U središtu promišljanja važne prošlosti je regulacija društvenog vremena.
Države i ideologije upravljaju društvenim vremenom, smeštaju sebe u prošlost i projektuju u budućnost, a katkad to čine i personalizacijom vremena centrirajući ga oko ličnosti (Pre i posle Napoleona, I posle Tita – Tito).
Društveno vreme nije neutralno kalendarsko razdoblje nego je kulturna konstrukcija čije se deonice i strukture menjaju i koriste.
Kad neželjena prošlost u kolektivnom pamćenju ugrožava sadašnjicu ova se ignoriše ili demonizuje.
Kako je danas regulisano društveno vreme levice? Službena Kina pamti Mao Cedunga, Rusija znatno slabije Lenjina, a stanovnici bivše Jugoslavije još manje Tita.
Čim je nestala vera u prošlu budućnost, u socijalizam kao svetski proces i u istorijsku nužnost, oslobođen je i Marks pa se odmerenije procenjuje njegov naučni doprinos. U službenim socijalističkim genealoškim parolama Marks-Engels-Lenjin-Tito (Brežnjev ili Mao) imena klasika dugo su kanonizovana, harizmatizovana i politički instrumentalizovana.
Personalizovane faze službene prošlosti socijalizma zgusnute u markantnim imenima pravdale su vlast zadnjeg imena u nizu.
Nakon 1989. zadnje ime svuda je kriminalizovano, a prvo iz niza klasika dekanonizovano.
Misao Karla Marksa postala je življa. Iščezla su malaksala tumačenja nemalaksalog Marksa.
Ako je danas skrajnut, da li mu, kako je Niče za sebe govorio, pripada preksutrašnjica, jer se neki rađaju posthumno (Niče, 2011).
Nakon dekanonizacije i Tito je mogao biti odmerenije procenjivan.
Ali svuda gde je iščezlo službeno sećanje levice ojačane su neslužbena melanholija i nostalgija.
Iste su danas manje delatne od antikomunističkih institucionalizovanih identitetskih okvira sećanja, nacionalnih i konfesionalnih, i globalizacijskog antitotalitarnog sećanja koje EU postupno pretvara u pamćenje.
Revizija sistema vrednosti, kojima se procenjuju dešavanja i procesi iz prošlosti kao posledica izmena globalnog sklopa moći, oblikuje hegemono sećanje na levicu.
Ne menja se samo markiranje značajnog iz prošlosti nego se menja i moralna procena istorijskih aktera iz prošlosti.
Komunisti su od heroja pretvoreni u kriminalce, a u neoliberalnoj politici sećanja antikomunizam nije konkretni antistaljinizam ili antimaoizam već difuzna uopštena politika straha i opšte simboličko protivljenje jednakosti (Dean, 2019).
Iskazuje je globalizovana naddržavna antitotalitarna retorika koja prožima sva pravdanja kapitalizma od ekstremne desnice do socijaldemokratije. Komunizam vas sprečava da budete bogati i slobodni. Rečju, desnica daje, levica uzima (Dean, 2019).
Antikomunizam je delotvoran u afektivnoj digitalnoj mreži opštenja kapitalizma gde informacije kruže mnogo brže i lakše nego opširne i složene analize i gde korisnici radije čitaju kratke slogane.
Danas široka javnost nema vremena za složenija štiva i zato slogan Nema besplatnog ručka zvuči sažeto i samorazumljivo.
Niko se ne pita o neravnopravnosti u proizvodnji, jer je to složeniji problem.
Osim toga, u Evropi je odbrana nacije važna funkcija antikomunizma koji obuhvata i otpor migrantima i manjinama.
Antikomunizam pomaže da se strukturiše političko polje i definiše teren mogućnosti savremenog kapitalizma, da se propiše šta je moguće, a šta je nemoguće i da se reguliše borba protiv nemogućeg (Dean, 2019).
Antikomunizam je opšti ideološki i emotivni protivstav koji štiti široki sistem vrednosti kapitalizma: svojinu, porodicu, religiju i pravo.
Komunizam je najdraži neprijatelj, a antikomunizam je diskurs isključivanja.
Pa ipak, iako antikomunizam stvara fikciju da nema alternative kapitalizmu, ipak neposustalo isticanje opasnosti s leva jeste indirektno priznanje snage i osobeni nezaborav levice. Već strah koji širi desnica indirektno svedoči o latentnim mogućnostima levice. I negativno sećanje na komunizam jeste nezaborav levice.
Pobeda ima stotinu očeva, poraz je siroče
Moć uvek revidira sistem vrednosti kojim istoričari mere prošlo (Tucker, 2008), ali ovaj ideološki revizionizam treba razlikovati od nužnih izmena prošlosti koje su podstaknute novootkrivenim istorijskim činjenicama.
