Lenjost službenika i neobično ponašanje sudova

Kada je pre pet-šest godina prvi vojni rezervista pokrenuo spor pred sudom u Kuršumliji radi isplate ratnih dnevnica, nije se moglo ni naslutiti da je to ona grudva koja će se vremenom pretvoriti u lavinu. Nedavno bivakovanje njihovih predstavnika pod šatorima u parku pored zgrade Vlade Republike Srbije i štrajk glađu koji je tom prilikom organizovan, stavlja na izvestan način tačku na „i“ ne ostavljajući prostor za manevar ni jednoj strani. A strane u sporu su čudne. Na jednoj je država na čiji poziv su vojni rezervisti 1999. godine krenuli u rat, a na drugoj oni koji su se odazvali zahtevu vojnih vlasti. Zato u ovom slučaju nije pitanje ko je u pravu, mada i to zahteva odgovor, već kako je došlo do spora između ratnika i države „u čije ime i za čiji račun“ su ratovali.

Na početku ovog procesa, kada su prve tužbe podnete, sud se obratio nadležnom ministarstvu sa pitanjem da li su prema evidenciji ratne dnevnice isplaćene, ili nisu. Odgovor koji je tada usledio, izazvao je nevolju kojoj se još uvek ne vidi kraj. Iz ministarstva je odgovoreno da evidencija ne postoji. Bio je to signal za desetine i stotine rezervista, da pokrenu sporove. Naime, ako evidencije nema, onda će se smatrati da rezervista nije dobio ratne dnevnice, iako ih je dobio. Drugim rečima, ako nema dokaza da sam dobio novac po tom osnovu, onda se mora uvažiti moja tvrdnja da nisam dobio sredstva.

To svojevrsno zeleno svetlo, prvo su iskoristili zaposleni u sudu i njihovi bliži i dalji rođaci. Pri tome je korišćena pravna mogućnost da u sporovima male vrednosti (spor sa zahtevom do 100.000 dinara) sud na prvom ročištu, ako izostane druga strana (a ona je izostajala) donese presudu u korist tužioca. Tako su počele da se donose presude da se izvrši isplata u iznosima većim od 700, 800 hiljada dinara.

U početku, dok broj presuda nije postao znatan, „druga strana“ nije reagovala. Kada je postalo primetno da nešto nije u redu, ministarstvo je konačno reagovalo, i, gle čuda, nađena je evidencija iz koje je vidljivo da su ratne dnevnice isplaćene. Očigledno je svojevremeno odgovarajuća služba bila „lenja“ da potraži dokumentaciju. Međutim, kada su zaposleni u ministarstvu pobedili svoju lenjost, već su stotine presuda bile donete. Ali time, ovi čudni događaji nisu bili okončani.

Suočeni sa činjenicom da postoji evidencija o isplaćenim dnevnicama, pojedini rezervisti su se dosetili da tuže i za isplatu razlike ratnih dnevnica po osnovu jedne odluke ministra odbrane iz 1999. godine. Ponavlja se isti scenario, utoliko što sud ponovo presuđuje u korist vojnih rezervista ne ulazeći u osnovanost zahteva. I opet jedan broj rezervista dobija po osnovu presuda značajna sredstva.

I tada, veliki broj pripadnika Treće armije koja je ratovala na Kosmetu (više desetina hiljada), koji nisu tužili državu, saznaje za ove događaje i postavlja pitanje: ako su naši saborci dobili sredstva po tom osnovu, zašto ne bismo i mi? Više se ne postavlja pitanje osnovanosti zahteva, već se pokreće pitanje pravednosti. Ako je moj saborac iz rova dobio 800 ili 900 hiljada dinara, onda i ja na to imam pravo. Pri tome, imaju u vidu, kao što je napred rečeno, da su pare prvo uzeli zaposleni u sudu. Oni se tada organizuju, i to, prvo u Topličkom okrugu i kreću u svoju borbu. Svoje zahteve preciziraju na iznos između 200 i 300 hiljada „pošto je njihova pretpostavka da su u dobijenim sporovima sredstva deljena tako da rezervisti ne bi pripao ceo iznos. Pri tome su imali u vidu i broj rezervista i mogućnost države.

Problem je lebdeo u vazduhu, i nije se videlo kako će se rešiti. Stavovi su bili različiti, i kretali su se od toga da njihove zahteve treba usvojiti iz razloga pravednosti (i jednopravnosti), do zbunjenosti i konfuzije. U tom pogledu su postojale podele i u Vladi. A onda proces dobija ubrzanje.

U kampanji za predsedničke izbore ove godine, jedan od kandidata obećava u Toplici usvajanje njihovih zahteva, i Vlada posle toga donosi zaključak na osnovu koga se rezervistima iz Topličkog okruga i dela Jablaničkog isplaćuju ratne dnevnice kroz formu socijalnog davanja. Tog momenta se svi ostali pripadnici Treće armije organizuju sa identičnim zahtevom. Protesti se umnožavaju, dobijaju različite forme, da bi kulminirali nedavnim štrajkom glađu. Krug je zatvoren i Vlada se nalazi pred donošenjem konačne odluke. Ispunjavanje zahteva znači materijalnu obavezu između 100 i 200 miliona evra, a ako bi bili obuhvaćeni svi rezervisti (ne samo pripadnici Treće armije), onda i znatno više. To bi očigledno bio ozbiljan udar i na budžet i na makroekonomsku stabilnost, a s druge strane, teško je objasniti zašto je pare po ovom osnovu dobio samo deo rezervista. Tako je lenjost nekog službenika ministarstva, udružena sa najblaže rečeno neobičnim ponašanjem sudova, dovela do krupnog državnog problema.

Moglo se ranije i drugačije reagovati. Ali, vajkanje ne pomaže, kao ni plakanje nad prosutim mlekom. Valja staviti tačku na ovaj problem i, ako je moguće, izvući pouku. A ovo je priča i za suze, i za smeh.

Autor je bivši ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku