To je dragoceno iskustvo. Međutim, rad u Beogradu u aprilu je izgledao je kao „odmor“ u odnosu na ono što nas je dočekalo u julskom talasu epidemije u Užicu, kada je u našoj bolnici bilo i do 600 kovid pacijenata.
Već izvesno vreme opada broj inficiranih i pacijenata u užičkoj bolnici. Kakve su Vaše procene – je li to još jedna pauza pred novu epidmijsku buru ili nešto drugo?
– Verovatno će i dalje biti nizak stepen infekcije, ali virus će svakako i dalje cirkulisati. Ne znam da li će biti novih „pikova“, ali zašto ih ne bi bilo kada se nije vakcinisao dovoljan broj građana, a pojavile su se mutacije virusa.
Šta savetujete onima koji se nisu vakcinisali?
– Ja sam se vakcinisao, kao i ogromna većina mojih kolega, i to Fajzer vakcinom jer je bila prva i bila je namenjena zdravstveim radnicima.Da je tada bila i neka druga vakcina, takođe bih je primio. Neverovatno je da su nam građani aplaudurali sa svojih prozora i balkona, u veme vanrednog stanja, i iskazivali podršku, ali to je samo gest, a ne i suštinsko razumevanje sa čime smo suočeni. Nažalost, mi smo shvatili da smo u svemu tome samo jedan šraf, koji pokušava da radi nabolje što zna i može. Nije to tako samo u Srbiji, nego i u drugim zemljama. Možda se ljudi, ipak, promene i postani odgovorni za svoje i tuđe zdravlje. Vakcinacija je i dalje jedini način da izađemo iz epdemije. Da su građani pitali nas anesteziologe, svi bi već odavno bili vakcinisani.
Znoj, skafander, vrućina
„U vreme velikih vrućina teško je biti satima u skafandrerima i nositi drugu zaštitnu opremu. Bukvalno, bili smo mokri od znoja. Cedio se znoj niz vizire, zaštitne naočare, suženo je vidno polje, vizir se zamagli, a potrebno je da uradim neku invazivnu proceduru. Ipak, izdržali smo sve to kako smo umeli i znali“.
Pomoć kolegama u Beogradu
Naš sagovornik ističe da su, osim njega, pomoć kolegama u zdravstvenim ustanovama u Beogradu pružili i drugi anesteziolozi iz užičke bolnice i ZC Užice – Danijela Božović, Željana Čučković, Danijela Radović, Branko Tešović, Marina Gojgić, Ivana Bacetić, Danijela Popović, Nenad Đedović, Radomir Slović, Violeta Dragićević, Drinka Janjić, kao i drugi lekari na specijalizaciji.
Pozivu se odazvalo i osam anestetičara – Ana Lončarević, Darko Jovanović, Ivana Didanović, Nikola Ćosić, Bojana Blagojević, Danijela Glavonjić, Radojka Stanić i Periša Petrić.
Ovaj tekst je napisan u okviru projekta Ublažavanje socijalnih i ekonomskih posledica pandemije COVID-19 u Srbiji, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD) i Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID).
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
