Leto moskovsko

O ovom predlogu koji je sačinio Filozofski fakultet u Zadru, rešavalo se u Ministarnstvu kulture u Beogradu odluku da se upravo ja pošaljem da mi se daju pare da idem u Moskvu donela je Filimna Mihajlova. To je verovatno bila slučajnost jer smo imali isto prezime – Mihajlov. Videla je da sma rođen u Pančevu (iako sam u Pančevu živeo samo dva dana, tamo je bila ruska bolnica između dva rata pa su sve Ruskinje iz cele Jugoslavije dolazile tu da se porađaju), a nije nigde pisalo šta sam po nacionalnosti. Ja sam Rus, a Mihajlova u Banatu imate koliko hoćete. Međutim Filimona Mihajlova je verovatno pomislila da smo zemljaci. Pretpostavljam da je ta slučajnost bila odlučujuća što su upravo mene poslali u Sovjetski Savez.

Kada sam otišao u Moskvu, bila je to poslednja godina vlade Nikite Hruščova, to je bio vrhunac liberalizma. Nikita Hruščov je bio neka vrsta preteče Gorbačova sa perestrojkom. Tog leta su jugoslovenski pevači i muzičari preplavili Moskvu. Meni je ruski maternji jezik, sestra i ja smo tek u školi praktički naučili srpski jezik. Ocu je bilo sedamnaest, a majci sedam godina kada su 1921. sa vrangelovskom emigracijom došli u Jugoslaviju. Nisu došli zajedno. Tek su se kasnije upoznali u Jugoslaviji. Pre odlaska u SSSR, pisao sam jednom nedeljno neke članke za zagrebački Telegram o ruskoj književnosti, o sovjetskim časopisima, o raznim temama. Kada se pojavila knjiga Nikite Hruščova, O visokoj ulozi književnosti i umetnosti, njegovi govori o književnosti u umetnosti u kojima on oštro napada moderniste, iz šale sam napisao recenziju kao da Hruščov nije generalni sekretar KP Sovjetskog Saveza, nego kao da je jedan običan kritičar esejista; članak pod naslovom „U tradiciji Pisareva“ poslao sam neobavezno redakciji, misleći da ga neće štampati. Pisarev je bio preteča „socijalističkog realizma“ 19. veku, a pamti se po rečima koje je napisao, da „škripa taljige koje dovlače hleb gladnom čovečanstvu ima veću umetničku vrednost nego muzika Mocarta ili stihova Puškina“.

Međutim, urednik tadašnjeg Telegrama Mirko Božić je bio negde na odsustvu, a njegov zamenik, znajući da mene stalno štampaju, u Telegramu je objavio taj tekst. Možda nije shvatio šta radi. Članak je istovremeno izašao u junu pred moj odlazak u Sovjetski Savez. U časopisu za literaturu Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti Forum izašao je moj veliki esej „Mrtvi dom Dostojevskog i Solženjicina“. I u takvoj kombinaciji kad sam ja stigao u Sovjetski Savez očito su tamo mislili da sam ja neki važni partijski čovek kome dozvoljavaju da piše o Hruščovu takve stvari. U tom eseju „Mrtvi dom Dostojevskog i Solženjicina“ ima mnogo gorih stvari nego što je u Letu moskovskom bilo kasnije, ali nikakvih primedbi nije bilo, samo su me hvalili.

Tako ja stižem u Moskvu. Dozvoljavaju mi da se sretnem sa bilo kim, iako je zvanični Savez sovjetskih pisaca predložio da me poveže samo sa dvojicom pisaca. Za mesec dana ne mogu više od dvojice da organizuju! Onda sam ja krenuo sam.

