Lica na ekranu

Taman koliko lica fudbalera i trenera, na terenu, započeše da se pojavljuju ona posetilaca na stadionu, neka ozarena, išarana, razmahanih ruku i nogu, ponegde sisa, druga rastužena, uplakana, ali sva složna u jednom: Na bilbordu smo, dakle, poskočimo, vrisnimo, kriveljimo se, razgolitimo se, da nas vidi svet. Razmišljam kakvi su to ljudi kojima sopstvena pojava na ekranu menja raspoloženje i ličnost im pretvara u estradnu. Koliko, dakle, ima neiživljenosti u njima, kada, bez obzira na sistem u zemljama iz kojih dolaze, sebe za dve-tri sekunde vide kao svetske zvezde. I oni sa istoka i oni sa zapada, Rusi i Ameri, Afrikanci i Eskimi, jednim okom budno prate bilbord i čekaju trenutak da zaurlaju uplašeni sami sobom. Da li je cilj njihovog dolaska na utakmicu bio da se na trenutak zadive sopstvenim majmunisanjem na ogromnom ekranu i na ekranima televizora širom sveta? Šta nama, u Srbiji, znači to što se neki Nemac beči u kameru? Nemcu još manje što ga ja, u Srbiji gledam.Tim egzibicionistima načisto je ovladala želja za trenutnom „slavom“. U odnosu na naše navijače, ispada da i nije tako loše skakati ispred kamere. Pod pretpostavkom da iza njihovog dolaska na stadion stoje čiste namere i mirna savest. Ovi, naši, navijači beže od kamera kao magarac od šuge, nose kapuljače, oči im ne vidiš.

A onda, zapazih pripadnike naroda antičke snage u karakteru, sa civilizacijskom podlogom dubokom kao Egejsko more. Grke. Primete oni sebe na ekranu, ali svi pažnju usmeravaju ka terenu i kao da ne žele da im dosadni kamermani odvlače pažnju. Taman koliko je njima trebalo vekova da stanu iza sopstvene kulturne vrednosti, trebaće i Rusima i Amerikancima da ne vrište presrećni što vide sebe, a Srbima da skinu kapuljače i pokažu pravo lice. Ili je bolje da to ne činimo.

Nije Mile kriv

Tragično i neočekivano, pre četiri godine, sa novinarske scene Srbije i Požarevca otišao je Mile Veljković. Ožalošćeni tom činjenicom ostali su ne samo čitaoci dnevnih novina i nedeljnika Braničevo Danas, kog je upravo Mile pokrenuo, već i oni koji su bili neizbežna tema njegovih napisa. Uglavnom političari na vlasti. Oni koji su bili u opoziciji, pa su došli na vlast, i u njoj se, naravno, opustili, odmah su okusili svu oštricu Miletovog pera. Mile nije bio njihov poslušnik. Sa svima je bio prijatelj. Njegovi tekstovi su uticali na njihovo razmišljanje. On je za svoju temu pretežno uzimao političare iz prethodne vlasti. Ovi, pak, ne budi lenji, s obzirom da se radi o obrazovanim (!) i iskusnim ljudima, prilagodjavali su se situaciji i, umesto bezobzirnosti i bahatosti, autoritarizma i tvrdoglavosti nekih svojih partijskih prethodnika, počeli su sve više da ispoljavaju one pozitivne odlike koje bi trebalo da krase savremene političare. Nije Mile kriv (kao u onoj narodnoj) što su se bivši snašli bolje od drugih, što su svoje greške ispravili, a druge na njih navukli. Nemoguće je navesti jednu jedinu „grešku“ bivših, koju nisu ponavljali oni koji su na vlast dolazili posle njih, sve se busajući u prsa da će, ako ih izaberu, pomenute greške zauvek otkloniti. Po formuli „Nije Mile kriv“, javnost za jedne kaže da imaju dobre kadrove, a za druge suprotno.

Ima od tada dvadesetak godina, uz čašicu sa kiselom, u jednim (tada jedinim) novinama, izbrojasmo i prekrstismo se u čudu, Mile i ja, četrnaest (14!) fototografija lokalnog rukovodioca, u raznim prilikama, sa raznim ljudima. Ne, to se ne dešava, beše naš zaključak, verovatno višestruko vidimo zbog sadržaja čašice, koji nam je nakratko izmenio (političku) svest. Nije Mile kriv što sam ja, kasnije, samo u jednim od lokalnih novina, izbrojao 15 fotosa, ali sada čoveka iz nove vlasti. Puta četiri lokalna lista, puta nekoliko broja mesečno! Molim, šta kažete? Oko 100! Pa toliko ni kum i njegova glota, plus starojko i starosvatica nisu slikani na našim skupim svadbenim veseljima.

Novinarstvo je, nažalost, uvek i svuda uslužni servis vlasti koja ga plaća. Nezavisna novina može biti samo ona koju niko ne čita. Nije Mile kriv što danas mnogi traže da novine i televizija načine izmenu u svesti čitaoca-gradjanina-birača. Da sivilo bude u koloru. Medijska prašina na kratko prekrije vidik, ali i širi zenice, odmah po sleganju. Mile nikome od javnih ljudi nije dozvoljavao da laže druge, sami sebe mogli su koliko su hteli. On ih je podsećao da je vlast kao lepo vreme, očas se naoblači. Dok dlanom o dlan, eto novih izbora, a tada? Opet će, za manje od četiri godine, gradjanin da zašilji olovku, pa iza paravana. Paravan je zaštita od vetra (francuski jez.), i ovog političkog, kojeg izduvavaju lokalni Bogovi. Oni koji su, okusivši vlast, zgrabili ceo lonac, neznajući koliko je vreo. Pogubili su recepte, a za kuvarske pomoćnike tvrdoglavo postavljaju svoje ljude čiju mandžu ne bi jeli ni vanzemaljci. Kad svi mešaju kako glavni kuvar kaže, jelo se brzo ukiseli, a varjača iskrivi. Glavni ne može čudu da se načudi zašto gosti jelo bacaju ispod stola. Prelazi na drugi lonac i tu meša sa istim pomoćnicima…

Mile bi već danas kao na dlanu video rezultate izbora 2016. godine, ako ne i pre. Vide ih i drugi, zato žure da ispred sebe navuku informativne mantije, jer znaju da je car go.