Lični pristup planinama Balkana

Ovaj izdavač nedavno je, u saradnji sa Planinarskim savezom Srbije, objavio luksuznu monografiju Planine i vrhovi Balkana Tomice Delibašića.

Iako obećavajući enciklopedijski naslov na prvi pogled ne opravdava sadraž knjige, u kome nedostaju mnoge planine i u Srbiji, pre svega na Kosovu i Metohiji, uključujući i najveći vrh Srbije Đeravicu, dok su Prokletije i Šara opisani sa crnogorske, albanske i makedonske strane.

Urednik izdanja, Borisav Čeliković objašnjava da naslov ove monografije „nije preambiciozan zato što ga ne treba posmatrati kao sveobuhvatnost već kao lično – ono što je autor za četvrt veka aktivnog planinarenja obišao, video i doživeo“.

Ako se pristup knjizi, koja vodi na vrhove 101 planine Balkana, postavi u ovakav autorski i urednički ugao, onda se za Delibašićevu knjigu, uprkos prvom čuđenju, može reći da je neka vrsta lične planinarske biblije.

„I sam sadržaj je ličan, iako autor koristi obimnu i ne samo planinarsku literaturu, već i književnost, etnografiju i antropogeografiju, koju citira, on piše o sebi, svojim prijateljima i planini. Ne piše o planinama koje nije posetio ili pak dovoljno upoznao. S druge strane, on je opisao veći deo planina Balkana – gotovo sve u Srbiji i Crnoj Gori, a najznačajnije u Grčkoj, Bugarskoj, Makedoniji, BiH, Hrvatskoj i Sloveniji. Što se pak tiče Kosova i Metohije treba imati u vidu da faktički od 1990. na tom prostoru nije bilo uslova za bezbedno planinarenje, pa samim tim autor nije mogao da opisuje mesta koja nije posetio, već ona koja jeste. Šara: Ljuboten i Titov vrh sa makedonske strane, Jezerski vrh u Albaniji – najviši na Prokletijama iz Crne Gore, kao i svi ostali vrhovi na Prokletijama na kojima je bio. Ne mora samo bezbednost da bude ta odakle će se neke planine i vrhovi posetiti, može da bude i pristupačnost, tako je na primer, kad je reč o srnogorskoj planini Bioč, opisan uspon sa teritorije BiH, kao i za Volujak i Trnovačko jezero. Uopšte neke planine je teško precizno smestiti u određenu državu pošto su državne granice najšešće povučene planinskim vencima. Prokletije su možda zato najbonji primer“, kaže Borisav Čeliković.

Ova monografija zapravo je treće izdanje Delibašićeve knjige Planinom. Prva dva izdanja Delibašić je objavio u samizdatu i ona su, prema Čelikovićevim rečima, bila dostupna gotovo isključivo planinarima koji su bili u kontaktu sa autorom.

„Ta knjiga bila je skromno opremljena sa nekoliko desetina odabranih fotografija. Ovo je nova knjiga koja rečju i slikom dočarava čari i surovost planine, dostupna svim znatiželjnicima i potencijalnim planinarama. Tekst je dopunjen za oko trećinu novog materijala, dok je stari tekst prerađen. Za razliku od knjige Planinom, ova nije namenjena za planinarski ranac, već za policu sa knjigama, kao literatura za pripreme za odlazak u neku od opisanih planina ili na drugoj strani kao spomenar za podsećanje na boravak i uspone na neku od njih“, objašnjava Čeković, koji se i sam bavi planinarenjem.

Iako je reč o planinarskim iskustvima autora, on je u pisanju o svakoj pojedinačnoj planini i njenim vrhovima koristio sva postojeća saznanja – ne samo planinarska o istorijatu uspona i transverzalama, nego i geološka, hidrogeološka, geomorfološka, o biljnim i životinjskim vrstama, istorijska, kulturna, turistička… Tu su i ljudi koji žive na prostorima, čije je visine osvajao.

Sa Tomicom Delibašićem se penje planinama, a to osećanje pojačavaju i vrhunske fotografije. Monografija Planine i vrhovi Balkana, prema rečima Čelikovića, može se smatrati i nekom vrstom uvoda u obeležavanje 120. godišnjice osnivanja Srpskog planinarskog društa 1901, iako podaci o planinarskim pokretima kod nas postoje od druge polovine 19. veka.

U Delibašićevoj monografiji, čiji je cilj „propagiranje planinarske ideje i aktivnog boravka u prirodi“, posebno poglavlje posvećeno je ulozi i značaju planiranja, uz opis svih važnih znanja i detalja za ovu vrstu aktivnosti.

„To je jedan od motiva da Službeni glasnik bude izdavač ovog dela. Sve je više onih koji toga postaju svesni danas u Srbiji, što se primećuje prilikom odlaska u planinu gde pored planinara srećemo šetače, berače lekovitog bilja, gljiva i drugih šumskih plodova, bicikliste, paraglajdere… Mislim da su motivi različiti. Kod mladih preovladava adrenalin i druženje, a kod starijih tu je još i potreba za fizičkom aktivnošću, ali i izlaz iz usmaljenosti i otuđenosti. Naravno osnovni je doživljaj prirode i boravak u njoj“, ističe Čeliković.

Svetski trendovi

Planinarenje danas na svetskom nivou ide ka invidualizaciji. Sve više je onih, posebno mlađih, koji uz pomoć JPS, štampanih vodiča i mapa, odlaze u planinu u manjim grupama, što jeste skopčano sa mnogobrojnim opasnostima koja vrebaju u planini, o čemu svedoče vrlo česti izveštaji o nesrećama koje se dešavaju. Najčešće kao posledica neiskustva. Zato je završni deo knjige Tomice Delibašića od izuzetnog značaja – kaže Čeliković.