Liban (2): U potrazi za nestalim

Trajao je dugo i odneo mnogo ljudskih žrtava. Demarkacionom linijom koja se proteže preko trga Martir, grad se deli na istočni – hrišćanski, i zapadni – muslimanski deo. U nepovrat nestaju trgovi, palate, vile, suk, hoteli. Bez vode i struje – dovitljiviji nabavljaju generatore i pitku vodu za bogate – siromašni umiru od gladi i metaka. Oko 900.000 ljudi napušta zemlju, hrišćani se povlače u planine.

To je bilo libansko juče, a libansko danas?

Glavni grad Libana Bejrut leži na brežuljku koji se spušta sve do morske obale (u prevodu njegovo ime znači „izvor“). Hotel u kome smo smešteni nalazi se u centru grada. Jutro puno sunca i šuma talasa. Sa mapom grada, tog prvog, blistavog dana silazimo na recepciju.

„Ako biste bili ljubazni da nam na mapi pokažete centar grada“, obraćamo se predusretljivom recepcionaru. Čovek nas gleda, ne trepće. Okrećemo mapu suprotno, bliže njemu i ponavljamo pitanje.

„Bejrut nema centar grada, imao je „bifor vor“, a sad se još uvek izgrađujeu“, kaže sa tugom u glasu.

Spuštamo se prema šetalištu i izbijamo na hotel „Sent Žorž“, uvijen je u veo, kao nevestino lice, nazire se lepota, uskoro će zasijati kao nekad. Preko puta je američka ambasada, a malo dalje, zagledan u pučinu dostojanstveno se uzdiže hotel „Fenicija“ sa ogromnim slovima na krovu. Sve zgrade koje su ostale dočekaće svoje staro ili novo lice. Ono što je nestalo – nestalo je bespovratno!

U obilazak grada krećemo od najstarijeg i najlepšeg trga Martir. U ruci držim razglednicu: na njoj je pravougaoni, palmama oivičeni prostor sa impozantnom statuom na sredini. Izgleda veličanstveno. Izgledao je pošto ga nema. Iza „Holidej Inna“ sa obe strane široke ulice su blokovi novih zgrada. Buldožeri na sve strane rove crvenu zemlju, izvlače je, tabaju. Radnici, uglavnom Sudanci, odeveni u zeleno sa zelenim rukavicama i zelenim kantama, čiste sve što se zadesi van gradilišta. Čistoća Bejruta je toliko upadljiva da bode oči i mami čežnjive uzdahe.

Prolazimo pored velelepne palate, levo od nje je jedan od mnogobrojnih tunela sa nanizanim sijalicama na polukružnom ulazu. Neverovatno gust saobraćaj se ovde veoma uspešno reguliše. Kažu da u Libanu na četiri miliona stanovnika – ima dva miliona automobila. Pred nama se pojavi gradilište, pa ljudi sa kacigama na glavi:

– Da li znate gde se nalazi trg Martir, pitamo plavookog čoveka.

– Kako da ne, ja sam Nikolas Rene, inženjer iz Francuske i ovde sam sa zadatkom da novom gradu vratim stari sjaj… Trga više nemau Uništen je, a ovaj rimski lokalitet iza njega je netaknut. Imam novu kartu. Iza one palme je bio centar noćnog života. Desetak uličica i sve vrste zabave: pesma, igra, striptiz, trbušni ples i sve što uz njega ideu Kad sam kretao ovamo, moj otac koji je pre rata poslovno dolazio u Bejrut l rekao mi je: ‘Potraži „Ptit Sami“ i pozdravi je i obavezno idi u bistro „Madam Bovari“, izuzetan je!’ Kad bude saznao da je sve to prošlost… Pođite, imam iznenađenje!