Lirski glas kao svedok

Obližnja božanstva sadrže čak devet ciklusa, te sublimiraju bar dve zasebne pesničke knjige. To nužno ne mora biti slabost – koherentnost zbirke svakako je precenjeni kritičarski argument. Otud se dometi Božanstava pre otkrivaju govorom o stilu i značenjima pojedinih, paradigmatičnih pesama.

Evo o čemu je zapravo reč. Novi Božovićev rukopis dobrim delom počiva na tonu koji bi trebao da posreduje iskustva univerzalnog važenja, uvide koji dosežu do samog „dna“ kolektivne svesti. Otud su česti nizovi stihova poput ovih: „Još pamtim dan kada su/ Propadale imperije./ Bio sam svedok i onda i sada./ I govoriću o tome danu/ Kao o jednom od dana moga života“ (Pad imperija), ili u pesmi Kao u priči: „Izvor je početak mita./ Prva kap reke je prva reč priče/ Koja je davno izgovorena,/ I obnavlja se u svakom jutru,/ Po zadatom redu,/ Neumitno kao jutro i veče,/ Neupitna kao smena godišnjih doba/ Ili kao promena ciklusa prirode“. Ili pak u Hronici: „Sve što je kazano/ Biće kazano opet./ Ponavljaće se gnev,/ I zveckaće oružje./ Gradovi će trpeti opsade/ I padati pod njima,/ Bez glasa i bez glasnika“, odnosno u Jedinom iskustvu: „Strpljivost prvih očeva/ Nestaje u jarosti mladih naslednika“.

Lako se uočava namera da se drevna iskustva još jednom prikažu u opštevažećoj snazi, uz sugerisanje događajnih ekvivalenata u današnjici. Pri tome sama leksika biva ogoljena do kategorija i sadržaja koji su specifični za predmoderne narative, za mitove i epove, čime se reflektuje dvostruki autorski odnos prema tom nasleđu. Dok se, sa jedne strane, naslućuje žal za, čini se, nepovratno izgubljenim vremenima (kad reč i njen smisao nisu razumevani kao udaljeni i otuđeni), dotle, sa druge strane, provejava svest da se i u aktuelno vreme, lišeno poverenja u konačne istine, „krijumčari“ nešto od tog elementarnog odnosa između doživljenog i izgovorenog.

Sastavni deo naznačenog poetičkog okvira je i manirističko „zaposedanje“ glasa koji bi trebao da objedini melanholično-skeptičnu perspektivu savremenog čoveka, sa dubinskim uvidima u izvesna opšta svojstva našeg postojanja, uočena još u počecima ljudske misli. Iskaze koje produkuje takav glas vrlo često prate i prepoznatljiva stilska svojstva, retorički obrti zaslužni za (nekada usiljenu) mudrosnu auru oko pojedinih sumirajućih stihova („Pulsira privremeno ugašeno sunce,/ Varljivi ostatak mere,/ Merljivi ostatak varljivosti“; „Tako slojevi snega uvećavaju/ Vrhove planina na kojima je nestalo/ (…)/ Ono što smo bili i/ Na kojima će nestati/ Ono što verujemo/ Da sada jesmo“).

Šta se time postiže? Navedeni postupci su, po autora, vrlo zavodljivi, ali su, takođe, i ograničenog dometa – oni diskretno, kao svojevrsni podsticaj, prizivaju (jednim aspektom leksičkog odabira, sporadično i oblikom rečenične fraze) slobodu kojom su se pojedini naši visokomodernistički pesnici (Hristić, Lalić) kretali kroz krajnja pitanja. Jer, teško se može izbeći utisak da lirski glas Obližnjih božanstava ne posreduje avanturu subjekta, zagledanog nad ponorom prizvanih univerzalnih istina o nama. Drugim rečima – čak i kad je po sredi instanca koja smireno sumira uvide o čoveku, svetu, istoriji, vrlo retko se može osetiti da ta pozicija poseduje lice, da nije tek mesto u diskursu određenom predvidljivim semantičkim rešenjima.

Ukoliko bismo, jezikom blagonaklone kritike, konstatovali da je reč o hroničarskoj hladnoći lirskog Ja, time bismo učinili nepotrebnu uslugu rastućem trendu u jednom krilu srpske poezije, tj. tendenciji da opšta mesta, izvedena bez izrazitijih stilskih iskliznuća, skopčana sa preglednom postavkom teme (najčešće je reč o žalu usled opiranja sveta opisu, potpunom refleksivnom/jezičkom obuhvatanju), budu dovoljna da samu tu poeziju prepoznajemo kao izrazito estetski relevantnu.

Dobar deo Obližnjih božanstava pristaje uz sugerisanu tendenciju, budući da u njima izostaje i slikovitost koja bi nagovestila iznenađujuću stranu sveta, opiruću prizivanju mitskih obrazaca, kao što često izostaje i još smelije ogoljavanje izraza, demetaforizacija koja bi, hrabrom neposrednošću, otkrivala glas specifičan ne po dubini uvida u arhetipske obrasce, već po ostranjenom, neočekivanom tonalitetu.

Na tragu svih prethodnih promišljanja o Božovićevoj zbirci, čini se ponekad da izvesna sentimentalnost može biti poželjna „greška“, signal životnog, iskustvenog naboja u lirici. Upravo zato mnogo uspeliju stranu rukopisa predstavljaju pesme u kojima lirsko Ja crpe podsticaje iz uspomena, konkretnih životnih situacija, uspevajući da u naizgled bezazlenim povodima prepozna bolnu i ambivalentnu stranu egzistencije. Reč je o nizu pesama, izdvajamo neke od njih – Poslednja fotografija sa ocem, Ili, Svedočanstvo, koju vredi čitavu navesti: „Jedan pouzdan svedok,/ Tadeuš Ruževič,/ U starosti u kojoj se/ Pamti samo ono najvrednije,/ Piše o mračnom očajanju u koje je potonuo/ Kada mu je majka jednom,/ Samo jednom,/ Njemu, petogodišnjem istraživaču sveta,/ Rekla da će otići/ I da se nikada neće vratiti./ Ne znam da li se više/ Može verovati svedočenjima./ Uzmimo moj slučaj./ Moja majka nijednom,/ Niti samo jednom,/ Nije rekla da će otići/ I da se nikada neće vratiti./ Ali je otišla./ I nikada se više nije vratila./ O tome ne svedočim ja./ Njen odlazeći pogled je svedočanstvo“. Ukoliko bi se prepustio takvom lirskom govoru, spontano izvedenom, bez zebnje od suvišne eksplicitnosti i razgovornog tona, govoru pokrenutom upečatljivim, čak ličnim polazištima – poezija Gojka Božovića bi glasnije i autentičnije progovorila u polju savremene srpske poezije.