Lice u lice sa Spajdermenom

U jednom trenutku Spajdermen je doleteo bukvalno na metar od vašeg reportera, i iz rukava ispalio tu „paučinu“. Onda je odleteo na balkon. Kad gore, eto ti ga, Zeleni Goblin. Onda počinje mitska bitka u dupke punom brodvejskom Foksvuds teatru: na plafonu, u parteru, u vazduhu, na zemlji, između redova sedišta, na kulisama Krajzlerovog tauera – jednog od simbola Menhetna. Publika je egzaltirana, ali gospodska. Ima i dece, ali i gospođa u godinama. Najviše je sredovečnih ljudi. Jeste ovo i šou, pa i cirkus, ali jeste i klasik. Ima tu, kao uostalom i kod većine superheroja Marvelovog panteona i setne egzistencije, i antičke drame, i klasne svesti, i Šekspira i ekologije, i glamura, malkice možda i subverzije. Ili bolje reći melanholične uspomene na nju.

Septembra daleke 1965. godine, Eskvajer Magazin doneo je tvrdnju da je Čovek Pauk u radikalnim krugovima američkih univerziteta popularan kao Če Gevara. Levičarski studenti imali su razumevanja za siromaštvo u kome je živeo srednjoškolac Piter Parker koji nakon ujeda radioaktivnog pauka postaje Spajdermen. Politički aktivisti citirali su Parkerove stavove (on je i fotoreporter), o „poštenoj štampi“. Doduše, pod svetlima Brodveja, i na Tajms Skveru koji se od stecišta burleski i dragih dama pretvorio u turistički vašar, to levičarenje Spajdermena ne vidi se baš najbolje, ali se oseća nova vrsta paranoje, drugačija od strahova „dece Hirošime“. To je paranoja postistorije, od 11. 9. pa naovamo. Strah je konzistentan. Pomalo bizaran i apsurdan kao u (neo)antičkoj sudbini industrijalca i mogula Normana Ozborna koji nakon fatalnog eksperimenta postaje arhineprijatelj Zeleni Goblin.

Jeste skupo, ali bilo bi idealno kad bi dogodine na Tvrđava teatar u Smederevu mogli da dovedu Spajdermena. Jer ovo je i ambijentalno pozorište. Zamislite Pauka kako visi na mesečini sa nekog zida smederevske tvrđave. A, Goblina na kranu. I mitsku bitku u tom ambijentu. Pa to bi bilo jače i od Kadinjače i od Zagora na Kosovu zajedno. Kad se svetla upale i zavesa ponovo podigne, publici se pokloni devet (!!!) spajdermena. Profesionalnih akrobata. I logično, jer ma koliko da je radioaktivan onaj pravi, on ne bi mogao uz sva tehnička pomagala da stigne toliko brzo da leti po Foksvuds teatru. Deseti, pravi, Spajdermen je glavni glumac Riv Karni (28). Inače, rok muzičar. Vaš reporter je imao priliku da pogleda konačnu verziju najskupljeg mjuzikla u istoriji Brodveja (oko 70 miliona dolara) Spider – man: Turn off the dark. Premijera te „konačne“ verzije bila je u junu ove godine nakon 182 (!!!) predpremijere tokom kojih je pretila opasnost da ovaj Spajdermen postane epohalni promašaj. Sasekla ga je i kritika Njujork Tajmsa, a čak je u jednom trenutku i Bono, koji je sa svojim kolegom iz U2 Edžom komponovao muziku, deprimirano izjavio da se moramo pomiriti sa činjenicom da naš Spajdermen nije dobar. Kritika je takođe sasekla i muziku U2 tandema, a povrede koje su pratile igrače i glumce doprinele su utisku o ukletosti projekta. U sred procesa otpuštena je prvobitna rediteljka Džuli Tejmor. Sve je išlo naopako. Džuli je na dan otpuštanja izjavila kako želi da ekipa nastavi napred. Ali, većina učesnika u projektu izgubila je ljubav i toplinu koju su osećali na početku rada. Depresija je bila totalna. A, velike pare skrcane. Ali…

Otpuštenu Džuli zamenjuje Filip Vilijam Mekilni. Preuzima skoro nemoguću misiju. I pobeđuje. Čak je loše kritike štampe i glasine po internetu vešto iskoristio kao komparativnu prednost: sa famom o ukletosti je proširio primarnu metaforu, a suštinsku stvar je uradio time što je celu priču približio osnovi – stripu. Nakon najviše predpremijera u istoriji Brodveja pojavila se konačna, takozvana „Verzija 2.0“. Na toj „pravoj“ premijeri glumci su konačno osetili povezanost sa publikom. Spektakl je tehnički doteran, a fluid je učinio svoje. Sad je to generalno impresivno. U prvoj sceni kad se pojavi, Spajdermen doleti tačno ispred sedišta u prvom redu. Tu je sedeo neki crnac kao šifonjer, i verujte – brecnuo se. Naravno, i crnac je na kraju izgledao kao da je došao sa Poljuda.

Na „pravoj“ premijeri u junu pojavila se i Džuli Tejmor, što je delovalo katarzično na ekipu. Riv Karni se priseća da se na dan premijere osećao elektricitet na Brodveju, a da je trijumf predstave ravan osvajanju šampionata u američkom fudbalu. Doajen Brodveja – Patrik Pejdž (49) koji glumi Goblina (proslavio se i u Lajan Kingu kao i Džuli), svojom harizmom impregnira predstavu: Na momente deluje monumentalno kao Sauron, a na momente bizarno kao klovn. Uostalom, to jeste i stripovska suština Spajdermenovog arhineprijatelja.

