Lepota duše je neprolazna

Jedna od retkih svedoka je osamdesetosmogodišnja Gorica – Gora Jovanović, koja je 1940. godine, na godišnjoj proslavi „Gajreta“, izabrana za kraljicu zabave. I danas je pamte kao prvu damu Sjenice. Izbor tada osamnaestogodišnje gospođice za kraljicu zabave, moglo bi se reći da je obeležio kraj njenog bezbrižnog i srećnog mladalačkog života, koji će nekoliko godina po završetku rata, ponovo dobiti pravi smisao.

– Mnogo sam volela da plešem valcer! Plesali smo tada, ne sećam se baš da li je to bio Drago Avramović ili Dragan Veljović, ali se dobro sećam da smo mi tada bili jedini par koji je plesao, dok su ostali samo gledali u nas. Bila sam mlada, vesela i bezbrižna, i tada sam dobila najviše karti, takozvane ‘’šaljive pošte’’, što mi je obezbedilo titulu kraljice zabave te večeri, priseća se osamdesetosmogodišnja Sjeničanka. ‘’Nedugo potom, nas petoro dece, i ja kao najstarija među njima, ostali smo sa tatom. Potom su nastupile ratne godine i tatina ženidba po drugi put, što je meni teže palo nego prerana mamina smrt’’, priča ona.

Najlepše godine života, zadržavajući svoju, s pravom dobijenu titulu, Gora Jovanović provela je u Kulturno-umetničkom društvu ‘’Jedinstvo’’, formiranom u posleratno periodu, u kojem je, kao aktivan član provela duže od četiri decenije, ostavljajući neizbrisiv trag u brojnim predstavama, koje se još uvek pamte, a o čemu svedoče brojna priznanja i nagrade. „Jedinstvo“ je, kaže, najveća ljubav njenog života.

– Posle neuspelog braka 1947. u kojem sam provela deset meseci, vratila sam se iz Prijepolja u Sjenicu. Mislim da sam bila tada prva raspuštenica u Sjenici. To mi je jako teško palo. Bilo me je sramota da izađem na ulicu, kao da sam, u najmanju ruku, ubila nekog čoveka… Kao da sam počinila nešto strašno! Po nagovoru moje sestre Vere i jedne Mije Babić, otišla sam u KUD „Jedinstvo“ i odmah sam dobila ulogu u predstavi ‘’Telefon bez žica’’. Od tada, pa u narednih 45 godina, postala sam aktivan član društva, koje mi je pomoglo da prevaziđem emotivne patnje i zaboravim da sam ikada bila u neuspelom braku. Mogu slobodno reći da je to bio najlepši period mog života. Mnogo smo putovali. Nije bilo podela, kao ovaj je Srbin, onaj musliman i slično. Svi smo tamo bili kao braća i sestre, kao jedna porodica, priseća se Gora sa osmehom na licu. ‘’Zapamtila sam mnoge predsednike: Hako Guzonjić, Ranko Milikić, Živan Sekulić, Osmo Kapetanović, Drago Partaljević, Mustafa Ćućević, Rade Partaljević. A od kada je za predsednika došao Asim Vrcić, društvo je dostiglo vrhunac svog rada. Asim je uspostavio kontakte sa Međurepubličkom kulturno-prosvetnom zajednicom Jugoslavije. Kao članovi Međurepubličke zajednice, mnogo smo putovali širom zemlje i u inostranstvo. Imali smo slobodan autobus i besplatan prevoz, pa smo svake godine zajedno odlazili na more. Organizovali smo zabave i širili veselo raspoloženje, gde god da smo se našli. Reuf Nalović sa svojom harmonikom je bio neumoran. Tu su bili i Hajro Zečević, Miro Džagarević, Asim Vrcić, Sadrija Bihorac, Selmo Abdagić, Ruža, Esma, Aida, Nero Pećanin, koji mi je uvek, u pauzama na prbama, svirao moju omiljenu pesmu ‘’Dimitrije sine Mitre’’, i mnogi drugi. Posle mog radnog dana od po dvanaest, trinaest sati, sa zadovoljstvom sam odlazila na probe, na kojima je uvek bilo veselo. To su definitivno dani, kojih se najradije sećam’’, priča veselo, listajući prepune albume slika, sjenička kraljica zabave, koja, iako sada starica, zbog svoje unutrašnje, neprolazne duhovne lepote, još uvek zadržava svoju titulu.

Najdraža uloga u njenom bogatom sećanju, od brojnih koje je igrala u svim predstavama, jeste uloga Hasanaginice u istoimenoj drami. Nepogrešivo izgovarajući monolog iz scene nad kolevkom najmlađeg deteta, ona o Hasanaginici priča sa setom u prvom licu. Do tančina saosećajući sa tragičnom sudbinom i patnjama muslimanske žene tog vremena, ona i sada dokazuje koliko je verodostojno, mnogo puta ranije, pred publikom iznosila lik glavne junakinje, izazivajući suze i jecaje posmatrača. Od brojnih priznanja, najdraža joj je, kaže, Zlatna plaketa Saveza amatera Srbije, koja joj je dodeljena 1985.godine za dugogodišnji stvaralački rad na razvoju kulturno-umetničkog amaterizma.

Ova rođena Sjeničanka, uvek je bila aktivan član društvene zajednice, što kroz kulturno-umetniška društva, što kroz posleratno Udruženje aktiva žena Sjenice. Savesnim i požrtvovanim radom u Trgovačkom preduzeću, odnosno Knjižari kod Gore, kako su je zvali, stekla je poverenje, uvažavanje i poštovanje svojih sugrađana. Njeno najdraže profesionalno priznanje je Medalja rada, koju je dobila 1977.godine, i nagrada koju je dobila za najlepše uređeni izlog, posle čega je usledila ponuda za posao po izboru od direktora Trgovačkog preduzeća u Priboju, koju nije prihvatila. ‘’Nikada nisam imala želju da napustim Sjenicu u kojoj sam rođena. Ovde sam poznavala ljude, kojima sam mogla da verujem. Moja najveća satisfakcija je što za 34 godine rada, sve do 1980.kada sam otišla u penziju, nikad nisam imala manjak, i ljudi su to znali da cene’’, kaže ona.

Gora Jovanović svoje penzionerske dane provodi u Sjenici. Živi sama u svom stanu, i u osamdesetiosmoj godini radosno dočekuje svoje komšinice i prijateljice, za koje i dalje priprema ukusne torte i kolače. Uredan život koji je vodila, omogućio joj je i lepu starost. Od neizbežnih zdravstvenih problema u tim godinama, najviše joj smeta oslabljen vid, zbog čega ne može da čita i rešava ukrštenice, a najviše joj nedostaje, kaže, društveni život, zabave, izlasci i druženja. Iako je vreme ostavilo tragove na njenom licu i fizičkom izgledu, lepota njene duše je neprolazna.