Lepenski oblutak

Pre sedam godina, u dvobroju Danasa subota – nedelja 25-26. decembar 2010, objavljen je autorski tekst arhitekte Branislava Krstića – s predlogom kako da se Lepenski Vir, kao jedinstveno kulturno dobro, zajedno sa Đerdapom, takođe jednako jedinstvenim, ali prirodnim dobrom, uvrsti na Uneskovu listu svetske baštine.

Pomagao sam Brani na tom tekstu. Naime, u to vreme već se radilo na širem popularisanju Lepenskog Vira. Tako je u okviru autorske emisije „Boemija“ Vuka Bojovića snimljeno sedam epizoda o ovom lokalitetu, koje je u serijal povezivalo zajedničko pitanje zašto Lepenski Vir nije na Uneskovoj listi. Iz epizode u epizodu gostovali su arhitekta Peđa Ristić, arheolog Obrad Kujović, koji je 1960. prvi evidentirao ovo nalazište, zatim arheolog Mile Stojić. U toku snimanja četvrte epizode sa akademikom Vidojkom Jovićem javio se Brana, nakon čega smo se sreli i započeli saradnju u finalizaciji pomenutog teksta. Inače, Brana Krstić bio je naš prvi komesar za saradnju sa Uneskom, u nekadašnjoj SFRJ. On je 1977. godine ovoj međunarodnoj instituciji namenski predložio kategoriju „integralno prirodno i kulturno dobro“, što je i usvojeno, pa su dve godine kasnije Ohrid i Ohridsko jezero prvi u svetu pod tom kategorijom upisani na listu svetske baštine.

Utorak, 21. novembar

Danas mi je slava. Umesto na slavski ručak, otišao sam na snimanje emisije „Duhovni portreti“ zajedno sa kustosom arheološkog nalazišta u Vinči Draganom Jankovićem. Autor emisije Goran Radenković pitao je kako se osećam posle feljtona o Lepenskom Viru. Ponosno, naravno, rekao sam. Treba da budem zadovoljan, a i „čulo se“ daleko. Tokom trajanja feljtona Vikipedija na engleskom svakodnevno je „kupovala“, prevodila i dopunjavala viđenje Lepenskog Vira. Kako ne biti zadovoljan, na jedan „klik“ i Apel za uvrštenje Lepenskog Vira na Uneskovu listu, koji je objavljen u feljtonu, vidljiv je u celom svetu.

Inače, Apel za Unesko prvi su potpisali arheolozi i arhitekte koji su pre pola veka učestvovali u istraživanju Lepenskog Vira, a početkom ove godine (28. marta) prisustvovali su obeležavanju pedesetogodišnjeg jubileja ovog nalazišta iz srednjeg i mlađeg kamenog doba. Pre pola veka Narodni muzej je 16. avgusta 1967. organizovao konferenciju za štampu na kojoj je zvanično objavljen nalaz potpuno nepoznate mezolitske kulture, a krajem te godine organizovana je i prva izložba artefakata.

Sreda, 22. novembar

Svakodnevno razmišljam o delu dunavske obale koje nosi ime Lepenski Vir. To arheološko nalazište predstavlja znamenitost svetskih razmera. Kvalitet, brojnost poruka, stepen očuvanosti i ukupna izuzetnost nalaza, izdvojili su naselje od drugih srodnih nalazišta u Đerdapskoj klisuri. Zbog toga je po ovom naselju cela kultura ovog dela Podunavlja od pre 9.000 godina dobila zvaničan naučni naziv – Kultura Lepenskog Vira. U mnogobrojnim nalazima prednjači osobena arhitektura, kakva više nigde i nikad u svetu nije zabeležena. Osnove kuća su trapezolike, u sačuvanim okamenjenim podovima krije se i tehnološka tajna prvog betona, a materijalizovana su i mnoga druga znanja njihovih tvoraca. Na samom ulazu u kuću bilo je ognjište. Vatra je bila u službi vrata, pa se u kuću ulazilo obilazeći vatru. U literaturi se taj deo najčešće naziva pepelište, formirano od kamenih pragova. Odmah u nastavku sledi plitko pravougaono udubljenje, za koje se, uprkos retkih sumnji zbog malih dimenzija i nepodesnih oblika, misli da je bilo ognjište. Tu se, u stvari, zapretao žar pepelom i na taj način se čuvala vatra i ostvarivalo najbezbednije i najekonomičnije grejanje. U mnogim kućama pronađene su kamene skulpture, koje su predstavljale božanstva Lepenaca, a podsećaju na portretni spoj ribe i čoveka. Po njima je ovaj arheološki lokalitet postao poznat širom sveta, i smatra se da je reč o najstarijoj portretnoj skulpturi u svetu. Osmišljen prostorni raspored kuća predstavlja prvo uređeno naselje Evrope na otvorenom.

