Lepa Jelena iz Livna, majka Pavićevih

Istini za volju, da se na medijskoj sceni Jugoslavije nije pojavio sin Siniša, fascinantan pisac – čiji je talenat za pisanje TV scenarija jedinstvena evropska institucija – lepa Jelena iz Livna, njihova majka, i taj neobičan čovek Ante Pavić sa idejom Jugoslovena, ostali bi nedovoljno poznati akteri na istorijskoj sceni ličnosti XX veka. Ali ova knjiga, čija je suština usmena istorija XX veka, započinje baš pričama o Pavićima.

***

Siniša Pavić priča: Majka nam je bila izuzetno lepa žena. Otac je je prvi put video u Splitu dok je izlazila iz autobusa, gde je majka sa starijom sestrom došla iz Livna, u kojem su oni živeli. Odmah joj je prišao da se upoznaju. Jelena je tada imala 18 godina, on 36. Bila je to ljubav na prvi pogled. Tri puta je išao u Livno da je prosi. Majka njena, Marija, tada već udovica, smatrala je da najpre treba da se uda najstarija sestra Katica, pa Ana, pa posle nje Mira, a da Jelena, od koje je samo Antonija bila mlađa, može i treba da poštuje red, i da malo sačeka. Otac je rekao da je to običaj u Bosni, a kod alkara je običaj da se ne drže običaja. „Divlji Sinjani“, uzdahnula je baba Marija. Ali, Jelena se zaljubila: „Samo on, i niko drugi.“ Kad je otac prosio majku 1926, zakupio je autobus u Sinju od prevoznika Vrcana i napunio ga prijateljima. Išli su preko Dinare 54 kilometra vijugavim planinskim putem. Rekao je otac: „Jelena ili niko.“ Venčali su se tri meseca od upoznavanja, 1926. godine.

Engleska zastava na grudima

Posle oslobođenja 1918. godine, kad je propala carevina, izašao je otac iz kotorske tvrđave San Đovani sa tetovažom na svojim grudima i rukama. Majka tu sliku nije potcenjivala niti je u porodici zbog toga bilo nekih problema.

To nije bila obična tetovaža, već gotovo umetnička. Rađena je kako se nekad tetoviralo, sa iglom i tušem, ubodima u kožu. Na grudima je imao istetoviran bojni brod sa engleskom zastavom, što je vrlo bizarno. Na jednoj mišici je imao sidro, a na drugoj neku mačku. Međutim, ovaj bojni brod je bilo nešto što je nas još kao decu fasciniralo. Bio je plave boje i tolko dobro urađen da je predstavljao gotovo neverovatnu sliku. Kao dete nisam ni znao da je to tetovaža, niti sam znao da je to nešto što drugi ljudi nemaju. Kad sam već porastao, viđao sam tu sliku jer se otac svakog jutra, pored otvorenog prozora u kupatilu, pljuskao do pola hladnom vodom, bez obzira na vreme. Kad sam bio nešto stariji, otac mi je objasnio da je taj brod na njegovim grudima istetovirao, u Tvrđavi u zatvoru, jedan od zatvorenika, pobunjenih mornara, neki Čeh, koji je to sjajno radio.

Zašto je napravio bojni brod i zašto englesku zastavu? Objasnio je da Srbija u to vreme nije imala mornaricu. Pobuna mornara na brodu ratne mornarice se obavezno kažnjavala smrću u svakoj mornarici. Austrijanci su već streljali četvoricu kolovođa. Ostali učesnici pobune bili su na takozvanom belom hlebu jer ovi nisu znali šta će s njima. Moglo se naknadno završiti sa nekim procesom i streljanjem, Austrijanci su vodili računa o tome da sve bude formalno ispravno, sa sudskim presudama. Pošto se on kao vojnik zakleo caru Franji Josifu, ukoliko ga streljaju, hteo je da pokaže da ga ne streljaju kao izdajnika, već da oni streljaju borca vernog borbi protiv Austrougarske. To je bila njegova zamisao zbog čega je tom brodu dodata engleska zastava.

Kasnije je došao Drugi svetski rat i nemačka okupacija. Engleska zastava na grudima ponovo je postala smrtna opasnost za njega. Za vreme okupacije otac nikad i nigde nije skinuo košulju, ni po vrućini. Naravno, postojale su i priče o tome da Nemci u logorima prave abažure od ljudske kože, što se kasnije pokazalo kao tačno. I to je bio razlog da niko ne sazna za tu tetovažu. Nama deci je rečeno da o tome ne pričamo nikome.

