Leon Kojen: Pedeset Bodlerovih cvetova zla

On za Danas objašnjava da je „knjiga bila gotova krajem prošle godine, ali je želeo da izađe u trenutku kad ovi datumi navode na razmišljanje o paradoksalnoj sudbini pisca koga je za života malo ko cenio i razumeo, a koji nekoliko decenija kasnije, i u Francuskoj i u svetu, postaje obrazac modernog pesnika, i to u mnogome ostaje sve do danas“. On najavljuje da će iz štampe ovih dana izaći i dva tematska broja časopisa Poetika, s opštim naslovom Bodler, Pariz, modernost, za koje je „odabrao niz novijih tumačenja Cveća zla i Pariskog splina“.

* Kako ste izabrali 50 od ukupno 133 pesme, koliko ih ima u oba izdanja ove zbirke, zadržavajući pri tom Bodlerov raspored pesama po ciklusima i unutar njih?

– Sva veličina Bodlera kao pesnika vidi se tek u drugom izdanju Cveća zla iz 1861. godine – u njemu se nalaze i pesme napisane posle sudske presude njegovoj knjizi iz koje je zbog „vređanja javnog morala“ pesnik bio primoran da izbaci šest pesama. I pesničko sazrevanje i šok izazvan sudskom osudom učinili su da se Bodler oslobodi poslednjih tragova poznog romantizma i napiše svoje najbolje pariske pesme: Labuda, Male starice, Sedam staraca, Jednoj prolaznici… i veliku poemu Putovanje, postajući na taj način prvi pesnik uzburkanog života velikog grada, onoga što je on sam u mladosti nazvao „heroizmom modernog života“. Svojim izborom hteo sam da predstavim i ovog Bodlera, i ranog Bodlera pesnika čame i splina, i Bodlera srednjeg perioda, pesnika obuzetog zlom i svešću o zlu kao u pesmama: Čitaocu, Lešina, Putovanje na Kiteru. Pravom smislu Cveća zla možemo se približiti tek ako razumemo sva ta tri vida Bodlerovog pesništva i složene odnose koji postoje među njima.

* Za Bodlera kažete ne samo da se „po opštem mišljenju smatra prvim pesnikom modernog doba“ nego i da je, uprkos svim razlikama između njegovog i sadašnjeg vremena, i „danas naš savremenik“. Šta nam danas govori „Cveće zla“, kako treba čitati Bodlera u drugoj deceniji 21. veka?

– Po tome koliko se svuda u svetu čitaju i Cveće zla i Pariski splin, po broju različitih tumačenja i žestini sporova među njima, po stalnim pozivanjima na Bodlera u opštim razmišljanjima o prirodi modernosti i daljoj sudbini visoke književnosti i kulture, on je očigledno naš savremenik daleko više nego drugi veliki pesnici 19. veka. Jedan od razloga što je tako svakako je i nepotkupljiva nesklonost Bodlera kao pesnika, ne nužno i Bodlera kao mislioca, da prihvati bilo kakvu jednostavnu formulu – moralnu, ideološku, filozofsku, pa i religioznu – kao definitivan odgovor na pitanja koja postavljamo tragajući za smislom našeg iskustva. Čuveni poslednji stih Putovanja i celog Cveća zla: „Do na dno Nepoznatog da bismo našli novo“, ne odnosi se samo na suočavanje sa smrću – on je i afirmacija ljudskog traganja za smislom koji nikada nije unapred dat.

* Zbog čega mislite da je Bodlerova poezija „teško uhvatljiva“ i da izmiče svakom pokušaju „nedvosmislenog definisanja“, kakvom najčešće pribegavaju kritičari?

– Iz mnogo razloga: zbog odbacivanja svih jednostavnih, a autoritativnih formula koje sam već pomenuo, zbog otvorenosti za najrazličitije vrste doživljaja – kolike su samo razlike između Bodlerovih pesama koje se sve konvencionalno nazivaju ljubavnim, zbog koncentracije pesničkog izraza koja je neprijatelj svih objašnjenja i pouka… Bodlerove pesme nisu neprozirne i teško razumljive, kao recimo Malarmeove, ali se isto tako opiru svakom svođenju na bilo kakvu proznu parafrazu.

* Odlučili ste se za dvojezično, uporedno francusko-srpsko izdanje Bodlerovih pesama sa komentarom. Zbog čega je takav pristup prevedenoj poeziji, koji čitaocu omogućava da uživa i u originalu, gotovo nestao iz ovdašnje izdavačke prakse?

– Takva izdanja su skuplja i tehnički nešto komplikovanija, ali to nije osnovni razlog. Poezija je izgubila dominantno mesto koje je nekad imala u srpskoj književnosti, ustupivši ga prozi i pogotovo romanu, pa su i čitaoci zaboravili na prednosti koje ima istovremeno upoznavanje sa pesmom i u originalu i u prevodu. Od dvojezičnih izdanja ove vrste ipak ne treba odustati: kroz stalno poređenje originala i prevoda ona čitaocu omogućavaju i dodatno uživanje i složeniji doživljaj.

* Bodler je imao veliki uticaj na francusku i englesku, pa i na evropsku književnost. Kakav je odjek njegovo delo imalo u srpskoj poeziji?

– Bodler je verovatno jedini strani pesnik koji je u modernoj srpskoj poeziji bio prisutan na njenim počecima i to, sa razumljivim prekidima, ostao sve do danas. Matoš je, prikazujući Rakićeve Pesme iz 1903, rekao za njega da je prvi bodlerovac u srpskoj poeziji, Bodlerov uticaj očigledan je tih godina i u najboljim Pandurovićevim stihovima, a više od jednog veka kasnije, čitajući pesme u prozi Borislava Radovića, kao Neke stvari, pisane u poslednjih dvadesetak godina, osećamo bliskost sa Pariskim splinom, koji je sam Radović izvrsno preveo.

Velika tema

* Šta vas je privuklo da se Bodlerom kao prevodilac i priređivač bavite već desetak godina, a kao urednik pesničke edicije „Arahna“, koju ste pokrenuli u IK „Čigoja štampa i znatno duže – jedna od prvih knjiga koje ste tu objavili bio je upravo Radovićev prevod „Pariskog splina“?

– Kod nas je nedovoljno poznato koliko je poslednjih decenija u svetu Bodlerovo stvaralaštvo velika tema. I to s potpunim pravom, jer je Bodler često bio prvi pesnik u čijem delu prepoznajemo mnoga od istih pitanja o modernom svetu koja se postavljaju i nama danas. U dva broja Poetike, posvećena Bodleru, ovdašnji čitaoci imaće priliku da se upoznaju s nekim tumačenjima njegovog dela koja nam otkrivaju i njihov dublji smisao i njihovu savremenost.