Čista, netaknuta priroda na samom obodu Novog Pazara. Ovdašnji izletnici nekada su se rado probijali kroz gustu četinarsku šumu, samo da bi došli do uzvišenja sa kojeg se pruža najlepša panorama grada. Dominantni borovi kumovali su imenu prekrasnog predela- Borići. Trim staza u srcu četinarske šume, opremljena rekvizitima i spravama za trening sportista i rekreativaca, može se videti još samo na starim požutelim fotorafijama.
Nestala je tuđom nebrigom. Nedelo ljudskih ruku. Ostao je jedino uzani krivudavi puteljak, koji vodi od podnožja do vrha Borića. Dužputeljka, dugačkog 1300 metara nekoliko odsečenih i ostavljenih visokih borovih stabala. Kao da je neko jasno želeo da poruči, da je u ovom raju na zemlji zabranjena svaka ozbiljnija sportska aktivnost. Taj puteljak, koji novopazarski atletičari zovu svojom stazom iz snova, samo je jedna od tačaka sa koje oni kreću u lov na titule i medalje.
U predvečerje jednog aprilskog dana pored savršeno poređanih borova promiču kao senke, jedni iza drugih u ubrzanom, ali vrlo harmoničnom ritmu novopazarski atletski dragulji. Jedinstvena kolona dodatno boji slikoviti predeo skladnim koracima, ne narušavajući tišinu prirode nijednog trenutka. Dok oni „lete“ uzbrdicom i nizbrdicom, na ledini koja se nalazi na uzvišenju čeka ih sa štopericom u ruci njihov „drugi otac“, trener Rifat Zilkić. Sve vreme premešta iz jednog u drugi džep trenerke nekakve kuglice. Jednu po jednu, a ima ih deset. Svaka kuglica simboliše istrčani krug od podnožja do vrha Borića. Njegovu koncentraciju niko ne može da naruši. Utisak je da mu kuglice i nisu potrebne. Pre će „njegova deca“ optrčati i jedanaesti put stazu, nego što će se zaustaviti na osmom ili devetom krugu. Atletika je sport koji ne poznaje i priznaje prevaru, zato i jeste kraljica sportova.
U koloni jedva vidljiva golim okom i jedna sićušna plavokosa devojčica. Lagano prati visok ritam trčanja koji diktira trenutni predvodnik. Vremenom kolona se planski razdvaja. Malena devojčica ostaje sa svojim sparing partnerom, koji savršeno prati njen pojačan tempo. Ima nepunih četrnaest godina ( rođena je 25. juna 1995. godine), visoka je 1, 52 cm, a teška svega 33 kg. Zove se Selma Mustafić. Jedno je od petoro dece Sabahete i Rifata, koji su uz braću Selvera i Muzafera, kao i sestre Sabinu i Elmu njeni najveći i najdraži navijači. Učenik je sedmog razreda OŠ „Vuk Karadžić“ u Novom Pazaru, i velika nada naše atletike.
Sredinom marta na krosu Balkana u Jakovu, pored Beograda, osvojila je treće mesto u trci na četiri km, i to u konkurenciji juniorki. Na taj način postala je najmlađa atletičarka kojoj je pripalo neko odličje u istoriji Balkanskog atletskog krosa. Niko ne može predvideti granice njenih mogućnosti. Samo čudan splet okolnosti mogao bi da je spreči da dodirne zvezde, ode daleko i visoko. Prošle godine bila je treća na Balkanskom prvenstvu u trci na 1500 metara, šampionka je Srbije za mlađe juniorke na 3000 metara. Beži od duela sa svojim vršnjakinjama, jer je to konkurencija koju je davno prevazišla. Željna je borbe prsa u prsa sa starijim, snažnijim, velikim atletičarkama. Neke od njih su joj većgledale u leđa.
Kad imate trinaest godina, a u atletskom svetu svi znaju vaše ime i prezime, čak i nadimke, to je sasvim pouzdan znak da ste na putu uspeha. Legenda naše atletike Vera Nikolićzove je Belka. Reprezentativci Srbije Olivera Jevtić, Sonja Stolići Dušan Markešević-Mala, a klupski drugovi i drugarice- Žujka. Priznaje da joj se ovaj poslednji nadimak najviše dopada. Nismo je pitali da li se tako potpisuje i kada deli autograma, kojih je do sada mnogo ispisala. Ne krije da joj popularnost godi. Pravi je šeret. Uvek spremna za šalu, najčešće na svoj račun. Ne priča mnogo, a u njenim plavim očima skrivene su sve njene emocije.