Inače bio je to tako dobar rad da je, kad otac nema košulju, brod ličio na pokretnu sliku. Tuš je bio plav. Moj otac je bio visok čovek, oko 195 centimetara. Bio je razvijen, jak. Pravi dinarski tip. Na njegovim grudima taj brod je delovao kao pravi bojni brod. Mene je to fasciniralo. Naravno, do kraja života je to nosio na sebi. Kako se on smanjivao i stario, tako se i taj brod smanjivao i postajao je manje lep.

Ja se sad pitam kako je taj Čeh dolazio do materijala s kojim je radio tetovažu. Očigledno je da su oni mogli nešto od potrebnog materijala da nabave. Nisu znali da li će biti osuđeni na smrt ili neće.

Red u glavi, red u životu

Ja nisam grafolog, ali ovaj rukopis dnevnika iz zatvora pokazuje jedan, što je Krleža rekao, „red u rečenici, red u mislima, red u glavi, red u životu“. Rukopis odaje dosta od čovekovih osobina. A on je upravo imao to samopouzdanje i mirnoću. On nikada nije gubio glavu. Ja mislim da je desetina puta mogao da izgubi život. Ulazio je uvek u opasne situacije. A majka je sve to mirno gledala, samo je ona znala kako joj je. Takvo je vreme bilo, a takva je bila i njegova priroda. Uvek je umeo da sačuva hladnokrvnost i mogao da odredi svoj postupak. Tako je i došao u Beograd sa porodicom i malom decom, kada je to izgledalo kao velika avantura. Bez posla, bez stana, bez ičega. Ali se pokazalo da je to bio dalekovid potez. Na čemu sam mu zauvek ostao zahvalan.

Evo jednog primera iz okupacije, u januarskoj ili februarskoj noći 1943. godine, za vreme policijskog časa. Ciča zima je bila. Na naša vrata, u parteru u Cvijićevoj ulici, neko je panično zakucao. Mislili smo da je policija, tako su oni lupali. Međutim, bio je to jedan italijanski vojnik, koji je bežao od tedeski, tako su italijani zvali Nemce. Italijan je molio mog oca da ga pusti da uđe, zakucao je na prva vrata u parteru, koja su slučajno bila naša. Otac ga je odmah pustio i zaključao vrata. Taj čovek je svojim izgledom, svojim rumenim obrazima, svojom nekakvom jednostavnošću odmah stekao očevo poverenje. Italijan je ispričao da su se on i njegova dva-tri druga, u vreme policijskog časa, prolazeći kroz Cvijićevu ulicu, susreli sa nemačkom patrolom. Kada su se mimoilazili, Nemci su posprdno viknuli za njima kukuriku, zato što su oni imali one alpinske šeširiće sa udenutim peruškama, mi smo to zvali peruška. Kada su malo odmakli od Nemaca, Italijani su za njima viknuli kukuriku Staljingrad; jer upravo tada se završavala nemačka agonija kod Staljingrada. Nemci su počeli da ih jure. Došlo je do jurnjave dve savezničke vojske, naravno, Italijani su bežali. A Pijetro je pobego kod nas.

Nije dugo vremena prošlo, Pijetro je sa mojim ocem tiho pevao, da se pesma ne čuje van stana zbog Nemaca, Bandijera rosa. Posle je Pijetro dolazio svako veče. Kasarna im je bila u Ulici kraljice Marije. Donosio je nekad doniženu vina, nekad doniženu maslinovog ulja u pletenim bocama. A odnosio bi letke protiv fašizma. Otac ga je samo pitao, a on je rekao da hoće, iako je bio jako plašljiv. Ali, bio je protiv rata i protiv Nemaca, rekao je da su u kasarni svi protiv rata. Pijetro je imao one široke pantalone, pumperice alpinske. On bi u njih stavio te plakate i nosio. A donosio je neko vojničko sledovanje, neku konzervu, dvopek itd. Te plakate je mom ocu davao Privislav Grizogono, koji je ostao u Beogradu, bivši ministar Sinjanin, koji je u našem stanu u Cvijićevoj pisao Milu Budaku u Zagreb protiv ustaškog klanja. I sve to je takođe bila jedna avantura, jedno hodanje po ivici žileta.

Jelena je bila jedna i jedina

Mom ocu su prioritet bila deca. Naravno na prvom mestu naša majka. Ali deca moraju jesti, i mi smo imali šta da jedemo za vreme okupacije. Kako je on u onoj oskudici nabavljao hranu, ja ne umem danas da objasnim. Bio je otpušten s posla kao nepodoban, odmah u februaru 1942. I došlo je dotle da je našu kuću u Sinju prodao preko pisma. Ali majčin nakit, koji joj je kupio, nikada nije hteo da proda. Uslužno je menjao zlatne napoleone nekih svojih poznanika, a plašili su se da ih sami menjaju jer su Nemci to proganjali kao crnu berzu. I otac je mogao da bude zatvoren u logor na Banjici zbog toga. S jedne strane, on bi sve učinio da sačuva naše živote, a s druge strane, nije se libio da radi ono što je tada bilo zabranjeno da bismo mi imali da jedemo, pa makar i rizikovao sve. Takav je čovek bio.