Nije reč samo o reviziji istorijski važnog nego i o promeni kriterija za procenu važnog.
Izmišljeno može postati važno, a dokazano nevažno.
U našem veku nije samo politička već je i epistemološka klima drugačija, ali ne u saznajnom pogledu nego u realnom idejno-ideološkom odnosu snaga.
Pobeda ima stotinu očeva, poraz je siroče.
Šta to znači?
Ne samo arhibanalnu okolnost da se većina pridružuje pobedniku i da odmah napušta poraženog nego i to da je perspektiva poraženog uzdignutija od pogleda pobednika.
Naime, baviti se antikapitalističkom levicom u dobu kad je ova misao skrajnuta znači u tišini izvan galame apologetskog konteksta hladnije raščlanjavati njene potencijale. Iako je danas antikapitalistička levica lišena moćnog birokratizovanog pamćenja, nije ni opterećena dekretiranim sećanjem.
To je njena aktuelna negativna dijalektika.
U kom smislu?
Samo je naizgled paradoksalna tvrdnja da je levica slobodnija nakon 1989. nego pre toga.
Sartr je nakon rata pisao da „nikad nismo bili slobodni kao za vreme okupacije“.
Zato što su tada alternative budućnosti bile otvorene.
Da nije došlo do preokreta na Istočnom frontu 1941/42. istorija sveta bila bi drugačija.
Presudnije od bitaka na moru i u vazduhu, u kojima su kapitalističke metropole branile svoje kolonije od fašizma, bile su borbe na širokim kopnenim frontovima u kojima se SSSR branio od okupatora.
Dugo se nije pouzdano znalo da li će fašizam biti svladan ili će Hitler slaviti 70. rođendan.
Nije bez razloga firer javno opominjao da nemački životni prostor ne može osim njega niko drugi da osigura zato što se u budućnosti neće javiti pojedinac koji od njega ima više autoriteta i poverenja nemačkog naroda (Wildt, 2005).
Pa ipak, uprkos enormnom poverenju vlastitog naroda i divljenju raznih inostranih konzervativnih obožavalaca, propao je fašistički Hybris (ohola okrutnost), a napor da se svetsko vreme sabije u život Austrijanca, verovatno najmoćnijeg pojedinca XX veka, završen je samorazaranjem.
Skalu podjednako neizvesnih alternativa u Drugom svetskom ratu nije sputavala birokratska teleologija.
Ishod rata dugo je bio neizvestan, a time i sudbina levice. Ova neizvesnost je bila komponenta straha, ali i slobode, tj. otvorenosti budućnosti.
Da li je danas manje neizvesnosti?
Da li prostor slobode levici osigurava odsustvo nestale definitivne slike zacrtanog razvoja (vlastite teleologije) i to što se levica danas kreće u svetu nepredvidivih kontingentnih alternativa?
Isto pitanje može se postaviti i drugačije.
Da li se potencijali ideja ne raspoznaju dovoljno jasno kad su u trendu zato što su zamagljeni mnoštvom dividendi koje iz njihovog tumačenja izvlače ideolozi iz centralnih komiteta i marksističkih centara? Stvari bi bile razumljivije da isto ne važi i za antikomunističke kritičare.
Britanski sovjetolozi nisu krajem 1980-ih godina mogli predvideti urušavanje socijalizma zato što su sami živeli od istraživanja komunizma.
Stabilnost socijalizma osiguravala je važnost i egzistenciju nekomunističkih analitičara.
Danas je situacija drugačija.
Baviti se mišlju koja nije segment hegemone epohalne svesti nije neproduktivni prkos duhu vremena, nego korišćenje prednosti epistemološke distance.
Iako je levica pretrpela veliki poraz jer je izgubila hegemoniju, situacija nije tragična.
Hegemone ideje se domišljaju, skrajnute ideje se promišljaju. Ideje pobednika prožete su samozaslepljujućim trijumfom, ideje poraženih mogu privući pronicljivom melanholijom lišenom razočaranja.
Poraženi lišeni defetizma oštrije uočavaju zamagljavanje antagonizma, pobednici ne primećuju skriveni antagonizam.
Prioritet kod ispitivanja potencijala nehegemonih ideja nije društvena nestabilnost već nepomirljivost grupnih interesa.
Iako kod hegemone epohalne svesti ima mnogo kolebljivog i nestabilnog, nije svaka nestabilnost progresivna. To je samo ona iz čijeg sukoba nastaje novo.