Na momente predstava podseća na ZOOTV turneju U2 tokom koje je na bini bilo preko 30 televizora i 6 orijaških skrinova. Doduše, vaš reporter uprkos onom Bonovom poljupcu sa Šaćirbejom, voli muziku U2, pa je možda subjektivan, ali muzika je sasvim solidna. Čak bi se moglo reći da bi to bio jedan sasvim neobičan U2 album. Sve reči i muziku napisali su Bono i Edž, dok su na originalnom CD-u odsvirali stvar broj dva: Boy falls from the sky. Bono je Karnija upoznao sa njegovim trenerom za glas Donom Lorensom koji mu je mnogo pomogao. Što se i da čuti.

Produkcija predstave je multimedijalna i zahtevnija od velikih rok koncerata. Estetika treša je klasicistička, ako me razumete. To su uzanse marvelijanskih epopeja i čudnih egzistencija njihovih protagonista. Neko bi to u filozofskoj ravni nazvao Marvelovim resantimanom za izgubljenim ničeanskim herojima.

Piter Parker se posle sudbonosnog ujeda brzo suočio sa rečima pokojnog ujka Bena: „Uz veliku moć ide i velika odgovornost“. Ovaj apel nakon 11. 9. dodatno je aktuelizovan. Jer, pazite, reditelj filma o Spajdermenu Sem Rejmi, morao je naknadno da izbacuje scene gde se Pauk pentra po „tvinsima“. Poređenja predstave sa Rejmijevim filmom su neminovna. Moje mišljenje je da je predstava bliža stripu, posebno crtežu Džona Romite – jednog od najuspešnijih crtača Spajdermena. Iz pijeteta prema žrtvama 11. 9, Rejmijev Spajdermen je naglašeno politički korektan. To nije najprikladnije za urbani mit koji nastaje posle Hirošime, a pre Černobila i koji je metaforički recidiv nuklearne ere. Ako je jedan drugi strip Marvelovog gurua Stena Lija – Kapetan Amerika i bio produžena ruka Pentagona, onda je Čovek pauk sa svojim ciničnim pesimizmom slika i prilika otuđenog sapiensa u urbanim džunglama. Mada to važi za većinu likova iz Marvelovog i DC-ijevog superherojskog panteona. U ambijentu ovakve sadašnjice – ekonomske neizvesnosti, asimetričnih ratova, kvazireligioznih fascinacija sudnjim danom, opet sarkastični mutanti sa naglašenom socijalnom svešću (pa makar bilo to i levičarenje), mogu najviše da pretenduju na ljubav modernog lumpenproleterijata.

Mada je ovaj brodvejski Spajdermen i prilično fensi. U Njujorku se pojavila nova modna linija Turn Off The Dark. Predstava traje dva sata i okupira čula. Psihodelična je. Možete da ušinete vrat prateći jednog od deset spajdermena.

Pa, dobro, Panoviću ima li koje mane? Ima. Kad se malo slegne utisak od te vizuelne fascinacije i tehničke pedantnosti, pojavi se neki osećaj praznine. Kao da to nije onaj naš Spajdermen koga smo čitali nekad davno u Eks Magazinu Dečijih novina iz Gornjeg Milanovca. Ili je to samo loša sentimentalnost. Ko će ga više znati. Realno, nema ni posebnog – klasičnog – osećaja dramaturgije, ali ovde je dramaturgija u scenskim rešenjima. I kritika misli da je sadržaj najslabiji – najrutinskije preslikavanje stripa. Apsurdno je i malograđanski da pojedini kritičari upozoravaju publiku da će uživati sve dok ne očekuje Šekspira, a da su maltene svi Marvelovi junaci šekspirovski likovi, samo u novim okolnostima. Doduše u Turn off the dark se nije insistiralo na tome, ali režiser koji hoće to može uvek da uradi.

Na impresivan način šou pravi par digresija u grčku mitologiju. U vazduhu se pojavljuje Arahne, vrsna tkalja u antičkom svetu koja je zbog svoje hvalisavosti i osionosti izazvala gnev boginje Atine. Arhane je u tom sukobu nadjačala moćnu boginju, ali je Atina zato njeno delo uništila, a nju pretvorila u prvog pauka na svetu.

Muzika iz U2 manufakture sinhronizovana je sa specijalnim efektima i dijalozima. S ove distance, problematična reputacija je marketinška prednost ovog šoua. Iako je svojevremeno bila pokrenuta čak i istraga o tome koliko su životi glumaca izloženi opasnosti u toku letenja.

Pauci se ne ubijaju. Oni su spasili cara Solomona kojeg je iz sužnjih izbavila njihova pređa. Oni su ta divna stvorenja čija se intuicija graniči sa vidovitošću. Oni vode računa da se ne nakote muve zunzare i ostala žgadija.

Davnih dana mi se Sergej Trifunović poverio da mu je želja da glumi Spajdermena. Gledam ovog Karnija i nešto mislim dobar je dečko, lepo i peva, pentra se vešto, ali kaki li bi tek moj Serđo bio na njegovom mestu?