Četvrtak, 23. novembar

Pitanje izgleda kuća na Lepenskom Viru bilo je moje početno interesovanje u dugogodišnjem istraživanju ovog lokaliteta. Retki tragovi gornje konstrukcije dali su mogućnost za različita viđenja gornjeg plana. Po mom mišljenju, on je sačuvan u izgledu današnjih hlebnih peći ili vurnji. Još preciznije, kalotne zemljane peći preuzele su oblikovnu volumetriju i energetsku dejstvenost lepenskih kuća, pa su je prenele u neolit i nepromenjeno sačuvale sve do danas. Ovakva hemisferna forma pruža odličnu termostabilnost i higijensku udobnost ili provetrenost, što se ostvaruje ravnomernim prirodnim kruženjem vazduha u prostoru bez oštrih uglova, mrtvih ćoškova i budžaka, kao u nekoj vrsti komore ili energetskog kaveza.

Petak, 24. novembar

Krajnji je rok da predam ovaj tekst. Aleksandra Bajić i ja nemamo pravo da uskratimo javnosti informaciju o izuzetnom fenomenu, koji baca novo svetlo na Lepenski Vir. Radi se o dvostrukom izlasku sunca.

Na dan dugodnevnice 21. juna, prvi sunčev zrak u šest sati i šest minuta blesne u podnožju iz karakterističnog mesta u dnu brda Treskavac, s druge strane Dunava. Sunce se potom lagano penje uz severnu padinu. Padina je prema vrhu sve strmija, a sunce nastavlja svoju putanju pod blažim nagibom, zbog čega jednog trenutka nestane zaklonjeno brdom. Nakon nekoliko minuta pojavi se ponovo u punom sjaju na samom vrhu. Već sledećeg dana, prvog zraka u dnu padine više nema, a sunce će izgrevati na zaravnjenom vrhu brda još nekoliko dana. Mesto izlaska će se pomerati sve nizvodnije prema severoistoku preko brda Glavčina u vreme jesenje ravnodnevice, pa do brda Kukujava, odnosno najnizvodnije tačke u vreme kratkodnevice 21. decembra. Potom ceo proces kreće u suprotnom pravcu preko prolećne ravnodnevice do početne pozicije u dnu Treskavca. Zakonomernost ove prirodne pojave morali su da primete i Lepenci, pa ovaj fenomen, po svemu sudeći, predstavlja osnovu za prvi solarni kalendar na svetu, stvoren pre oko 8.300 godina.

Duboko uvučen u mrežu lepenske kulture i inspirisan njenom umetnošću, odavno sam počeo da obrađujem lepenske oblutke u istom duhu. Na nedavno završenoj izložbi, koja je bila posvećena pedesetogodišnjem jubileju Lepenskog Vira, figurine sam spustio u akvarijume Oglednog dobra „Mali Dunav“, u vodu, među ribe, gde i pripadaju. Izložbu sam s pravom nazvao „Lepenski oblutak – svoj na svome“. S obzirom da je izložba završena, ostaje mi nada da je u fotografijama koje prilažem sačuvan makar delić punog doživljaja.

Autor je arhitekta, dugogodišnji istraživač kulture Lepenskog Vira