Little Boy: Lorens Ferlingeti

San Francisko će, naime, čitav bogovetni dan posvetiti svojoj živoj ikoni, Lorensu Ferlingetiju, koji će napuniti stotu. Donete su službene odluke u gradu o tome da je ovaj 24. mart “Ferlingetijev dan”, i gradonačelnik London Brid posadiće maslinu, da podvuče dugovečnost kao dragoceni dar sudbine i prirode. Ostalo će obaviti oni koji prosto vole književnost i pisce, ili im je to poziv; njima će se svakako pridružiti boemi i snobovi, sigurno i zanesenjaci i dokonjaci, možda poneki kojima nisu sve koze na broju, svakako uvrnuti turisti. Frisko – tako San Francisko zovu od milja – ionako živ, biće još življi. Još apartniji. Još neobičniji.

Tačka oko koje će se sve vrteti je knjižara Siti lajts koju je Ferlingeti osnovao 1953. On je dve godine pre toga stigao sa istočne obale ovamo, pričaćemo mi još o svemu tome, i knjižara je jedna od prvih stvari koje je uradio. Džon Keruak, Alen Ginsberg i ostalo bitničko društvo tek je u nastajanju i okupljanju. Siti lajts sutra (24.) ima poseban program, svako je, kažu, dobrodošao, slavlje će biti i intelektualno, i ono kao na svakom rođendanu. Na nekoliko mesta još – tu u kraju, oko Kolambus avenije, i kafea Trieste – biće izvođeni programi i performansi, pijuckaće se i pričati o velikoj povesti. Gradska biblioteka počela je obeležavanje i nešto ranije, pre neki dan, i sve će se nastaviti, i posle sutrašnjeg vrhunca. Nije svako Ferlingeti, i nije svaki dan stoti rođendan. I njegov rodni NJujork neće izostati, i tamo će se u nedelju popodne paliti i podizati baklje. Kažem to zapravo figurativno, ali, videćete šta će tamo biti.

Ono što je Siti lajts objavio, to je da sam Ferlingeti neće doći. Slavljenik ima duhovite izgovore, njegov je humor uostalom legendaran, ali vreme čini svoje. Novinar londonskog Gardijana, koji je ovih dana bio u prilici da ga poseti, kaže, bez previše obzira, da ovaj veliki čovek američke kulture – pesnik, izdavač, intelektualni guru jedne prevratničke generacije – gotovo ne vidi, mislim da čak kaže da je skoro slep, da se i u apartmanu, koji nije daleko od njegove famozne knjižare, slabo kreće, ali – da glava radi, još uvek savršeno. Oko telefona i pošte brine asistentkinja. Ovo oko glave očito nije neka novinarska ženeroznost: o životu Ferlingeti, vidi se, razmišlja na jedan lak, montenjevski (ako smem reći) način; kloni se podjednako i patetike i cinizma; žali, recimo, da u Americi nije moguća revolucija. Itd. Kakav na to da damo komentar?

Najkraći bi bio: eto opet starog hedoniste, anarhiste i liberala, a malo duži – sa svojom bitničkom generacijom dovodio je u pitanje jednu Ameriku koja je nedugo posle Drugog svetskog rata bila u političkoj konfuziji i moralnoj krizi, pa nije čudo da to čini danas, i nije čudo da bi voleo veliki prevrat. Prošle godine nije čak bio ovako fini i načelan, o Trampu je govorio direktno. “Tramp je zlo od čoveka”, kazao je baš o svome 99. rođendanu lokalnom San Francisko kroniklu. “Tako opasan. Mislim da biste morali tog čoveka uzimati ozbiljno. Tu je da razori demokratiju”.

I ove reči upućuju na to da je uvek bio hrabar i odlučan. Posle Perl Harbura, tek je bio prebacio dvadeset i drugu, mobilisan je u američku mornaricu. Iskrcavao se sa njom i u Normandiji, prošao je onaj famozni Dan D (kao da je svaki veliki američki čovek morao proći tu klanicu !), zatim je plovio na Japan, i obreo se u Nagasakiju samo sedam nedelja pošto je tamo bačena atomska. To mu je, dabome, ogadilo rat, i bio je čitavog ovog svog dugog života zakleti i nedvosmisleni pacifist.

