Foto: M.S.Ljiljana Živković, penzionerka iz Novog Korita kaže da živeći u gradovima, jureći za obrazovanjem, poslom i karijerom, negde usput oni su izgubili svoj govor. Njihov govor je torlački, karakterističan za ovaj deo Istočne Srbije.
Kako ona kaže za Danas, njihovi običaji, govor i verovanja, mentalitet i tradicija, kao i nošnja, deo su nematerijalne baštine, deo su istorije i važno je da se na neki način sačuvaju.
“Potrebno je da se naša istorija ne zaboravi. Da našim potomcima ostavimo gde su im koreni, da znaju ko su i odakle su. Sve doživljaje, slike i impresije, sećanja i zapažanja iz detinjstva i mladosti ja sam upila duboko u sebe i gledam da ih negde zabeležim”, objašnjava Ljiljana Živković.
Prema njenim rečima uskoro će izaći njena knjiga na Torlačkom dijalektu, gde piše o običajima, folkloru, događajima i istoriji, iz njenog kraja.
“Moje priče prožete su emocijama i nostalgijom za nečim što je nekada bilo mnogo lepo, a čega više nema”, ističe ona.
Ljiljana Živković kaže da je devedesetih godina prošloga veka, prvi put počela da piše na Torlačkom dijalektu, za Knjaževačke novine koje su tada izlazile.
“U njima je bila rubrika Timočki Đerdan, gde se pisalo na dijalektu. Tada sam napisala samo tri priče pošto sam bila nemarana, da kažem iskreno, ali posle mnogo godina biblioteka “Njegoš” iz Knjaževca, objedinila je sve priče, i napravili su dve knjige, Timočki Đerdan 1 i 2”, kaže naša sagovornica za Danas.
Ona ističe da su u knjizi “Timočki Đerdan 2”, izašle i njene priče, ali priče nisu bile potpisane, pošto nije stavila ime i prezime, već je stavila samo da je iz sela Novo Korito. Takođe, kaže da do sada knjige nije objavljivala, ali da su se njene priče gotovo svuda pojavljivale i privlačile pažnju.
“Moje priče su izlazile, kao što sam rekla u Knjaževačkim novinama, u listu Torlak, a moje pesme su objavljene i u Vranju, a uskoro treba da izađe knjiga sa mojim pričama. Knjiga najverovatije će se zvati “Mojto selo u srce i u slzu””, kaže ona.
Ljiljana ističe da su tri najbolje priče po njenom mišljenju, “Stara planino”, koja govori kao što joj i ime kaže o Staroj planini, u koju je, kako ona ističe, zaljubljena. Druga je priča je pod nazivom “Ognjište”, dok je treća priča “Čarape”.
“Sve su mi priče draga, ali ove su nekako najdraže, pošto se u njima vidi i oseća ono moje selo koga više nema, sem u mojim pričama”, objašnjava ona.
Ljiljana Živković ima 72 godine, nekada je bila babica u ZC Knjaževac, a nakon penzionisanja vratila se u svoje rodno selo 2005. godine, u koje, kako ona kaže, dušom i srcem nikada nije ni otišla.
“Vratila sam se u selo 2005. godine, kada sam se penzionisala. Renovirala sam staru porodičnu kuću. Svakog vikenda sam dolazila u svoje selo i dok sam radila kao babica, pošto radovi na poljoprivredi nisu mogli da se izvode bez radne snage. Živela sam za dan kada ću otići u penziju, da se vratim da živim u Novo Korito, koje je za mene raj na zemlji”, naglasila je naša sagovornica.
Nekoliko kilometara od Novog Korita je prelaz Kadibogaz i planirano je pre nekoliko godina da se otvori granični prelaz, ali do danas to je sve ostalo mrtvo slovo na papiru. Ipak svake godine jula meseca na Kadibogazu se organizuje vašar pod nazivom “Panađur” gde se okupljaju i slave do duboko u noć ljudi iz Srbije i susedne Bugarske.
“Prvi sabor na Kadibogazu održan je 1926. godine, pa je prekinut, ali je nakon 2000. godine opet je obnovljen. Poslednje dve godine nije održan zbog pandemije korona virusa, ali je on od izuzetne važnosti za naš kraj”, zaključuje ona.
Inspiraciju za svoje priče nalazi u prošlosti i sećanjima kada je selo imalo više od 1.000 stanovnika, kada su imali dve kafane, korzo i prodavnicu, a danas su malo selo u kome živi samo 60 meštana, mahom starijih, ali dok je i Ljiljane, ovaj govor nastaviće da živi.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