Savremena antiantagonistička perspektiva istraživača koji su umreženi u razne projekte, pa moraju voditi računa o vlastitoj teorijskoj i pojmovnoj korektnosti, jeste samozaslepljivanje.
Pronicanje u društvenu realnost XXI veka sve do njenog nepomirljivog sloja traži obnovu misli koja je bila zaokupljena istraživanjem antagonističke ose društva.
Drugim rečima, treba na novi način teorijski i pojmovno urediti sećanje na levicu.
Uloga zaborava u globalizaciji
Iako neoliberalizam ne počiva na damnatio memoriae (zabrani sećanja) upadljiva je creatio (konstruisanje) memoriae i glorificatio praeteritum (slavljenje prošlosti).
Ali treba se osloboditi i jednostrane teze da se novo sećanje nameće isključivo odozgo.
Reprodukcija kapitalističkog zaborava ne počiva samo na monopolu sile nego i na saglasnosti podvlašćenih.
Naravno da i sveopšta saglasnost može biti sveopšta predrasuda.
Na tome rade intelektualci koji epistemološki cementiraju bezalternativnost i novi milenijarizam.
Važan segment borbe oko kulturne hegemonije jeste kultura sećanja u čijem je središtu dominantna istorijska priča koja je dinamična zato što svaku kulturu sećanja reguliše promenljivi odnos snaga, ne trajna ravnoteža nego borba oko simboličnog kapitala koju nosi prošlost. Dosledno tome, valja uvek iznova definisati polje hegemonije unutar kulture sećanja koja nije statična.
To je promenljiva struktura, kolebljivi okvir tumačenja i delanja i organizacija sećanja koja utiče na praksu aktera.
U temelju je izmenjena nakon restauracije 1989. Rokada žrtava i dželata trebalo je da olakša naddržavnu integraciju EU.
Iluzija je da se prošlost može prepustiti istoričarima. Moć postupno doteruje pravila transnacionalnog sećanja.
Nova zajednička kultura sećanja EU treba da postane potpora zajedničkoj naddržavnoj spoljnoj i unutrašnjoj politici (Lingen, 2009).
Zato je 2008. i uveden Evropski dan sećanja na sve žrtve totalitarnih i autoritarnih režima (23. avgust).
Hladnoratovska asimetrija u sećanju na antifašizam i fašizam lagano se smanjuje i doteruje u korak antitotalitarnim rezolucijama Evropskog parlamenta.
Time se pokušava ojačati identitetska politika EU. Reč je o stvaranju smisla nove zajednice država globalizacijom sećanja i novim ujednačavanjem prošlosti.
Novo službeno sećanje pobednika jeste deo šireg diskursa tzv. tranzicione pravde (prelaza iz socijalizma u kapitalizam, iz ratnih u društva mira).
To je naročita moralizacija prošlosti.
Kod revizije prošlosti trebalo je usaglasiti sećanja kroz tri faze: raskid s prošlošću -suočavanje sa prošlošću – priznanje prošlosti (Lingen, 2009).
Nije bilo dovoljno rehabilitovati žrtve komunističkog nasilja nego je trebalo i ujednačiti sećanje na ideju komunizma.
Novo kolektivno pamćenje treba da ojača i homogenizuje identitet EU preko slike javnog neprijatelja. Okvir novog kolektivnog pamćenja jesu interesi multinacionalnog kapitala i prevencija protiv obnove levice.
Pa ipak, unutar nove dekretirane saglasnosti i dalje sapostoje konfliktne zajednice sećanja koje se bore oko kulturne hegemonije.
Bečki istoričar B. Molden se u gramšijanskom duhu zalaže za destabilizovanje hegemonije, za jeretičko izazivanje hegemone metanaracije i za reaktiviranje istorijske otvorenosti (Molden, 2009).
Najpre treba proceniti odnos idejnih snaga.
Ni Gramši nije shvatao hegemoniju moralistički kao negativan pojam nego kao odnos snaga, kao instrument vladanja svake vlasti posredstvom kulture, a ne pre svega kao prostu manipulaciju. Hladnoj proceni snaga smeta moralizam koji ne treba mešati s prepoznavanjem naročitog morala posednika.
Ima mišljenja da je Marks bio imoralist, ne samo kritičar postojećeg morala nego morala uopšte.
Pre bi se moglo reći da je bio kritičar morala klasnog društva, moralne ideologije kapitala i ideološkog moralizma u čijem je središtu razlika između vrednih poslodavaca i nesposobnih najamnika.
Sličan tome jeste moralistički antikapitalizam koji je bespomoćan na isti način na koji i moralizovano sećanje nije delatno.
Da tvrdnja ne bi ostala moralni truizam treba dodati da delatno sećanje pokazuje strukturno iskrivljavanje prošlosti, a ne zlonamernu manipulaciju.
