Lirski dizajner velikog srca

ilo je to vreme nekog kulturnog procvata. Ariljski vikendi sa Dobrilom Smiljanić i njenim revijama u Rasadniku i bašti restorana Bezistan. U Arilje su dolazile poznate ličnosti, a korzo je vrveo od procvetale mladosti…

Zavičajno društvo Ariljaca

Sredinom ove decenije, posle dužeg izbivanja iz zemlje, pridružio sam se Zavičajnom društvu Ariljaca i prijatelja Arilja. Tada sam shvatio da je Dobrilo ne samo urbana legenda Arilja, već i kulturnih prestoničkih krugova. Duša, osnivač, prvi predsednik našeg Društva (1996) i takođe prvi njegov počasni predsednik (2004). Oko njega su se okupljali svi, i stari Ariljci sa novim adresama u prestonom gradu, i mladi, od studenata, do onih koji su zasnovali porodice i ostali da rade i žive u Beogradu.

Pored svih drugih osobina, krasili su ga skromnost, držanje, druželjubivost. Bilo je zadovoljstvo slušati kako započinje pesmu Tri livade, tri livade, nigde ‘lada nema, kojom se, po pravilu, završavalo svako druženje zavičajaca u Beogradu ili Arilju.

Rekordi vredni Ginisovih zapisa

Znajući čime se bavio, tada je već bio u penziji, pričao sam s njim o grafičkom dizajnu u izdavaštvu, književnom i novinarskom, komentarišući u kom pravcu se kreće savremeni grafički dizajn. Isticao je da je pored prirodnog dara i talenta potrebno i dobro, temeljno likovno obrazovanje ali, ne manje važno, obrazovanje širokog spektra.

Govorio je da je uspešan grafički dizajn onaj koji uspe da uspostavi sintezu likovne umetnosti, zadate teme, proizvodnog procesa i marketinga.

Isticao je veoma važno poznavanje standardnih formi tabaka i štamparskog izraza. Bio je oduševljen mogućnostima koje su došle sa internetom.

Programiranje u grafičkoj industriji ili grafičkom izrazu je počelo sa foto slogom. Novi grafički jezik je zamenio onaj izražen u olovu…

Posebno interesantni su bili razgovori na temu slaganja knjiga nekad i sad. Kako je važno određivanje formata, slaganja tekstova, vrste izdanja od džepnog, preko masovnog do luksuznog… I kako fontovi treba da korespondiraju sa sadržajem teksta.

Zabrinuto je govorio o nedostatku inspiracije i šireg obrazovanja, pa i interesovanja kod novih generacija.

Dobrilovi međunarodni uspesi su počeli 1965. njegovim odlaskom u Pariz, gde je radio i usavršavao se u ateljeu Jakoba Agama.

Po povratku u Beograd, pa do kraja svog radnog veka, neprestano je radio na oblikovanju knjiga u izdavačkim kućama Prosveta, Jugoslavija, Matica Srpska, Srpska književna zadruga, pa i nekim drugim. Smatra se da je svoja najznačajnija i najzahtevnija ostvarenja realizovao radeći za SANU i Narodni muzej.

Među njima je izdvajao monografije koje je radio za Miću Popovića i Olju Ivanjicki, s kojima je bio i prijatelj.

Po sopstvenom priznanju brojao je do 2.000 naslova samo za radnog veka, a radio je u statusu slobodnog umetnika još 10 godina posle odlaska u penziju, što je nesumnjivo ne samo rekord na prostorima bivše Jugoslavije, već i u oblasti međunarodnog grafičkog dizajna.

Arlemm i oko njega

Bio je veoma srećan što se Arilje sa ARLEMM-om (Ariljskim letnjim muzičkim manifestacijama) upisuje i na muzičku kulturnu mapu Evrope, na koju su ga već uspešno svojim grafičkim i književnim radom postavila dva Dobrila, Nikolić i Nenadić.

Oni su pored svojih celokupnih opusa, svaki u svome fahu imali izuzetan zajednički projekat Ahilije 1296-1996, posvećen sedamstotoj godišnjici hrama Svetog Ahilija u Arilju, čime su doprineli da je ova manifestacija imala odjeke daleko izvan granica Srbije.

Desilo se da je za vreme ARLEMM-a 2016. Dobrilo upoznao moju ćerku Anu, koja je zajedno sa Muzikusom poklanjala Arilju mural u centru grada, radeći na njemu danonoćno desetak dana i čije se svečano otvaranje završilo performansom Akizum night.

