Lisice u dvorcu iz bajke

Mihal Ramač Dani izborne tišine divna su prilika da se čovek oslobodi političke groznice i da’ne dušom. Pogotovo ako je već upisao akcije i time konačno kročio u kapitalizam. Sve pošte su, čuje se, upozorene da pažljivo provere dokumenta lica koja donesu ličnu kartu na ime Ratka Mladića. Zbog toga što su svojevremeno mnogi larmali: „Svi smo mi Mladići“. Javnosti nije poznato da li je, kada i prema kojem osnovu, imenovani upisan u državljane Srbije. Ako jeste i ako mašta da se obogati na berzi, pojaviće se. Goranu Hadžiću je lakše. Poslednje radno mesto imao je u Naftnoj industriji Srbije,

Valjda je tamo stekao vlasnička prava. Ako jeste, naplatiće ih.
Teniseri su političarima uskratili zadovoljstvo da se kite njihovim uspehom. Neki se nisu vraćali u Beograd, neki su samo svratili. Posao od kojeg žive preči im je od slikanja. Kad bi se političari ugledali na njih manje bi se slikali kraj svake seoske džade i ćuprije i naprazno pametovali. Pustili bi da govore njihova dela. Da ih je više i da su veća, o tim delima govorilo bi se s jednakim divljenjem kao o dostignućima tenisera, u koje država nije uložila ni žutu banku.
Nastavak priče o sportu vodi do televizijskog hapšenja jednog od najbogatijih žitelja Novog Sada. Policija opkoljava dobro čuvan dvorac, zvoni na vrata, ulazi, ljubazno razgovara s domaćinom, stiže snimatelj, domaćin u pidžami potrbuške leže na tepih. Rez. Lisice nisu viđene. Utom se oko dvorca okupljaju takozvani navijači Vojvodine i viču protiv beogradske policije. Novi rez. Sutrašnje novine, uz sliku dvorca kakav poseduje samo pet-šest Novosađana, štampaju krupne naslove o novom udaru na fudbalsku mafiju. Sumnja se, objašnjavaju, da je jedan sudija dobio pet i po hiljada evra. Sve u svemu, traljavo urađen domaći zadatak. Kod likova koji trguju utakmicama pet hiljada je bakšiš. Ako je nekoga pratila sedam godina, policija je mogla sklopiti uverljiviju priču. Jeste da su mnogi sanjali da vide vlasnika onog dvorca baš onako povaljenog i polugolog.
Jeste da postoji fudbalska mafija. Nije posao države da ponižava osumnjičene. Smešno je ako se mafija svodi na jednu utakmicu i nekoliko hiljada evra. Fudbalska mafija okreće milione. Silna bogatstva gomila, šuška se, ne samo na igračima ili ulaznicama, već pranjem novca koji se vrti na tržištu narkotika. To je posao za policiju, ne samo u Novom Sadu.
Svako je nevin dok se ne dokaže da je kriv. Gospodin koji je za javnost slikan u pidžami dosad nije sumnjičen ni za šta. Nadležni se nisu zanimali za poreklo njegove imovine, mada ista nije tako neupadljiva. Bio je rado viđen u krugovima gradskih, ali i viših vlasti. Njegovi sugrađani kažu da bi se od njega mogla čuti mnoga zanimljiva obaveštenja. Pošto se pitanje o poreklu prvog miliona ne postavlja nikome i pošto prilikom kupovine hotela i fabrika ničiji novac nije stavljan pod mikroskop, malo je verovatno da će se ovom prilikom praviti izuzetak. Lažiranje jedne utakmice možda će se i dokazati. Više se možda neće ni tražiti, kako se ne bi nabasalo na nešto krupnije.
Ali, pretpostavka o nevinosti i propisi o privođenju moraju važiti za sve jednako. Ako se nije opirao, ako nije bežao niti bio naoružan – na osnovu čega su imali pravo da ga slikaju u ležećem stavu i golicaju javnost tim snimkom? Da li radi naslađivanja onih koji s njim imaju neraščišćene račune? Ili radi upozorenja nekima koji sada tvrde da su Butorovića/Buturovića videli samo nekoliko puta u prolazu?
Najmanje uverljiva jeste priča da je posredi zavera protiv kluba čiji je on predsednik. Uverljivija je ona da Zvezda i Partizan ne žele da se bilo ko treći umeša u njihovu vladavinu nad srpskim fudbalom, jer ta vladavina podrazumeva mnogo više od prvog i drugog mesta. U tom slučaju glavni cilj nije Vojvodina, njeni igrači i navijači, već namera da se sve što je iza fudbala nadzire i vodi s jednog ili dva mesta.
Ko nije prodavao drogu, ko nije oteo tuđe, ko nije trgovao šećeranama, ko nema vilu s bazenom – može spavati na miru. Ipak, javno prikazivanje teatralnog hapšenja upozorava ga na oprez, jer i policija praćena snimateljima ima pravo na grešku. Ispostavi li se da je greška počinjena odšteta se plaća novcem poreskih obveznika.
Novosadsko hapšenje, začudo, nije povezivano sa izborima. I teniseri su se izvukli iz predizborne buke. Prošlogodišnja pobednica Evrovizije nije. Nisu ni mnogi drugi, ali im se zbog toga javno ne zamera. Ni njoj se možda ne bi toliko zameralo da njen pravni zastupnik nije poznat po tome što je pre deset godina na čelu odreda policije upadao u redakcije i zabranjivao srpske novine usred Beograda. S kim si, taki si.