Ali je bio hrabar i u intelektualnim poslovima. I daleko od svake površnosti, pojednostavljivanja stvari, i igranja na blef. Govorimo opet o knjižari Siti lajts. Kad sam prošle godine ušao u nju, znao sam da ulazim u neku vrstu svetilišta. Ferlingeti je od nje napravio intelektualnu akciju, on – teška avangarda – u piscima je video one koji mogu, i treba, da menjaju svet. Knjižara je postala središte, ako baš hoćete i komanda, odakle se upravljalo mnogim procesima bitničkog doba. Bitnički muzej (i on je, odmah tu, iza ugla) ima celu sliku tog nekadašnjeg gneva, pobune, i prezira, tu su fotosi, tu su filmovi, tu su artefakti.(Žalim što nemamo prostora da vam pokažem fotose koje sam snimio.)

U knjižari, sve je, međutim, krajnje prosto, ko bi rekao da je tu bio štab: i stoličice za sedenje (ako ćete zaviriti u knjigu), i drvene stepenice za galeriju, i police za knjige. Poster za Keruakov On the Road samo je izložen, nije za prodaju piše ispod njega, tu je najvidljivija, naravno Ginsbergova istorijska knjižica Howl od koje je počela i Ferlingetijeva slava: Hajde da to ispričam: Ferlingetijev Siti lajts izdao je tu “himnu kontrakulture” (ne sećam se ko je ovo rekao za nju), u zimu 1956, i sve je odmah krenulo burno: tužilac je nalazio da u Ginsbergovim stihovima ima opscenih mesta – naročito tamo gde se spominje homoseksualizam – pa je knjiga bacana u bunker već na carini, budući da je bila štampana u Engleskoj.

Ferlingeti je fasovao zatvor. Suđenje, 1957, dugačka je, uzbudljiva, velika priča sa dobrim krajem: čuveni Prvi amandman američkog ustava, taj stub ljudske slobode, bio je ipak konopac spasa. Kao i uvek. Ferlingeti je pušten iz apsa, i ni za njega ni za Howl više nije bilo prepreka: računa se da je knjižica prodata u milion primeraka. Ako je ovo bio Ferlingetijev trijumf, posle kojeg je on postao čovek koji se pita, i jedan Keruakov i Ginsbergov gest bio je trijumf poštenja i lojalnosti: možete pročitati u njihovoj prepisci (izdao Hamovićev Clio 2016, preveo Bazdulj) kako izdavači navaljuju da preuzmu zlatnu koku od Ferlingetija, i nutkaju da plate Ginsbergu šta košta da košta – Keruak, međutim, odlučno sugeriše prijatelju (Ginsbergu), ne. Ferlingeti je zaslužio da izdavačka prava ostanu kod njega, smatrao je.

Tako je Siti lajts i prodavao i izdavao knjige. Upućeniji od mene kažu da možda još samo njujorška knjižara Strand ima u Americi takvu lepotu i duh mesta. Na računu koji sam dobio u Siti lajtsu (27. maja 2018, u 1:37) pored iznosa koji sam platio za knjige piše i to da ih možete vratiti ako nešto nije u redu, i da knjižara radi od deset pre podne do ponoći, svaki dan u nedelji. Tu je deo njenog šarma, njene popularnosti, i njenog globalnog prestiža. Američke su knjižare po pravilu uživancija, a kad se jedna ovako izdvoji, onda možete misliti šta je tek ona.

I Ferlingeti ima sopstvene rekorde: i njegova zbirka A Coney Island of the Mind, izdata 1958, takođe se broji na oko milion prodatih primeraka. Kad sam maločas napisao da je on posle pobede na suđenju postao čovek koji se pita, zasnivao sam to na svedočenjima onih iz bitničke stare garde koji su mu se obraćali za savet, ali i čekali njegovu odluku. Dilana su ponekad pripuštali u društvo, njegova ih je popularnost zanimala utoliko što je književna reč sa njim mogla prodreti dalje i dublje. Nije smatrano da se književnost sa njim profaniše. Zato Ferlingeti deluje kao mudrac.

