Liker od borovnice na granici dve Koreje

Platila je graničaru da ih prošvercuje na kineskoj granici. I on je davno emigrirao iz Severne Koreje, zvanično Demokratske Narodne Republike Koreje. To je priča jedne žene koja je uspela da ode iz najzatvorenije zemlje na svetu. Mnogi nisu bili te sreće.

U autobusu od Seula do Demilitarizovane zone (DMZ), koja deli dve Koreje, ova žena je turistima iz celog sveta pričala svoje iskustvo. Među njima je bila i grupa iz Srbije, tri studentkinje, student i novinarka kojima je Ambasada Republike Koreje u Beogradu omogućila sedmodnevno proputovanje po svojoj više nego interesantnoj državi. S mužem nije u kontaktu, već se jednom mesečno telefonom čuje sa rođakom. Kaže da radni logori zaista postoje, da struje nekada nema mesecima. Oko 30 odsto Severnokorejaca živi normalno, ostali se bore da prežive. Prodaju stvari na pijaci. Vlasti građanima ne pomažu. Najčešće se mladi između 20 i 30 godina odlučuju na bekstvo. Ovo je za kratko vreme ispričala nekadašnja građanka države o kojoj se vrlo malo zna. Ali se zna da je od 1995. do 1998. od gladi u Severnoj Koreji umrlo čak tri miliona ljudi.

Nakon što je Japan, koji je pod svojom vlašću držao poluostrvo Koreju, kapitulirao posle Drugog svetskog rata, ova teritorija je podeljena na američku i sovjetsku okupacionu zonu. Demarkacijska linija, ustanovljena 1945, išla je 38. paralelom. Planirano je da se po završetku japanske okupacije održe izbori i da se Koreja ujedini. Ali do toga nije došlo zbog izbijanja Hladnog rata. Umesto dogovora, Sovjetski Savez i SAD ustanovili su suparničke vlade, odnosno Severnu i Južnu Koreju. Korejski građanski rat izbio je 25. juna 1950. kada je komunistička DNRK napala kapitalističku Republiku Koreju, a proširen je kada su SAD, a kasnije i Kina ušle u sukob zbog hladnoratovskih tenzija. Poginulo je tri miliona ljudi uz velika razaranja, a rat je okončan primirjem 27. jula 1953. Tada je nastala DMZ. Primirje je i danas na snazi, dakle, rat se pravno nije završio. Južnokorejcima nije dozvoljeno da uđu u DMZ osim sa posebnom dozvolom.

Oni i dalje sanjanju o ujedinjenju, a verovatno i većina stanovnika Severne Koreje, kojih, pretpostavlja se, ima oko 23 miliona. Ipak, ako je verovati na reč jednoj od vodilja naše grupe, mladi Južnokorejci nisu zainteresovani za ujedinjenje. Kako kaže, mlađe generacije nemaju familiju u Severnoj, pa im i nije toliko stalo da dođe do spajanja. Čak se, objašnjava, mladi prilično ljute što moraju da plaćaju porez za ujedinjenje.

Zanimljivo je da je posle građanskog rata Severna Koreja bila stabilnija i razvijenija. Za to je najviše bio zaslužan lider Kim Il Sung. Međutim, kada je posle njegove smrti na vlast došao njegov sin, Kim Džong Il, sve se promenilo. Upravo je za vreme Kim Džong Il od gladi umrlo tri miliona Severnokorejaca. Kako u Seulu kažu, Kim Džong Un, sadašnji predsednik, gori je od oca. Kažu i da je izvršio 16 plastičnih operacija kako bi ličio na slavnog dedu.

DMZ predstavlja defakto granicu dve Koreje. Dugačka je 248 kilometara, a svaka strana ima prostor od po dva kilometra. Raspoređeno je više od milion vojnika obe strane, kao i 37.000 američkih. Turisti obilaze Zajedničko bezbednosno područje (JSA) u Panmunđomu, neutralnom mestu, sagrađenom radi održavanja mirovnih pregovora. Panmunđom ima 800 kilometara kvadratnih.

Da bi posetili JSA, turisti moraju da ispoštuju strogi dres-kod – zabranjene su farmerke, pocepane pantalone, košulje bez kragne, odeća koja podseća na vojničku… Deci mlađoj od 11 godina nije dozvoljen ulazak. Od Seula do JSA putuje se sat vremena. Prolazi se pored reke Han, ograđene bodljikavom žicom. Na svakih stotinak metara nalazi se stražara. Nekada su severnokorejski špijuni plivali preko te reke kako bi ušli na teritoriju južnog suseda. Stražari su i dalje na svojim položajima, pod punom vojnom opremom.

Pred sam dolazak do Zone civilne kontrole, južnokorejski vojnik obavio je pasošku kontrolu. Nakon pet minuta stigli smo u DMZ, odnosno u kamp Bonifas, gde su smešteni južnokorejski i američki vojnici koji štite posetioce Panmunđoma. Podeljene su nam propusnice UN i krenuli smo u obilazak – autobusom. Pre toga smo pogledali kratak dokumentarac o odnosima dve Koreje i potpisali deklaraciju u kojoj piše da poseta podrazumeva neprijateljsku teritoriju i mogućnost ranjavanja ili pogibije kao rezultata protivnikove akcije. Vodilja nam je objasnila da ona taj posao radi pet godina i da se nikada nijedan incident nije dogodio. To nas je umirilo.

Sve vreme obilaska u autobusu je bio južnokorejski vojnik. Prošli smo pored južnokorejskog sela unutar DMZ, čiji stanovnici posle 19 časova ne smeju da izlaze iz svojih kuća. U daljini se vidi čuvena industrijska zona Kaesong, oformljena 2002. U njoj posluju 123 južnokorejske kompanije u kojima radi oko 53.000 Severnokorejaca. Videli smo i zastave obe Koreje. Zastava Republike Koreje je na visini od 100 metara, a DNRK je viša, na 160 metara. Posetioci najveću tenziju osete u barakama u kojima se povremeno sreću dve strane. Tu je veliki konferencijski sto, stavljen tačno preko međudržavne granice, pa je tako prostorija podeljena na severnu i južnu. Čuvaju je dva južnokorejska vojna policajca. Čvrstog, nepomičnog stava, sa tamnim naočarima. Nasuprot tih baraka je severnokorejska strana DMZ i glavna zgrada Panmungak. Ispred ulaznih vrata stajao je vojnik.

Tura se završila u prodavnici suvenira. Popularan je liker od borovnice iz Severne Koreje, ali i američke naočare za sunce, magneti, hemijske olovke i sl. Ako planirate posetu Južnoj Koreji, onda vam bez obilaska DMZ doživljaj neće biti potpun. Jedinstvena prilika da bar na nekoliko minuta budete u blizini Severne Koreje, jedne od najintrigantnijih država na svetu.