Ljubiša Stavrić – tihi buntovnik srpskog novinarstva

Njome je Vladimir Martinović na jučerašnjoj komemoraciji povodom Stavrićeve smrti opisao velikog prijatelja, reći će „starijeg brata“, kog je upoznao krajem 1998. godine u redakciji NIN-a.

Stavrić je već bio etabliran novinar kada je u redakciji NIN-a došao Martinović i posle dve i po godine zajedničkog rada, nastavili su da se druže, razmenjuju knjige, muziku, odlaze u kafane, smeju se i tuguju.

„Ljubiša je bio čovek širokih interesovanja, liberalnih shvatanja, alternativan tip. Voleo je život, upijao ga je. Bio je beskrajno duhovit, produhovljen, gotovo spiritualan u nekim momentima. Ponosni učenik NIN-ove legende Ljube Stojića, kako je isticao“, ispričao je Martinović.

Martinović je podsetio prisutne na komemoraciji da je Stavrić voleo da fotografiše i da ima kolekciju divnih fotografija koje je uradio.  Zatim, na njegovu posebnu ljubav prema životinjama, ženki vučjaka – Crnoj, koja nije imala prednju šapu, a za koju je bio izuzetno vezan, ali i na njegova prijateljstva sa režiserom Živojinom Žikom Pavlovićem i disidentima iz „vunenih vremena“: Mihajlom Mihajlovim, Mićom doktorom, Miodragom Milićem, Dragomirom Olujućem, Stašom Zajović…

„Ljubiša je bio čovek složene psihičke i emotivne strukture. U isto vreme inteligentan, obrazovan, saosećajan, hipersenzibilan, a često sklon osami u koju se sklanjao umoran i ranjen od ljudi iz spoljnog sveta “ nastavio je Martinović.

Martinović je pozvao prijatelje i kolege da prirede i objave knjigu Stavrićevih tekstova koje je objavljivao u NIN-u u rubrici „Ispovesti“ kako bi se odužili njemu, njegovim čitaocima i onima koji će to tek postati.

Stavrićeva prijateljica Staša Zajović, koordinatorka Žena u crnom, podsetila je na vreme s kraja 70-ih godina i njihovog upoznavanja u SKC-u koji je bio mesto „pluralne javnosti i drugosti“.

„Ljubiša je zajedno sa nama razvijao prakse prave internacionalističke solidarnosti odozdo. Solidarnosti sa prognanima, ali prvenstveno sa buntovnicima i buntovnicama sa svih meridijana“, rekla je Zajovićeva.

U to vreme, pojasnila je Zajovićeva, najviše su se okupljali oko buntovnika iz Latinske Amerike, ljudima iz oslobodilačkih pokreta Nikaragve, Salvadora, Gvatemale koji su dolazili da svedoče o svojim pokretima i borbi.

Zajovićeva je govorila o Stavrićevom preziru prema svakom nacionalizmu i navela da se kao čovek visokih moralnih načela gnušao pre svega srpskog nacionalizma.

„Gađenje prema nacionalizmu bilo je u skladu sa gađenjem prema palanaštvu, malograđanštini i zato je opisivao glasove odbačenih, marginalizovanih, prezrenih. Kao pravi levičar, satima mi je govorio o životima ljudi sa margine, prostitutkama, homoseksualcima, lezbejkama, svingerima, raznim čudacima“, rekla je Zajovićeva i podsetila da je na tim pričama radio kao saradnik na knjizi „Život u senci“ Ljube Stojića.

Na komemoraciji je govorio i Stavrićev prijatelj Dragomir Olujić, koji se prisetio rečenice Mišela de Montenja o prijateljstvu da je lako  biti prijatelj kada ti nešto treba i da treba biti  prijatelj kada ti ništa ne treba.

„Ljubiša je bio takav prijatelj, kome ništa ne treba“, kazao je Olujić.

Nekadašnji urednik NIN-a Slobodan Reljić govorio je o značaju Stavrićevog rada, rubrici „Ispovesti“ koja je „nastala iz jedne vrste nemirenja sa nekim čvrstim redom stvari“.

„Neke činjenice, iz tada životno važne prošlosti, trebalo je izneti na svetlo dana“, rekao je Reljić o Stavrićevim „Ispovestima“

Opisao je čuvenu kafanu „Šumatovac“ kao  mesto istine, gde su se novinari delili na one koji su za „stanje stvari“, što bi za Ljubišu Stavrića bio establišment, i one koji su tiho, ali istrajno verovali da je sloboda dostižna.

„To nije današnja podela na vlast i opoziciju. Današnja podela je postavljena na mnogo prizemnijem principu – kog gospodara više volimo. Žutog ili plavog? Crveni nisu u modi ovih sezona. U toj staroj podeli bilo je nečeg uzvišenog, duboko čovečnog, za čim se i danas kao žali – da je javni društveni interes iznad privatnog i da se za njega vredi zalagati“, rekao je Reljić.

Stavrić je uz tu svoju prirodnu diskretnost i utišanost nosio nepopravljivu crtu subverzivnosti, ukazao je Reljić.

„Bio je osoba koja je lično poznavala taj pobunjeni svet. Redakcija je dobijala od Ljubiše te impulse“, istakao je Reljić i naveo da je stari NIN bio mejnstrim medij koji nije mogao biti zatrpavan tim pristupima osmatranja društva koji su negovali Ljuba Stojić i Ljubiša Stavrić kao njegov najdosledniji učenik.

„Jedna od najprefinjenijih crta tog starog NIN-a je bio duh latentnog isticanja prava na pobunjenost. Setiće se neko ko zna nešto iz istorije NIN-a. Kada bi svojevremeno neki CK smenio rukovodstvo redakcije NIN-a zbog njene neposlušnosti onima koji su dolazili najteže je bilo da dokažu da nisu deo ogoljenog establišmenta“, rekao je Reljić.

On se osvrnuo na to da za pobunjenost mora postojati lični talenat, što svi koji su znali Ljubišu Stavrića znaju – on je tu crtu nosio u sebi.

Nekadašnji urednik u NIN-u Srboljub Bogdanović naveo je da Ljubišina rubrika „Ispovesti“ ne mora da čeka protok vremena da bi dostigla dokumentarnu vrednost, jer je tu vrednost imala već onog trenutka kada je objavljena.

Ono što je Ljubiša u to vreme radio u NIN-u, a to je intervju u prvom licu, imalo je poseban rezultat i to zahvaljujući njemu kao autoru.

„U to vreme, a koliko vidim ni danas ne postoji ništa ni slično u srpskim pisanim medijima“, rekao je Bogdanović.

On je ukazao da je do izuzetno vrednih ispovesti poznatih ljudi Ljubiša dolazio između ostalog i zbog toga što nije sebe stavljao u prvi plan – bio je osoba lišena svake novinarske sujete i potrebe da ističe autorsko ja.

Ljubiša Stavrić preminuo je posle kraće bolesti u Ćupriji, 2. marta. Sahranjen je 3. marta u Jagodini.

Komemoracija povodom smrti Ljubiše Stavrića održana je u Pres centru UNS-a, 11. marta u prisustvu porodice, prijatelja i kolega.