Razliku između moćnih i bespomoćnih ne treba poistovećivati s razlikom između zlonamernih i dobronamernih.
Strukture se ne napadaju moralizmom.
U dubljem ideološkokritičkom smislu pojam istorijska politika označava nadzor vlasti nad tumačenjem prošlosti, pretvaranje posebnih interesa u opšte.
Zato je preciznije reći da kulture sećanja mogu biti pluralne i antagonističke i da mogu stvarati neprogresivnu ili progresivnu polifoniju oko prošlosti, a sve to unutar nacionalnih država ili u globalnim okvirima.
Danas iste mogu biti: (a) antitotalitarno upozorenje protiv subverzivnih utopija koje odbacuju status quo; (b) tolerantne prema demobilizacijskom pesimizmu nostalgije koja je ravnodušna prema izmeni postojećeg, ali mogu i (c) buditi melanholični aktivizam levice u benjaminovom smislu.
Pamte političari i stariji, a zaboravljaju apolitični i mlađi
Nije teško uočiti nesrazmeru između delatnih potencijala pomenutih kultura sećanja. Asimetrija svedoči o pukotinama kolektivnog sećanja Evrope, ali i o nemoći poražene levice da diferenciranim sećanjem ugrozi antitotalitarno doterivanje u korak pamćenja.
Levica je i u mnemopolitičkoj defanzivi.
Globalizacija nameće naddržavni okvir pamćenja i smernice globalnoj politici poželjnog pamćenja, ali se još ne može govoriti o hegemoniji globalizacijskog pamćenja zato što su nacionalni okviri pamćenja prilično postojani (Molden, 2009).
Pa ipak, transnacionalna i nacionalna kultura sećanja danas se više nego ranije prožimaju.
Transnacionalno sećanje EU još nije homogeno, nema dovoljno snažnu grupu ni jasan grupni imperativ sećanja, dok je nacionalno sećanje i dalje uokvireno čvrstim grupama koje čuvaju postojano sećanje.
Prvo transnacionalno sećanje se teže nameće odozgo, drugo se lakše prihvata odozdo. Pitati se o politici sećanja znači pitati se koje moći uokviruju sadašnjost prošlošću i kako se održava saglasnost.
Važno je uočiti da živimo u dobu kad su kriteriji sećanja i zaborava ipak doživeli promenu.
Sećanje se u globalizaciji razlikuje od sećanja suverenih nacionalnih država. S jedne strane, globalizacijsko prožimanje nacija slabi solipsizam nacionalnih konstrukcija pamćenja.
Nacije tešnje povezuju ne samo auto-putevi, otvorene granice i sve brži saobraćaj nego i sve veće i sve pokretljivije grupe ljudi koje pokušavaju da šire univerzalne norme i međukulturne standarde preko novih kanala opštenja. Lagano se širi nova transkulturna perspektiva sećanja koja počiva na novoj vrsti zaborava.
Pokretljiva migrantska radna snaga slabije pamti.
Prekarijat nema organizaciju koja bi negovala pamćenje kao što je proletarijat imao partije sa obaveznim programskim odeljkom o istorijatu revolucija.
Današnji mnemonički procesi su spori i protivrečni.
Evropa se i dalje deli na klasične etnocentrične kulture sećanja i nove koje šire standarde etičke globalizacije (Assmann, 2019).
Zato i sama globalizacija sećanja teče neravnomerno: na jednoj strani je propisano antitotalitarno sećanje EU, na drugoj etička globalizacija oproštaja i zaborava koja spontano jača u iskustvima i očekivanjima novih generacija, a na trećoj strani su planski oživljavani etnocentrični ratovi sećanja.
Moć koja stoji iza njih nije homogena: EU, multinacionalni kapital, lokalne etnocentrične elite, imperativi tranzicijske i generacijske pravde.
Pamte političari i stariji, a zaboravljaju apolitični i mlađi. Novi subjekti zaboravljanja su nomadi globalizacije.
Dele se na migrante koji ne traže obećanu zemlju, nego onoga koji će ih primiti i na kastu preduzimača i špekulanata koji su stalno u pokretu i koji profitiraju od finansijskih mobilnih renti.
Advokati bankara enormno zarađuju – to su takođe nomadi, ali nomadi luksuza, prezentistički profiteri kojima nikakvo sećanje nije potrebno (Bensaid, 2006).
Reprodukciju planskog globalizovanog antitotalitarnog pamćenja nameće EU odozgo, a reprodukciju spontanog zaborava sinhrono regulišu pokretljivi kapital i migrantska radna snaga odozdo. Sinergija ovih procesa je neizvesna.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