Kritičari su njegovu poeziju i uopšte književnost stavljali iza recimo Ginsbergove ili Keruakove, ali njegova je reč bila jača. I nije bila surevnjiva. Kad je Dilan dobio Nobelovu nagradu, Ferlingeti je sutradan poslao izjavu: “Bravo za Dilana”. Imate u Kukićevom časopisu Gradac (broj posvećen Keruaku, 201/202, 2016) Ferlingetijevu pesmu Himna Džeka Keruaka, u prevodu Zorana Paunovića, napisanu 1987 – kad je, dakle, sve išlo svom smiraju: puna je ljubavi, poštovanja i dobrote.

Pa i kad se ona pogleda vidi se da je pogrešna predstava o tom svetu kao o jednom zagrljenom društvu, kojega nosi elan viskija, elesdea, i noćnih pijanki. Iza svega toga, stajali su daroviti, posvećeni, i učeni ljudi: da, vrlo učeni. Junak ove naše priče najpre je zduvao Kolumbiju u NJujorku, a onda doktorat na Sorboni, pre nego će sići u Kaliforniju, u San Francisko, da bude frontmen bitničke epohe. Sutra će i za to dobiti maslinu, ne samo za godine: ulicu je već dobio, da ne zaboravim, pre neku godinu. Ferlingetijeva.

U Siti lajtsu kupio sam naravno Howl, ali i antologiju koju je sastavio Ferlingeti od stvari iz šezdeset godina svoga uredničkog rada, City Lights Pocket Poets Anthology. Tamo su zapadni pisci, tri-četiri Rusa, i jedan jedini čovek sa slovenskog juga: Semezdin Mehmedinović sa četiri pesme, napisane pre desetak godina u Americi. Oni koji nisu znali da ga je Ferlingeti stavio u svoj svetski tim, a koji znaju šta taj čudesni čovek iz Bosne radi, svakako će se obradovati (Borka ga zna). Kad je prošle godine u Tuzli primao nagradu “Meša Selimović” (za roman Me’med, crvena bandana i pahuljica) taj čovek egzila, “pisac ličnih knjiga iz ličnih tragedija”, kazao je da i posle svega još kod njega ima mesta i sluha za radovanje: što mu ga onda ne bismo uzvratili?

Ferlingeti je i tu pokazao širu perspektivu iz koje deluje: edicija koju je uređivao donosila je pre svega dobre knjige, a ne samo one koje su u sebi sadržavale subverziju. Subverzija je obavila svoj posao i svet koji je nastao nakon njenog dejstva postao je i za Ferlingetija divno mesto. Poslušajte na youtubu njegov glas kad govori svoju pesmu The World is a beautiful place. Nemojmo misliti da pobunjenici ne umeju da budu nežni, čak i u ironiji.

Ferlingetija je, uostalom, takvim video već i Milan Oklopdžić, stavljajući ga kao junaka u jednu epizodu svog danas već kultnog romana Ca. Blues, napisanog na iskustvu svog života u Frisku. Mika Oklop razgovara, međutim, s Ferlingetijem o Keruaku, njega muči Keruak. Kako god, u nama radi naša provincijalna znatiželja: pa ko je još odavde s njim razgovarao? Dramatičar Branko Dimitrijević? Vojo Šindolić? On ga je prevodio. Bajac i Kopicl stavljali su ga – davno doduše – u neke antologije? Vojislav Despotov? Sonja Veselinović je našla da se Despotov na kraju obrukao, plagirajući jednu antologiju bitničke poezije, i to ne kroz jedno nego kroz pet izdanja! Ferlingeti je obigravao svet, neumorno, kao leftist je išao od Kube do Sovjetskog Saveza; Beograd je, ne znamo zašto, obilazio kao kiša oko Kragujevca. Ali to nije razlog da mu se manje divimo. Dolazio je Ginsberg. Pa i usred ovog rata.

