Ljubljana, Beograd, Džakarta, stop.

Za i protiv. Pre svega protiv mera štednje i protiv histeričnog diskursa o nužnosti te štednje, koga proizvodi sprega kapitala i servilne politike. I pre svega za socijalnu državu, kakvu smo izgradili u dvadesetom veku. Za državu, koja ne opstaje zato da bi se uključivala u „integracijske tokove“ i „otvarala se za strani kapital“, nego zato da bi stvorila jednake i čovečne uslove za ljude, gde spadaju bezuslovno besplatno školstvo i zdravstvo, kao i podrška kulturi.

Skori odlazak u Beograd trenutno goruću „ekonomsku krizu“ u Sloveniji stavlja u novo svetlo. Sećam se zapažanja makedonskog reditelja Vladimira Blaževskog, koji je u oktobru posetio Slovenačku kinoteku, kada smo pripremili retrospektivu makedonskog filma i kao film otvaranja prikazali njegov dugometražni Pank nije mrtav. Posle par dana boravka u Sloveniji Vladimir je primetio da u Sloveniji veštački stvaramo krizu (i posledično oko nje dižemo galamu), istovremeno dok je na Balkanu južno od Slovenije kriza realna (i stoga nešto, o čemu nije vredno pričati).

Sreda, 5. decembar

Po (uvek) dosadnoj vožnji po razvučenoj liniji nekadašneg bratstva i jedinstva u četiri po podne parkiramo kombi pred Domom kulture bogradskog Studentskog grada. Tu nas dočekuje neverovatna organizacija festivala, koja bi mogla da se barabar nosi sa bilo kojom švajcarskom. Za par minuta je svaki član naše ekspedicije poslužen kafom, a istovremeno opskrbljen festivalskim programom, bonovima za hranu, bus plus karticama za gradski prevoz, a pola sata kasnije razmešteni po sobama. Prvi čarobnjak, pred kim treba skinuti kapu, je Miodrag Milošević, već trideset godina direktor festivala, drugi, Mišin čarobnjački šegrt, odaziva se na ime Milan Milosavljević.

Uz sva grljenja i pozdravljanja, ipak nam uspe da u pet sati po podne ulovimo čuveni program grčkog eksperimentalnog i nezavisnog filma, koga je pod rečitim naslovom The Shit and the Fan priredio grčki kolos Vassily Bourikas, još jedan dragi prijatelj, sa kojim se posle projekcije zavlačimo u notornu birtiju Džakarta, u kojoj je 1964. godine Tomislav Gotovac snimio svoj kultni film Plavi jahač. Vreme se tada zaustavilo u Džakarti i zaustavlja se uvek ponovo, kada pređeš preko praga, pre svega zaslugom sjajno žute dunjevače, koju služe u potocima i koju (iz ličnog iskustva) nije preporučljivo uživati, ako te nakon toga u ponoć čeka nastup na televiziji uživo.

Četvrtak, 6. decembar

Na festival neočekivano stiže Karpo Godina, nevidljivi protagonista u ovoj godini apsolutno najboljeg slovenačkog filma, poetičnog eseja Karpopotnik u režiji Matjaža Ivanišina. Na kraju filma ovacije, koje prelaze u ekstazu, da bi prisutni zaigrali i kolo, a nadahnuti Ivanišin u nekoj krčmi na nekom drugom kraju Beograda u jutarnjim satima konstantuje da se njegova budućnost krije u prošlosti, i počinje da sanja seriju srodnih filmovanih-poklona. U svoj toj uzrujanosti skoro da zaboravimo, da nam je mađarski kustos i prijatelj Sebestyen Kodolanyi tog istog dana na festivalu (između ostalih) predstavio izuzetnog mađarskog autora po imenu dr Putyi Horvath, čije ime neka bude zabeleženo i čiji kratki eksperimentalni filmovi, pre svega Bolshevita i Hanna i Tarzan, treba bez oklevanja smestiti u panteon evropskog filma! Dunjevača je na kraju te večeri prozirna.

