Ljubavna priča Istoka i Zapada

Tako često, prva u svetu, objavljuje najnovija dela autora kao što su Orhan Pamuk, Hasan Blasim, Haruki Murakami… U nizu najpoznatijih nalazi se i srpska književnica Vesna Goldsvorti, koja je dosad u Geopoetici objavila studiju Izmišljanje Ruritanije, memoarsko-biografsku knjigu Černobiljske jagode, i romane Gorski i Gospodin K.

Ovih je dana u toj izdavačkoj kući izašao njen najnoviji roman, Gvozdena zavesa, u prevodu Nataše Tučev sa engleskog originala, koji se pojavio nešto kasnije.

Roman ima podnaslov LJubavna priča i podeljen je u dva poglavlja; u prvom se radnja odvija u izmišljenoj zemlji na Istoku Evrope, u koju je autorka smestila život kakav se osamdesetih godina XX veka odvijao u svim državama komunističkog režima. Nije to ni Jugoslavija, ni Bugarska ni Čehoslovačka ni Poljska… niti jedna poimence, već sinteza svih „istočno od linije koja vodi od Ščećina na Baltiku do Trsta na Jadranu“. I svaka od njih, kao i ova izmišljena, imala je svoju dobro ukorenjenu novu buržoaziju koja je plivala u privilegijama i kritikovala Zapad, a u njegovim blagodetima zdušno uživala, što putujući što snabdevajući se u diplomatskim magacinima.

Iz te istočne zemlje, iz tog ambijenta u kojem živi, glavna junakinja, crvena princeza se iz ljubavi prema engleskom pesniku koji ima više dara nego para, seli u glavni grad Britanije, kad počinje drugi deo romana. NJihova ljubavna priča predstavlja spoj dvoje, ne toliko različitih ljudi – mladi su, zaljubljeni – koliko ljudi koji samo uz veliko razumevanje i volju mogu prekoračiti granice svojih istorijskih, društvenih, političkih i kulturoloških razlika.

Roman Gvozdena zavesa mnogo je više od priče o sudbini emotivne veze jedne devojke sa Istoka i mladića iz zemlje Zapada. Priča o ljubavi traje od antike do danas, ali u ovoj knjizi Vesne Goldsvorti ocrtano je jedno vreme, uoči i po dolasku Mihaila Gorbačova na vlast, i doba vlasti Margaret Tačer. Duboko ponirući u taj podeljeni, ali opet svet koje samo politika može razdvojiti dok su ljudi svuda isti, dobri ili zli, Vesna Goldsvorti stvara delo koje je već dobilo niz najpohvalnijih književnih kritika u britanskoj štampi. Nedavno je roman izabran za knjigu meseca u Indipendentu, knjigu dana u Gardijanu sa apsolutno briljantnim prikazom, bio je u Tajmsovom izboru najboljih knjiga za 2022, knjiga meseca Londonske književne revije, knjiga meseca u dva velika lanca knjižara. Prikaze su na celim stranama objavili svi vodeći britanski listovi, a pohvale samo stižu.

Vesna (Bjelogrlić) Goldsvorti rođena je u Beogradu 1961, diplomirala je na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta, a od 1986. živi i radi u Ujedinjenom Kraljevstvu. Redovna je profesorka engleske književnosti i kreativnog pisanja na univerzitetima u Ekseteru i Istočnoj Angliji. U izdanju beogradskog Arhipelaga objavila je zbirku stihova Solunski anđeo. Sva njena dela prevedena su na dvadesetak svetskih jezika, proglašavana za bestselere i nagrađivana, a rumunski književni časopis Observator kultural je našu autorku uporedio sa Margerit Jursenar i LJudmilom Ulickom.

Prošle godine Vesna Goldsvorti je primljena u Kraljevsko književno društvo (Royal Society of Literature) i tako je postala prvi srpski pisac ovog udruženja u njegovoj dugogodišnjoj istoriji.

* Citat iz knjige „Nova klasa“ Milovana Đilasa nije nimalo slučajan?

– Naravno da nije slučajan. Naslovni citati knjige dolaze iz Evripidove Medeje i iz pesme Ivana Lalića Mesta koja volimo. Oni odslikavaju gorko-slatki narativni ton, lirski glas romana koji priča jednu ličnu, intimnu priču. Međutim, isto tako važna je i politička priča o Hladnom ratu koji je prividno okončan trijumfom zapada ali traje i dalje, samo je povampiren u hladni mir.

Đilasovom Novom klasom počinjem prvi deo romana. To je jedna od ključnih knjiga dvadesetog veka, ona se pojavljuje na svakoj listi najvažnijih političkih dela naše epohe. Pritom je meni bila važna jer odslikava ključni politički lajtmotiv romana: crvotočinu u praksi komunističkog ideala jednakosti i stvaranje privilegovane, nedodirljive elite u samom srcu realno postojećeg sistema. Drugi deo romana seli se na Zapad i analizira eroziju prava na individualnu slobodu koje predstavlja ideal ustrojstva zapadnog društva. Gvozdena zavesa je knjiga razočaranja, kritika privida, ne samo u ljubavi. Podnaslov LJubavna priča duboko je ironičan.

* Zašto ste se opredelili za period u kojem je u zemljama iza Gvozdene zavese počeo krah komunizma?