U to vreme u Moskvi su postojali kiosci na svakom koraku gde ste za pet kopejki mogli, prema imenu i godini rođenja, da dobijete nečiji broj telefona, a možda i adresu, toga se ne sećam. U to vreme nije bilo nikakvih telefonskih imenika, a ni karte grada. Sve je to bilo u tajnosti, naravno, navodna opreznost od špijuna sa Zapada. Počeo sam da telefoniram. Ja sam taj i taj, predstavim se, pišem o ruskoj, sovjetskoj književnosti, predajem to i to. Da li možemo da se vidimo. I tako sam sreo i posetio oko 25 pisaca. Između ostalih, i tada izuzetno važne pisce, kao što su bili Leonid Leonov, Ilja Erenburg, takođe i druge poznate pisce, ali i neke za koje sam čuo tamo, a da pre toga o njima nisam čuo niti znao za njih. Takav je slučaj bio sa Bulatvom Okudžavom za koga, izuzev u Poljskoj, niko nije znao izvan SSSR-a.

Povezivali su me sami pisci, videći da govorim perfektno ruski, odlično poznajem književnost itd. Od jednog do drugog slali su me sami pisci, pa sam tih 25 razgovora obavio u roku od samo mesec dana. A onda sam se obezobrazio, s obzirom na to da sam pisao o Hruščovu i njegovoj knjizi u zagrebačkom Telegramu, telefonom sam pozvao Kremlj, pa od jednog do drugog sekretara, trećeg, četvrtog u zagrebačkom Telegramu, telefonom sam pozvao Kremlj, pa od jednog do drugog sekretara, trećeg, četvrtog i najzad sam došao do nekog sekretara u Hruščovljevom kabinetu.“Izvolite, recite mi šta hoćete“ – ja izložim stvar. Kažem, tako i tako, pišem o Jugoslaviji, pišem o sovjetskoj i ruskoj književnosti, pa sam nedavno napisao članak o knjizi tovarišča Hruščova, rado bih uzeo od njega intervju, ako bi hteo da me primi, intervju o problemima umetnosti i književnosti itd. Sekretar je rekao: „Znate, sumnjam da će vas primiti. Nikita Sergejevič je u Kijevu, on se vraća ne znam kada, sumnjam da će imati vremena za tako nešto…“ Ja sam se praktički pomirio sa time.

Međutim, prođe tri dana, taj sekretar mi telefonira u hotel, i vrlo ljubazno kaže: „Juče se vratio Nikita Sergejevič iz Kijeva i on bi hteo, primiće vas da razgovarate, međutim, traži da dobijete od jugoslovenske ambasade saglasnost.“

Naravno, ja otrčim odmah u ambasadu, a tamo se oni uhvate za glavu. Ispričam šta je bilo, od jednog do drugog sekretara pa do samog ambasadora. I počeli su užasno da viču na mene: „Pa vi ste ludi, znate šta ste učinili, oni će misliti da je to diplomatski, ne znam korak koji mi činimo, ko je vama dozvolio da se obraćate Hruščovu, ko je vama dozvolio uopšte da idete da posećujete ove pisce izvan Saveza sovjetskih pisaca, videćete kad se vratite, platićete vi kad se vratite u Jugoslaviju…“

Ja sam se od takve neočekivane reakcije veoma uplašio, i telefonirao sam sekretaru Hruščova da ne mogu dobiti podršku Jugoslovenske ambasade za intervju, jer ja pišem za nedeljnik koji nije državni organ. Sekretar je rekao da mu je žao, ali šta je tu je. Idućeg jutra neočekivano me je opet zvao telefonom i rekao da će me Nikita Sergejevič ipak primiti i dati intervju ukoliko moj list (Telegram) pošalje pismenu potvrdu da će se štampati taj intervju.

Ja sam tada dugo razmišljao, ali znao sam da je besmisleno telefonirati u redakciju Telegrama u Zagreb. Znao sam da takve stvari treba da idu brzo, da će se urednik morati savetovati sa nekim iz „viših“ političkih sfera, te nisam ni telefonirao u Zagreb. Sledećeg dana sam saopštio sekretaru Hruščova da Telegram ne može unapred dati garanciju, ne videvši tekst. Sekretar je izrazio žaljenje i mi smo se pozdravili računajući da se više nećemo čuti. Međutim, idućeg jutra opet mi zazvoni telefon oko osam ujutru i opet isti sekretar mi saopšti da je Nikita Sergejevič odlučio da će mi svakako dati intervju, ukoliko ja lično dam pismenu garanciju da će intervju biti štampan u jugoslovenskoj štampi bez ijedne promenjene reči. Ja odgovorim sekretaru da ću mu za jedan sat javiti, kad malo razmislim, te da se dogovorimo o vremenu intervjua.

