Zastrašujuća je sama pomisao da tačno dvadeset godina nakon masakra na Tjenanmenu mali broj mladih iz Narodne Republike Kine ima predstavu o tome šta se tada dogodilo. Narodna oslobodilačka vojska je 4. juna 1989. ubila veliki broj nenaoružanih kineskih građana, i to ne samo u blizini trga Tjenanmen, već i u gradovima širom Kine. Mirne demonstracije protiv korupcije i autokratije nisu započeli studenti, već obični radnici, ljudi za koje Komunistička partija treba da se zalaže.
Omladina je neobaveštena zato što je većina roditelja ćutala o tome iz straha da ne uvuče i sebe i svoju decu u nevolju i zbog toga što ništa nije spominjano u zvaničnim kineskim medijima.
Džao Cijang je bio generalni sekretar Komunističke partije 1989. Iako nije bio demokrata, gajio je naklonost prema studentima koji su učestvovali u protestima. Pošto se suprotstavljao konzervativcima u vladi, bio je u kućnom pritvoru do smrti 2005, a njegovi memoari su prokrijumčareni iz zemlje na kasetama s koricama Pekinške opere. Oni su upravo objavljeni na engleskom i kineskom, ali ne mogu da se legalno distribuiraju u Kini.
Džaova knjiga će bez sumnje pokrenuti još više diskusija o tome koje lekcije možemo da naučimo iz „Četvrtog juna“. Snažna ideologija koja se pojavila gotovo odmah pošto je masakr započet 1989. jeste da je većina radikalnih studentskih lidera bila nepažljiva. Trebalo je da im bude jasno da je nasilno gušenje demonstracija bilo neizbežno.
Zapravo, kako zagovornici ove ideje često umeju da dodaju, Kina još nije bila spremna za demokratiju. A masovne demonstracije sigurno nisu bile način da se to postigne. U stvari, radikalne studentske vođe nisu znale više o demokratiji od komunističkih lidera kojima su se suprotstavljali.
Da su studentske vođe zaista želele da preuzmu vladu i da upotrebe silu da to postignu, ova teorija bi bila uverljiva. Nasilne revolucije su retko praćene liberalnim režimima. Međutim, nema dokaza da su i najradikalniji studenti ikada imali takve ambicije, a demonstracije su bile potpuno mirne. Sve što su demonstranti tražili jeste sloboda govora, dijalog s vladom, nezavisni sindikati i okončanje državne korupcije.
Iz perspektive današnjice, na pitanje da li su demonstracije bile osuđene na propast i krvoproliće takođe je lako odgovoriti.
Samim demonstracijama se gotovo nikada ne smeni režim, ali se njima to može postići u kombinaciji sa drugim političkim smenama koje se mogu dogoditi iznenada. Kada su Nemci iz istočnog dela zemlje protestovali protiv svojih komunističkih autokrata 1989, nisu bili sigurni u uspeh. Pojedini šefovi partije su zapravo želeli da angažuju tenkove baš kao njihovi drugovi u Pekingu. Ali, kada je Mihail Gorbačov odbio da podrži gušenje protesta u Nemačkoj, kombinacija žestokih javnih protesta i lošeg rada vlade rezultirala je rušenjem Berlinskog zida. Studenti s Tjenanmena nisu mogli da znaju šta se događa unutar zatvorenog komunističkog režima. Bilo je ozbiljnih raskola, ali niko nije mogao tačno da zna šta će biti krajnji rezultati. U konkretnom slučaju, pomirljivi pristup Džao Cijanga, koji je mogao da dovede do ustupaka, što bi moglo da otvori mogućnost za otvoreniji politički sistem, nije urodio plodom.
Da li bi Džao odneo pobedu, da su se studenti povukli? Mala je verovatnoća za to. U svakom slučaju, nije na studentima, ili na radnicima koji su im pružali podršku, da podržavaju bilo koju posebnu frakciju u vladi. Oni nisu imali autoritet. Oni nisu bili političari. Oni su samo tražili više slobode. A to treba da bude lekcija naučena iz događaja u Pekingu, Šangaju i ostalim mestima.
Četvrtog juna 1989. ubijene su hiljade Kineza koji su tražili manje od toga. Najbolji način da se sačuvaju od zaborava jeste da se reafirmišu njihova prava na slobodu, koje milioni ljudi na Zapadu i mnogim delovima Azije uzimaju zdravo za gotovo.
Najnovija knjiga autora je „Zaljubljenik u Kinu“
Copyright: Project Syndicate Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
