Kada preko Gugl pretraživača krenete u potragu za likom i delom glumca sa imenom Ljubiša Samardžić, na prvih nekoliko stranica videćete do koje se mere mediji iz čitavog regiona još uvek živo interesuju za njega.
Vest, naime, da je krajem prošle godine, malo pošto je napunio osamdesetu, završio u bolnici i imao tešku operaciju, razrađivana je potom u tim medijima iz dana u dan – da li je i koliko bolje, kako se oporavlja, svuda u istoj nadi – da će on još dugo pripadati onim legendama domaćeg filma sa ove strane života.
U karijeri dugoj skoro šezdeset godina i na prostoru jedne zemlje mnogo šire i veće od ove današnje nema značajnijeg priznanja koje nije poneo, a među najdražima mu je, po sopstvenim rečima, priznanje upravo te, sada nepostojeće zemlje – nagrada AVNOJ-a. Ipak, ovih dana, tačnije na početku ovogodišnjeg Festa, pripala mu je još jedna nagrada, kojom se možda na najbolji način ovoj glumačkoj veličini odužuje grad u kome je proveo veći deo životnog i radnog veka – dobio je Beogradskog pobednika za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti.
A taj „doprinos“ otpočeo je početkom šezdesetih, kada je, posle malo igranja na sceni i to pod pokroviteljstvom slavnog Bojana Stupice, zauvek napustio daske koje život znače u korist pokretnih slika. I odmah, još ’62. „Prekobrojna“, partnerstvo sa Milenom Dravić koje će se ponoviti više od 20 puta i stvoriti posebnu filmsku simbiozu njih dvoje, i lik smušenog, nespretnog, ali šarmantnog i blagog dugonje (impresivna visina od metar devedeset osam takođe je znak njegove prepoznatljivosti) kakav će u različitim nijansama ponoviti još mnogo puta, bilo da su u pitanju komedije, ili ratni, partizanski filmovi. Igrao je u tek nekoliko serija iako se zbog njegove markantne pojave čini da ih je bilo mnogo više, a i one su ostale antologijske kako nas, s vremena na vreme, podseti javni servis – od „Dimitrija Tucovića“, preko „Vrućeg vetra“ pa do „Policajca sa Petlovog brda“.
Glumu je devedesetih upotpunio produkcijom – „Bulevar Revolucije“, „Ubistvo s predumišljajem“… a potom i režijom – „Nebeska udica“ i „Jesen stiže, dunjo moja“. Za ovo prvo osnovao je producentsku kuću Sinema dizjan sa sinom Draganom, koji je, nažalost, mlad preminuo.
Osim njega, sa suprugom Mirom, u braku dugom pola veka, ima i ćerku Jovanu i četvoro unučadi Saru, Stefana, Ines i Martu, koja je u filmovima „Konji vrani“ i „Jesen stiže, Dunjo moja“ glumila uz dedu.
Ljubiša Samardžić rođen je 19. novembra 1936. u Skoplju, u rudarskoj porodici. Život u tom okruženju naučio ga je da siromaštvo nije najstrašnija stvar, ali i teškom i mukotrpnom radu, kako je pristupao i u svom pozivu dokazujući da je i gluma, doduše za one posvećene, rudarski posao.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.