E tek tada je počela moja „duhovna golgota“. Naravno da nikakva moja pismena garancja ne bi ništa vredela, jer ja zaista nisam mogao znati – hoće li Telegram ili neke druge novine štampati moj intervju sa Hruščovim. Sa druge strane, takva „garancija“ me ni na šta nije obavezivala, pa sam baš i mogao da je napišem. A onda bih se setio onih pretnji u našoj ambasadi, šta bi se desilo kada bih, uprkos njihovoj zabrani, ipak razgovarao sa prvim čovekom SSSR-a. Tada sam se sramno poneo – uplašio sam se i telefonirao sekretaru Hruščova da nikakve garancije ne mogu dati. Više mi se čovek nije javljao, a ja sam posle dva dana otputovao.

Kasnije, naročito u zatvoru, gde sam zbog svojih knjiga i članaka u dva navrata, sve u svemu, proveo oko sedam godina, jezivo sam se žderao zbog toga što sam se u onom momentu u Moskvi uplašio. Intervju sa Hruščoim bi krunisao moje Leto moskovsko! Očito je bilo nekih važnih razloga zbog čega je u onom trenutku, tri meseca pred pad vlasti, Nikita Sergejevič Hruščov, treći po redu diktator moćnog Sovjetskog Saveza, želeo da mu jugoslovenska štampa objavi intervju.

Dok sam bio u Moskvi snimio sam na magnetofonske vrpce ne samo pesme Bulata Okudžave, već i brojne logorske pesme, koje su pevali studenti PGU (Moskovski državni univerzitet). U to vreme je Hruščov pustio iz logora mnogo logoraša. Čim sam došao u Jugoslaviju, pošto sam se poznavao sa Dobricom Ćosićem, ja mu telefoniram i odem kod njega da spasem celu stvar ako me uhapse pošto su mi u Moskvi pretili. Ispričam mu kako je bilo. On je odmah sve razumeo. Dođosmo na radio ovde, gde su nam napravili kopije onih snimaka koje sam doneo. Sad sam bio siguran, ako mene i uhapse, kopije magnetofonskih traka neće propasti.

Ova moja knjiga zbog koje sam nastredao Leto moskovsko je primljena da bude štampana u beogradskom mesečnom književnom časopisu Delo u tri nastavka.

U međuvremenu je pao Hruščov u oktobru 1964. Oborio ga je tijumvirat Brežnjev, Kosigin, Podgorni, koji je odmah započeo restaljinizaciju. Kako sam ja u mojoj literaturnoj reprotaži Leto moskovsko hvalio liberalizam i antistaljinizam Hruščov i očitu demokratijizaciju SSSR-a, novi sovjetski ambasador, zvao se Puzanov, uložio je protest kod Tita. Tito me je onda napao u govoru na konferenciji okružnih javnih tužilaca. Mene su tog dana, 5. marta 1965, uhapsili u kabinetu na fakultetu u Zadru. Naravno, kada sam napisao i dao Delu da štampa moju knjigu, nisam mogao da znam da će u međuvremenu Hruščov pasti i da će se politička situacija radikalno izmeniti.

Radijski novinar Dragoslav Simić autor je originalno koncipirane knjige Glasom pisana istorija (izdavač Clio, Beograd 2018) nastale na osnovu brojnih dokumentarnih emisija rađenih za mediji radija. U 40 poglavlja ove knjige autor nam predstavlja isto toliko zanimljivih ličnosti. O svakoj od njih Simić iznosi osnovne podatke i priseća se konteksta u kojem su nastali radijske emisije o njima, a onda junaci govore o sebi. Ovakav postupak čini knjigu Glasom pisana istorija značajnim prilogom žanra usmene istorije koja se danas smatra apsolutno relevantnom u naučnoj istoriografiji.

U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz ove knjige u kojem o svom životu govori jedan od najvećih disidenata Mihajlo Mihajlov. Izbor i oprema teksta redakcijski.