I kupovina mesa bila je ponekad stres. Jednog jutra otac je otišao u Žarkovo da kupi meso kod poznanika koji je klao svinju. I odlazak u Žarkovo bila je avantura. Nije se vratio do uveče, a od deset sati kretanje po ulici bilo je zabranjeno. Sutra oko podne video sam da majka krišom briše suze. Nije htela da nama kaže zašto. Mislila je da mu se nešto desilo. A vratio se pred novi policijski čas. Bez mesa.

Ogrev je majka često skupljala pored železničke pruge. Stavi ranac na leđa i sa komšinicom ide na Dunav stanicu, gde su stajale teretne kompozicije kojima su Nemci vozili ugalj u Nemačku. Sa prepunih vagona padali su opiljci i trunje, a one su to skupljale i stavljale u ruksak. Kompozicije su obezbeđivali nemački vojnici. Neki su se pravili da ih ne vide, a poneko je repetirao pušku i drao se na njih.

Od američkog bombardovanja sklonili smo se u Veliki Mokri Lug. I onda su nas bombardovali. Tamo smo boravili u seoskoj kući i posle mesec dana dosadili domaćinima. Bilo nas je 18 iz Beograda u jednoj sobi i oni zatraže da mi nađemo šporet i da sebi kuvamo. Majka ode sa ocem u Beograd. On rastavi šporet i ponese one najteže delove, a ona lakše, sa ringlama i čunkovima. Krenu nazad, prema Velikom Mokrom Lugu, ali onda naiđe onaj najveći američki napad 18. maja po oblačnom nebu, kad je Radio London javio da su napali Železničku stanicu u Beogradu, a u stvari su razorili Pašino brdo, današnje Lekino brdo, gde je poginulo dve-tri hiljade ljudi. I onda su lagali. Majka je stajala u jednoj kapiji, otac u drugoj. Nisu znali šta se dešava, sve dok se ponovo nisu našli u selu.

Majka je volela da čita. Čitala je do poslednjeg dana. Dikensovu Malu Dorit nije pročitala do kraja. Dugo je ta knjiga stajala pored njenog kreveta sa šibicom na mestu do koga je stigla. Volela je filmove, muziku. Imao sam 13 godina kad me je vodila u Narodno pozorište na Seviljskog berberina. Pevala je Zinka Kunc. Sa majkom sam gledao Tosku, slušao čuvene pevače toga vremena.

Jednog dana 1949. došli su neki ljudi u stan i odveli u zatvor starijeg sina, mog brata Damira. Pet meseci majka nije znala da li je živ. Svakoga dana sedela je kraj prozora i očekivala ga da se vrati. Pet meseci svakodnevnog stresa.

Dočekala je Damira i posle nekoliko meseci je umrla u svojoj 43. godini. Mislim da su nju razorili stresovi, to se tada nije zvalo tako. Ali, bilo ih je mnogo više nego danas. Majka je bila nežnije građe od mog oca. Događaji u Sinju, preseljenje u Beograd, život u njemu, bez novca i zaposlenja, nemačko bombardovanje, američko bombardovanje, četiri godine okupacije, bio je to permanentni stres, a ona isuviše krhka da bi to podnela bez posledica.

Uprkos velikoj razlici u godinama roditelji su imali izuzetan brak. Prava, duboka ljubav. Otac, rasni dalmatinski momak, posle venčanja sa majkom nije pogledao nijednu drugu ženu, a kad je umrla, isplakao se na terasi, sam. Dugo su tekle suze, jedine koje je ikad pustio u životu. I više se nije ženio. Jelena je bila jedna i jedina.

Jedna od 40 priča usmene istorije XX veka koja će biti objavljena u knjizi „Lepa Jelena iz Livna“ Dragoslava Simića do kraja 2021. Po ovoj priči knjiga je dobila naziv.

Nagrada „Dositej Obradović“

Pavić je nastavljač dositejevske tradicije prosvetiteljskog delovanja, i njegove satirične dramsko-humorističke serije odigrale su značajnu ulogu u kritici koliko tradicionalnih, toliko i novih negativnih pojava i običaja u nas.

Tako je on, opredelivši se da prihvati izazove televizijskog i filmskog stvaralaštva, u svojim delima objedinio obrazovnu, prosvetiteljsku i umetničku misiju, navodi se u saopštenju žirija nagrade Dositej Obradović za životno delo, koja je scenaristi i književniku Siniši Paviću uručena 20. oktobra ove godine na sceni nacionalnog teatra.