Kasnije mi je, na koncertu u okviru ARLEMM Art festa na ostrvu Uski vir, Dobrilo, ne znajući da je ona moja ćerka, pričao o pulsiranju kolorita murala, koji je ona nazvala Interferencija. Sama je bila iznenađena njegovim tumačenjem naslikanog festivala boja, koje kreću od razigrane rzavsko zelene, preko koloritnog vranjanskog brda, do plamtećeg zalaska sunca… Posebno je bio oduševljen inspiracijom koju je Ana ovaplotila u slikarskom izrazu.

ARLEMM 2018. pamtili smo obojica ne samo po izvanrednom muzičkom i ostalom programu, već i po mom tekstu Dopisnica iz Arilja u Danasu, veoma zadovoljan kako je to zvučalo iako se radilo o samo jednoj rečenici: „… Agronom Dobrilo Nenadić, inače jedan od najtiražnijih i najčitanijih srpskih pisaca ne manje je zaslužan da se ime Arilja nađe i na kulturnoj mapi Evrope. Njegov imenjak sa prezimenom Nikolić je u svom dizajnerskom poslu ostavio neizbrisiv trag u generacijama kojima je njegovo bavljenje grafičkim dizajnom i posvećenim likovnim oblikovanjem knjiga postalo i ostalo veliki uzor u svojim karijerama“.

Već na sledećem, jubilarnom ARLEMM-u 2019. bio je tužan, skrhan, da ne kažem slomljen. Za manje od godinu dana izgubio je svoje najdraže, prvo brata Batulu, a potom i suprugu Janu… Uglavnom je ćutao i odmahivao rukom. Činilo se da će sa svakom izgovorenom reči krenuti bujica suza… Povukao se u sebe i nije želeo nikakva druženja. Osećao sam da kopni, kako to kažu u našem kraju.

Odlazak

U novembru te iste godine zaradio je povredu koja ga je prikovala za postelju. Odbijao je bilo kakve posete, negovala ga je ćerka Isidora, nadajući se da će prebroditi krizu u koju je zapao.

A onda smo mi iz Zavičajnog društva preko naše Dane Marić saznali za tužnu vest da je 4. jula u prestonom gradu preminuo Dobrilo M. Nikolić, akademski slikar i grafičar, rođen 1938. u Arilju.

Na poslednji put do starog gradskog groblja u Arilju, ispratili su ga ćerka, prijatelji i članovi Zavičajnog društva, a posle opela u crkvi Svetog Ahilija po sopstvenoj želji je sahranjen u porodičnoj grobnici na Rudinama.

Neko ko ga je možda i najbolje poznavao, dr Ljubica Bogosavljević napisala je i ovo:

„… Preselio se u večnost. Tako smo u jednom trenu mnogi od nas ostali siromašniji, Isidora bez obožavanog oca, Đurđica bez kuma, moja porodica bez dragog, iskrenog i plemenitog prijatelja, Zavičajno društvo Ariljaca i prijatelja Arilja bez svog osnivača i počasnog predsednika, primenjena umetnost u Srbiji bez jednog od doajena i vrhunskog umetnika u oblikovanju knjige, Beograd i Arilje bez uvaženog i poštovanog sugrađanina. Mnogobrojne kulturne manifestacije bez redovnog posetioca, ariljska crkva Sv. Ahilija bez vernog poštovaoca, reka Rzav i Sonjine čari bez zaljubljenika u modre dubine, njegova Podobala bez čuvara autentične prirode i lepote, kojima se ponosio.

A i mnoge kafane i muzičke bande će zacvileti zbog njegovog odlaska“.

I kao što to obično biva, i o ovom Dobrilu, kao i o njegovom imenjaku koji nas je napustio samo nepunu godinu ranije, će se tek pisati, govoriti… Ako bi trebalo da u jednoj rečenici kažem nešto o njegovom profesionalnom radu, bilo bi to što je o njemu rekao prof. Pavle Vasić:

„Dobrilo Nikolić je osobena ličnost. Njegov posebni likovni i grafički izrazi predstavljaju lirski dizajn u koji unosi i apstraktne forme, dajući im pritom i funkcionalnost…“

Mnogo će nam nedostajati, a svi mi koji su imali priliku da ga upoznamo, pamtićemo ga kao mudrog, odmerenog, skromnog, staloženog i širokogrudog čoveka.