Libijski vetar u jedra Obami

Molitve su mu uslišene i on je već u par navrata tokom poslednja 24 sata (sa odmora na jednom ekskluzivnom atlantskom ostrvu, nadomak obale Masačusetsa) poslao poruku uveravanja naciji i svetu – a, čini se, pomalo, i samom sebi – u vidu parole da je „intervencija u Libiji demonstrirala šta može da postigne međunarodna zajednica kad smo složni i stanemo jedan uz drugog“.

Na tu temu, američki predsednik imao je u utorak uveče i duži telefonski razgovor sa francuskim kolegom Sarkozijem. Saglasili su se, kako je saopšteno novinarima, oko dve stvari: da saveznička NATO koalicija, u sadejstvu sa ostalim partnerima, nastavi „neophodnu vojnu pomoć libijskom narodu“, kao i da se pruži „sva potrebna podrška predstojećoj demokratskoj tranziciji“.

S tim u vezi, u prvim medijskim i ostalim javnim reagovanjima kao zajednički imenitelj ovde dominira uglavnom samo jedan zaključak. A to je da tekući dramatični udar libijskih pobunjenika – uz ekspedovanje Muamera Gadafija u pravcu „smetlišta istorije“ – predstavlja veliku satisfakciju za Obaminu inače diskutabilnu početnu strategiju držanja po strani američkih trupa, uz potpuno prepuštanje saborcima iz NATO glavne uloge u libijskoj operaciji.

Dalje se, međutim, zasad još uvek ne ide. TV izveštaji o haotičnim scenama na ulicama Tripolija predstavljaju svojevrstan tampon za Belu kuću, kao upozorenje koliko je još nesiguran put ka stabilnosti tog severnoafričkog regiona. Za Vašington posebno važnog imajući u vidu da, posle 42 godine, jedan „osvedočeni diktator i zakleti američki neprijatelj odlazi se kormila zemlje koja poseduje najveće rezerve crnog zlata na crnom kontinentu“ (Vašington Tajms).

Što se toga tiče, Libija je – pre početka tekuće antigadafijevske erupcije – zauzimala 12. mesto na listi vodećih svetskih izvoznika nafte, sa dnevnom isporukom od nekih milion i po barela, uglavnom na evropsko tržište. Predstojeće (očekivano) stabilizovanje političke situacije u zemlji, kako se ovde procenjuje, trebalo bi da vrati na normalu kvantum tog osnovnog libijskog izvoznog proizvoda. Odnosno, da rezultira i željenim snižavanjem cene nafte na svetskoj pijaci – što bi bio bogom dani vetar u jedra reizbornoj kampanji američkog predsednika, koja će kroz par meseci uhvatiti pun zalet. Na tom terenu, inače, već se registruju i određena gibanja koja ukazuju na Obaminu potrebu da što pre počne odgovarajuće pripreme za planiranu obnovu, novembra 2012, svog stanarskog prava u Beloj kući. Najnovije Galupovo istraživanje, naime, pokazuje da je sveukupna podrška njegovom predsedničkom učinku spala sad na ispod 40 odsto, s tim što se procenat onih koji su i dalje saglasni s njegovom ekonomskom politikom sunovratio na rekordno niskih 26 odsto. Nasuprot tome, 53 odsto anketiranih Amerikanaca podržava Obaminu borbu protiv međunarodnog terorizma, pri čemu je tu zapaženo mesto dobio i tekući rasplet obračuna sa Gadafijem, mada su na tom terenu već počeli da se oglašavaju i neki republikanski kontraši, u nastojanju da i tu situaciju Libiji, ako je moguće, preokrenu u korist svojih predsedničkih kandidata.

Njihovi ugledni senatori Džon Mekejn i Lindzi Gream oglasili su se tim povodom saopštenjem kojim se konstatuje da se „isuviše dugo čekalo na ovaj ishod u Libiji zbog propusta SAD da se odmah, u startu, dejstvuje punom snagom naše avijacije“, uz prateći zaključak da će se konačna ocena o uspehu ili neuspehu američke intervencije u Libiji neće zasnovati na padu Gadafijevog režima, već na političkom poretku koji će zauzeti njegovo mesto“.

Na istoj talasnoj dužini oglasio oglasio se preksinoć i guverner Teksasa Rik Peri, preko noći promovisan sa radikalnog krila republikanaca za jednog od njihovih glavnih kandidata za predsedničku nominaciju protiv Obame.