Petak, 7. decembar

Noćno gostoprimstvo naše bivše prestonice loše utiče na sećanje, zbog čega od u petak održanih retrospektiva ostaje samo prezentacija tajanstvenog muzeja OM produkcij i razmišljanja o ulozi selektora festivala, kakva je Alternativa, i to još Alternativa, koja se na svojoj jubilarnoj manifestaciji (tridesetgodišnjici prvog održavanja), bavi temom filma posle filma. Krilatica, koja se lepi za selektorski rad, označava ga često i po pravilu za „nezahvalan“. Nezahvalan zato, jer treba sažvakati pregršt nezrelih ideja i nedotupavnih ostvarenja, da bi se dokopali pristojnog filma. Jer ono što važi danas (a važiće sve više), kada je snimanje filmova postalo ne samo sasvim dostupno nego u svetlu tehnološkog napretka i poplave elektronskih napravica i te kako imperativno. Nezahvalan i zato, jer među autore prijavljenih radova (među kojima je baš svaki za svoj film čvrsto uveren, da spada u program), poseje više razočarenja zbog odbijanja nego radosti zbog uvršćivanja. Jer ono što važi danas (a ostaće da važi sve više i više), kada se zamore od ubeđenja, da je za snimanje filmova potrebno pre svega lepa i dostupna tehnologija, a ne, dojmimo, izvagana zamisao, poznavanje medija ili iskrena želja za izražavanjem. A na drugoj strani pretpostavljam, da je selektorski posao festivala, koji su obavili neumorni Zoran Saveski, nadobudni Greg De Cuir i naš Miša (što se tiče svih posebnih programa), ipak bio pre svega zahvalno pregnuće. Zahvalno zato, jer u suvišnoj poplavi nepotrebnih slika utoliko svetlije zasijaju ostrva odmerene zamisli, poznavanja medija ili iskrena želje za izražavanjem. Svetlo uveče opet sija i iz dunjevače.

Subota, 8. decembar

Dan najboljeg programa, zbog koga u Beograd iz Rima doleće delegacija nacionalne televizije RAI 3. Prepodnevnom okruglom stolu, na kome učestvuje sam vrh regionalne filmske intelegencije, sledi retrospektiva najznačajnijih filmova sa prve festivalske smotre, retrospektiva hrvatskog genija Ivana Martinca, a kruna svega je retrospektiva slovenačkog ikonoklasta Davorina Marca, koji sa prstom u oko prodire sve do malog mozga. Davorin nije imao sreće, jer je većinu svojih više od sto pedeset (!) filmova snimio u vreme dekadentnih jugoslovenskih osamdesetih. Da je požurio i snimao tada, kada su filmovi bili još više pod sitničavim pogledom politike, njegov bi opus sigurno bez dileme ubačen u sve obavezne republičke osnovnoškolske nastavne programe, a Jugoslavija bi danas bila još cela.

Uveče odnosno ujutru opet sedimo u nadasve prijatnom kafiću Orel, koji smo na Bulevaru revolucije otkrili pre neku noć. Orel je otvoren dvadesetpet sati na dan, osam dana u nedelji, u njega kažu redovno zalazi i naš Ratko Polič, Pavlovićev Janez, mada ga sada ne srećemo, da nam plati poslednju rundu dunjevače, te tako praznih džepova i žedni teturamo po jutarnjem snegu.

Nedelja, 9. decembar

Sneg. Dosadna vožnja nazad. Kao privelegovani saputnik prekraćujem vreme čitanjem drugog dela biografije Bekima Fehmije. Hvala, Bekime, hvala, Mišo, hvala svima.

Ponedeljak, 10. decembar

Posao. Radikalna promena perspektive. Pišem uvodnik za program Slovenačke kinoteke za januar i februar. Naša Kinoteka u 2013. godini u isto vreme takođe ulazi u jubilarnu pedesetogodišnjicu kinotečke dvorane u Miklošičevoj 28. Podsećanje na taj jubilej ukazuje već podatak, da se za tih pedeset godina na kinotečkom ekranu prikazalo bar nekoliko puta više različitih filmova nego u poslednjih pedeset godina na svim ostalim slovenačkim ekranima zajedno. Uhodano platno naravno samo po sebi još ne znači ništa, ako program neprekidno ne ostaje povezan svim prostorima medija, koji je u mogućnosti da u jednom dahu proizvede vrhunsku zabavu i temeljito pretraživanje sveta, celovito umetničko delo i važnu političku izjavu, izoštrenu sliku svoga vremena i najavu budućeg. Poneki film, koji je bio pre pedeset godina u Kinoteci prikazivan kao klasika, danas je zaboravljen. I mnoga dela, koja su se pre pedesetak godina na kinotečkom programu našla kao marginalna, danas važe za stubove svoga vremena. Planiram program za januar i februar. Kompletne retrospektive: Andrej Tarkovski, Michael Powell, Emeric Pressburger. I u ovom trenutku moj najdraži program: Alternative posle Alternativa u Ljubljani. Mišo, pošalji molim te što pre svoj izbor. Sledeće nedelje šaljemo u štampu.

Autor je programski direktor Slovenačke kinoteke

Prevod: Dragomir Zupanc