Vratimo se sutrašnjem danu. Ferlingeti će biti u kući dok se napolju bude pravila buka oko njegovog stotog rođendana. Ali, on nije bio lenj, ipak je počastio one koji ga čekaju: u sredu je njegov izdavač Penguin Random house pustio u knjižare njegovu najnoviju knjigu Little Boy, koju je – kao čudo nad čudima – napisao ovaj stogodišnjak. Radi Amazon, radi moj kindl, dvanaest dolara, i u noći s četvrtka na petak savladao sam 183 male stranice. Sto osamdeset i tri stranice, u kojoj se prva rečenica završava tačkom na sto dvadeset i prvoj strani, a ni posle interpunkcija nije čest gost. Dakle, pesma u prozi, ništa ne smeta, sve teče kao reka. To nije moja autobiografija, poručio je pisac i bio je u pravu, premda ima slika iz njegovoga života.

Čisto da ugodim vašoj radoznalosti: otac mu je umro dok je on bio u stomaku, bio je peto dete – majka nije imala hleba i za njega, uzela ga je tetka Emili, i tetka je u jednom trenutku morala da odustane, onda je uzet od jedne bogate njujorške familije, kao posvojče. Tu je rastao. Kad je imao šest godina, majka i braća i sestre zakucali su na bogataška vrata, hoteći da ga vode sa sobom, ali je on rekao: ostajem. One koji su bili došli po mene, napisao je, nisam poznavao. Nisam znao ko su. Kasnije je išao da utvrđuje. Otac je bio Talijan iz Lombardije. Ferlingeti je voleo Talijane, a i oni su njega obožavali, kao pisca. Prevodio je neke, mislim Pazolinija. Proglasili su ga u tipično talijanskoj euforiji za svoga ambasadora kulture. Majka je sefardkinja čije je pretke antijevrejski pogrom proterao iz Portugalije, skrasili su na osrvu Sao Tome, i kasnije došli u NJujork. Tu su se sreli ona koja ga je rodila, i onaj kojega nikad nije video. Ne znam da li je grubo reći: u ovih njegovih sto godina i one su godine njegovoga mladoga oca kojega je srce izdalo na kućnom pragu.

O vojsci, o ratovima, o školi, već sam vam rekao. Ali, Little Boy i ne priča o tome osim kao o obdlescima svesti, Ferlingeti ima veću ambiciju od toga da piše svoju biografiju: on piše biografiju sveta. To je knjiga poput Geteovog Fausta, ili Džojsovog Uliksa, ili ne znam već kojeg dela koje rešava zagonetku života. To radi Ferlingeti, onaj mali dečak što luta od nemila do nedraga, i koji će jednom doći do svoga glasa (baš tako kaže u knjizi) da sad iz svoje perspektive osvetli ljudsku civilizaciju, od Platona do Pusi rajots. Spominje pisce i njihove svetove (Beketa i njegovo neimenjljivo više puta, Dantea, Sartra, Flobera i Stendala, naravno svoje drugove), spominje filozofe, filmove i glumce, slikare, Isusa i Bogorodicu, od političara, ako sam dobro video, samo Obamu, i to malo iskosa, s neizmernom dragošću spominje i Caffe Trieste u koji su svi zalazili, i u kojem sam i ja popio pivo. Ali: ne daje nikakav zaključak. Sve liči na bajku koja je otvorena.

U nedelju popodne u NJujorku će biti prva promocija ove knjige. To sam, sećate se početka ovoga teksta, ostao dužan da vam kažem.

I za sam kraj: novinar Gardijana pitao ga je, u čemu je tajna dugovečnosti? (Otme se eto i novinaru takvih novina tako maštovito pitanje!) „Smejte se”, bio je Ferlingetijev odgovor. Kako da ne poverujemo čoveku koji sutra puni sto godina?