– Prvenstveno zato što mi se to vreme čini beskrajno relevantnim za današnji trenutak. U tom raspadu su i dalje koreni svih naših nevolja, a ponašamo se kao da nam je devetnaesti vek sa rađanjem modernih nacija bliži. Kada kažem naših u ovom kontekstu, mislim na Britaniju i Srbiju podjednako. Britanija bi mogla mnogo štošta da nauči od onoga što se u Jugoslaviji dešavalo sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Drugi razlog izbora tog perioda je možda manje važan, a to je da je to vreme moje seobe, da ga se sećam jasno, kao što se uvek sećamo velikih preloma. Htela sam da pišem o osamdesetim, ali da ne pišem svoju priču.

* Koncepcije slobode na Istoku i Zapadu su naoko drugačije. Koja im je zajednička tačka?

– Zajednička im je ideja privida. Ispoljava se na mnogo načina, ali da navedem samo dva primera. Privid slobode na zapadu: to je teško uhvatiti s pravom merom, jer je objektivno sredinom osamdesetih sloboda bila neuporedivo veća nego na istoku. Privid jednakosti na istoku: objektivno jesmo bili egalitarnije društvo, ali ne treba se pretvarati da smo ikada bili i blizu jednakosti. Ono što je na zapadu novac, to su na istoku bile privilegije i veze, vrtele su gde burgija neće. Onda ono što je zajedničko istoku i zapadu, privid u ponašanju. Hipokrizija. Oportunizam. Taj pesnik Džejson koji kao cirkuski delfin pliva uz brodove političke moći. Taj tip je univerzalan, nije ni istočni ni zapadni.

* Ako se izuzmu obostrane predrasude, da li su kulturološke razlike ta dva sveta za običnog čoveka nepremostive?

– Radi se o ideološkom sukobu, naravno, ali pitanje je sad šta je tu Istok a šta je Zapad i ko je taj običan čovek. Pisala sam o tome u Izmišljanju Ruritanije. Nama je potreban Drugi da bismo definisali sebe, pa stvaramo imaginarni Istok i imaginarni Zapad, a sam marksizam, recimo, jeste zapadna misao, zapadna ideologija, koja je posebno uspela u izvozu na Istok. Kulturološke razlike su oduvek bile relativno male. Postale su u međuvremenu mnogo manje, ali ih preuveličavamo da bismo i dalje znali ko smo. Kod nas, u tzv. regionu, cveta taj narcisizam malih razlika, a čim se udaljite pet stotina kilometara niko više ne zna da li ste Hercoslovak ili Kravonac (da se poslužim imenima iz engleskih romana). Međutim i mnogi Francuzi i Englezi vole da zamišljaju da nemaju ništa zajedničko, a iz Kine izgledaju isto.

* Razočarana u ljubav, zbog prevare muža, vaša se junakinja vraća kući. Može li se ikada pobeći iz zemlje iz koje je čovek pobegao?

– To je pravo pitanje. Ima dve strane, kao Džekil i Hajd. Ona lepa strana je lirska – moja omiljena Lalićeva pesma – da mesta koja volimo nosimo u sebi, da ih ne možemo napustiti. Tamna strana je, da prevedem engleski izraz, da možeš da bežiš ali da ne možeš da se sakriješ. Primer su politička ubistva u inostranstvu kojih ima odvajkada, i koja su praktikovali i praktikuju mnogi režimi, bez obzira što su begunci i disidenti menjali imena i lični opis. Moja junakinja nije političko biće: ona odlazi svojevoljno. Ako uopšte beži, to je prvenstveno od porodičnih pritisaka. Problem je međutim što su u njenom slučaju porodica i država jedno. Bekstvo od politike njoj nije dato kao mogućnost.

* Ko je pobednik u toj igri vaših junaka? Ili su im pobede podjednako uzaludne?

– Nema pobednika. Ima osvete. Milena se sveti u trenutku ali mi znamo da je žrtva koju podnosi da bi se osvetila ogromna, i da je ta osveta kratkog veka. Tu je ona pandan možda najčuvenijoj varvarskoj princezi, Evripidovoj Medeji. Kao roman, Gvozdena zavesa nudi ravnotežu snaga: prolog sugeriše pobedu muškarca, Zapada; poslednji redovi pobedu žene, Istoka. Znamo da Istok u tom trenutku gubi. Pitanje je samo: šta će biti dalje?

* Iako je podnaslov knjige „LJubavna priča“, ispisali ste zapravo istorijsko-politički roman. Ključna scena je ona kad glavna junakinja, pobegavši iz svoje zemlje, na aerodromu u Londonu sedi iza neprovidnog stakla što je odvaja od službenika koji proverava njen pasoš?

– Ovo je divno pitanje zato što sažima ključne teme romana tako elegantno. To neprovidno staklo, to je Gvozdena zavesa danas. Milena kaže: ne brine me, ja sam navikla da me drže pod prismotrom. Iza tog stakla je engleski službenik koji likom, sećate se, podseća na Vjačeslava Molotova. Nije slučajno to beskrajno ponavlanje istog. A u neprovidnom staklu ona vidi jedino sebe samu. Na istoku ljudi veruju u sudbinu, na zapadu u slobodnu volju – uprošćavam sada stvari – ali možda su obe privid. Kao u nekoj grčkoj tragediji Milena je žrtvovala svoju moć, napustila očevo carstvo, da odigra ulogu koja joj je suđena. Ili koju je sama izabrala? Ceo roman razgovara s Evripidovom Medejom kao da se nismo odmakli od stare Grčke.

* Da li današnji unipolarni svet i dalje koristi ta ista stakla? Čega se ovaj svet boji?

– Ne. Unipolarni svet koristi još bolja stakla: ona izgledaju providna ali nisu. On se boji sopstvene senke i utvara koje možda žive u toj senci, jer ničega drugog nema.