Lenjingrad 1941-1944.

Dvojica autora nisu imali u planu da sačine herojski ep, već dokumentaciju o tome kako je zatočenim ljudima bilo u gradu pod blokadom, pod mrazom, gladnima koji su bili izloženi rafalima i pri tome izgubili najbližu familiju i prijatelje. Da bi 1981. godine prvi put smeli da objave knjigu o blokadi, morali su mnoge istine da žrtvuju sovjetskoj cenzuri. Tek objavljivanjem potpunog izdanja (A. Adamovič i D. Granin: Knjiga o blokadi. Lenjingrad 1941-1944) uključeni su oni intervjui i dnevnici koji nisu podvrgnuti cenzuri.

Lektiru ove knjige je teško podneti. To nije nova knjiga i ona ne sadrži nikakve naučne podatke, koji ranije nisu bili poznati. Ali u njoj je reč o jednom od najsurovijih poglavlja moderne istorije, koje ne može biti zaboravljeno. U knjizi je reč o 900 dana duge blokade Vermahta za vreme Drugog svetskog rata. Više od milion ljudi je umrlo u opsednutom gradu, shodno Hitlerovoj naredbi: „Grad će biti opsednut, artiljerijom razoren i izvrgnut gladi“.

Šta znače 900 dana? Nije li milion ljudi samo još jedna apstraktna cifra u infernu svetskog rata? Kako se preživljava neizdrživa glad?

Zasluga Alesa Adamoviča (1927-1994) i Daniila Granina (1919-2017) nalazi se u činjenici da su patnje žitelja Lenjingrada učinili dostupnim javnosti. Počev od 1970. godine dvojica bivših vojnika Crvene armije sakupljali su zapise i realizovali intervjue sa stotinama koji su preživeli blokadu Lenjinigrada. U izdanju iz 1981. mnogi pasaži bili su cenzusirani, budući da se izvesni detalji nisu uklapali u sliku herojskog otpora protiv fašista.

Sada je, međutim, novo i necunzurisano izdanje na nemačkom jeziku (Ales Adamowitsch, Daniil Granin: Blockadebuch. Leningrad 1941-1944. Mit einem Vorwort von Ingo Schulze, Aufbau Verlag, Berlin 2018) pred čitaocima. I dalje nedostaje kritika gradske administracije koja je malo činila za lokalno življe. Užasni detalji mogu se u ovim ispovestima intervjuisanih pročitati – o očajanju, mrazu, tami i smrti.

Mnogo je više reči o volji da se preživi i dosetljivosti prepuštenih smrti da se iznađe išta jestivo. Ovde se govori o lepku od brašna na tapetama, povezima knjiga ili kuvanim kaiševima, o mačkama, psima, krejama (pticama), koje je narod pripravljao i jeo, o tehničkim uljima, firnajzu, medikamentima, korenju, vazelinima, glicerinima i ostacima biljaka. Ovde je reč i o kanibalizmu i nepojamnim užasima na koje ludilo rata u najteža iskušenja dovodi ljude.

Šta su za to vreme radili Nemci? Oni su bacali letke sa natpisom: „Sav grašak je pojeden – Lenjingrad je pred kapitulacijom“. Ali, 27. januara 1944. pala je blokada Lenjingrada. Stotine topova ispslilo je salut sa svetlećom municijom koja je imala svoj odsjaj u talasima Neve.

Oficijelno – 649.000 Lenjingrađana umoreno je glađu, iako prema savremenim procenama taj broj iznosi 900.000, ako ne i više. Opsada Lenjingrada nije bila naprosto jedna etapa rata, već ju je Hitler takvu koncipirao u ofanzivi nazvanoj Poduhvat Barbarosa, zajedno sa komadom Vermahta.

Na zidinama lenjingradskog Piskarev-groblja stoji uklesano: „Niko nije zaboravljen i ništa neće biti zaboravljeno“. Ipak je dugo, i mimo oficijelne propagande, trajalo dok su očevici blokade došli do reči. U maju 1946. otvoren je Muzej o odbrani Lenjingrada, ali je ubrzo pao u zaborav, jer se odbranom Lenjingrada jedino Staljin smeo dičiti. U međuvremenu postoji više knjiga o užasima stradanja žitelja Lenjingrada pod opsadom.

Na primer: Elena Skrjabin sa Lenjingradskim dnevnikom – 1972. i Zapisi jednog čoveka pod blokadom Lidije Ginsburg – cenzirana verzija knjige iz 1984, koja se sada, u novom i necenzurisanom izdanju pojavljuje u nemačkom prevodu. Ona je potresno svedočanstvo o ophođenju ljudi u ekstremnim situacijama, ali koja pokazuje i u kojoj meri su ljudi sposobni da se uče o odnosima među sobom. To je knjiga o istorijskim zbivanjima koje doista treba sačuvati od zaborava za sva vremena.