Na prošlogodišnjoj Ramazanskoj trci u Novom Pazaru neoprezno je u poslednjem koraku izgubila drugo mesto. Satima posle trke niko nije mogao da zaustavi te dečije suze. Samo se iz publike moglo čuti: „Mala će biti šampion“. Pognute glave, kao da je nekog izneverila čekala je proglašenje pobednika, jedna od stepenica bila je predviđena za nju. Suze su natapale i bronzanu medalju koja je visila oko vrata. Ima tu simbolike. Put od bronze do zlata, bez čistih i iskrenih suza možda i nije moguć.
Po završetku treninga priča: „Lepo je kad mi prilaze, znani i neznani, zapitkuju. Vidim da ljude koji prate atletiku interesujem. U početku mi je bilo nelagodno kad čujem Oliveru Jevtići Sonju Stolićkad mi kažu: „Mala bićeš dobra“. Sad nije, valjda je to istina. Neću da budem dobra kao one, hoću da budem bolja“, samouvereno će Selma. U njenom trčanju nema suvišnih pokreta, ruke se u svakom trenutku nalaze u atletskom položaju, korak lagan kao u srne. Nju gledati dok trči, to je užitak za oči i dušu. Čula je da su se naši nekadašnji vrhunski atletski šampioni o njoj najpohvalnije izrazili. Zna da je ljubimica Vere Nikolić, Daneta Korice, Snežane Pajkići ostalih. Nikad ih nije gledala na stazi, ali zna ko su bili i koliko su postigli u sportu od kojeg ona mnogo očekuje.
Trči za svoje godine skoro neverovatnih 4 : 42, 00 na 1500 metara i 9 :54, 00 na 3000 metara. Čeka se samo dan i trka kada će i ovi izvanredni rezultati biti nadmašeni. Sve govori da je ulazak na najveće atletske smotre u bliskoj budućnosti realnost. Svetska i evropska prvenstva, mitinzi u Cirihu, Berlinu i Oslu, san su svakog atletičara. Pripreme za ta takmičenja odavno je počela. Većsad trči u društvu Olivere Jevtić, Sonje Stolić, Ane Subotić, Azre Eminovići ostalih najboljih atletičarki u zemlji. Poštuje ih, ali ne strahuje od njihovog prisustva na stazi. Ovako razmišlja o njima: „Sve što mogu one, mogu i ja. U toku trke, bez obzira što su starije, gledam da budem ispred njih. Neke su mi većgledale u leđa, i tokom, a i po završetku trke. Ne volim da gubim. Dok trčim ne znam ni svoje ime, a kamoli imena onih pored kojih prolazim, i koje prolaze pored mene“.
Kako je na vrhu često je slušala iz priča Azre Eminović. Nju mnogo voli i najviše vremena provodi u društvu sa njom. Kad priča o čoveku bez kog ne bi bilo ni njenih rezultata, treneru Rifatu Zilkiću, kaže: „Mnogo je dobar. Sviđa mi se sve što sa njim radim. Nikad nisam ni pomislila da mu kažem da nešto ne mogu da uradim, da mi je teško. Jedino bih volela da imamo više dana za odmor. Volela bih da sam nedeljom slobodna. Kad bi u jednoj nedelji postojalo osam dana, ni to ne bi Zilkiću bilo dovoljno za treninge. Stariji mi govore da u tome što nemam mnogo slobodnih dana i leži jedan od glavnih razloga mojih dobrih rezultata. To mi baš i nije najjasnije. Valjda, oni bolje znaju od mene“.
Oko sebe širi neviđeni optimizam. Kao da je neko Selmu predodredio za prijatna iznenađenja. Za vreme trke na kros Balkanijadi u Jakovu, u kojoj je neočekivano zauzela treće mesto, „priredila“ je svom treneru Zilkiću prave vratolomije. Prateći tok trke pored staze i sam se začudio dešavanjima na jakovskoj izrovanoj zemlji. U vodećoj grupi, među mnogo starijim atletičarkama, nalazila se i majušna Selma. Očekivao je Zilkićda ona dobro trči, ali da bude u vodećoj grupi nije ni u najsmelijim snovima. Pionirka je bila više nego ravnopravna juniorkama. Njen trener osetio je da može do medalje. Trčao je pored blatnjave staze uporedo sa njom, ustajao i padao. Na kraju svako u svojoj stazi stigli su da zajedno proslave bronzanu medalju. Uvek kad se seti te trke, Selma ponavlja: „Kako je bio prljav“.
Drugovi i drugarice iz škole znaju sve o njoj. Razredni starešina Esad Kačapor nalepio je na odeljenski dnevnik isečak iz novina posvećen Selmi. Osim medalja svih boja ima i bogatu kolekciju novinskih tekstova pisanih o njoj. Ova priča nije nastala da bi povećala brojnost onoga što je o njoj napisano. Ovo je priča o budućem šampionu. Živi bili pa videli.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
