Ljubo, Ljubo, kako si bio mlad i crn

Od kad ga pamtim, nosio je majice, uglavnom crne, i džemper preko njih zimi. Neobrijan, crnokos, ćutljiv, zatvoren i usamljen. Ostao je zauvek u sećanju onakav kakvog sam ga zapamtio u ranoj mladosti.

Ne samo nekonvencionalnog u odevanju, i neodanog piću i jelu, sećam ga se kao čoveka, što Francuzi kažu très vénéré ami, veoma odani prijatelj.

Pri kraju studija susretao sam ga svakodnevno u (tada) Zagrebačkoj ulici. Stanovao sam u studentskom domu 14. decembar i Ljuba u istoj ulici, s druge strane, na uglu Karađorđevićeve.

Njegov atelje nalazio se u kupoli iznad četvorospratnice. Pa kad se posmatra spolja, kupola izgleda romantično, pitoreksno, tajanstveno.

Ali, kad se popneš na četvrti sprat, pa merdevinama na tavan, kroz uzan prolaz do uzdignute, hladne i prozračne prostorijice, uplašiš se i zadrhtiš od ugibanja dasaka pod nogama.

Na zidu Ljuba je ispisao rečenicu posleratnog nemačkog kancelara Konrada Adenauera, Svi mi živimo pod istim nebom, ali horizonti su nam različiti.

U toj kupoli Ljuba je tada slikao samo crnim bojama i nije se potpisivao na platnima. Crno u crnom za mene je imao blistav odsjaj što poseduje neku nedužnu trangresivnost.

Shvatio sam da u njegovom slikarstvu ima nešto više od dara, ambicije i taštine. Teško je upotrebiti reč lepota kad se radi o arhetipskom gubitku ljudskosti, ali se ne može odreći kriterijum za veliku umetnost koja je na Ljubinim slikama.

Pred polazak u vojsku Ljuba mi je poklonio jedno platno.

Slika urađena crnim bojama, ali kao da je na njoj primenio savet svog profesora Mila Milunovića: „Ljubo, stavi malo ljubičaste!“ Sećam se da nisam znao šta da radim sa tom slikom. Ko će da mi je sačuva dok se ne vratim iz vojske? Odneo sam je u Krnjaču da je tetka sačuva. Ona se samo prekrstila i rekla: „Nosi to čudo iz moje kuće!“ Vratio sam je Ljubi da bude kod njega do sledeće jeseni. U međuvremenu Ljuba je otišao u Pariz. Prošlo je nekoliko godina i ja sam u nekim novinama pročitao njegov intervju u kome on kaže da je prva prodana slika „bila poklonjena Božidaru Šujici“ i da je kupac želeo da kupi samo nju. I on je pristao. Prodao ju je za 80 dolara.

Biti pun sebe, a to ne otkriti i pretvoriti se u sve ono što si prezirao, veći je greh nego baciti se sa Ajfelove kule. A najveći greh je odreći se svog talenta. Slute, pristigli iz celog sveta, odvažni mladi ljudi u trci što se ne trči u skupini već usamljeno.

Slikarstvo je najdemokratskija umetnost. Na Montmartu (Montmartre), na Plas d tetru (Place du Tertre), jezik očiju svi razumeju. Pariz je taj lepi i dragi pakao. No „velika stvar nije biti ovde ili onde, nego biti svoj, a to svako može biti ako hoće“, upozorio je Henrik Ibzen (1828-1906).

Sa arhitektom Aljošom Josićem i Ljubom na FIAC (Međunarodni sajam umetnosti u parizu) prolazimo kroz sferu konkretne univerzalnosti svega onog što se podrazumeva pod vašarom međunarodne savremene umetnosti.

„Ova manifestacija nagoveštava šta bi umetnost mogla biti sutra“, kažem.

„Promeniće se ona na način koji ne možeo ni predvideti“, kaže Aljoša Josić.

On je savršeni sagovornik. Sin je slikara Mladena Josića, anatemisanog posle Drugog svetskog rata, što je obeležilo i njegovu sudbinu. U Parizu se obreo odmah posle rata kao državni reprezentativac u mačevanju i tek diplomirani arhitekta.

Ostao je u njemu i u arhitekturi je postigao sve što jedan vrhunski graditelj može postići. Bio je jedan od glavnih projektanata Novog Pariza dajući mu oblike, maštovitost, funkcionalnost i trajnu celovitost. Sa mnogim svetskim slikarima je u prijateljstvu.

Mnogim našim slikarima pomogao je kad im je to bilo najpotrebnije. Njegov omiljeni slikar je Iv Klajn. I sa njim je upoznao Ljubu, neposredno pošto je prvi put stigao u Pariz. I seća se reči koje mu je Iv Klajn rekao videvši njegove slike: „Ljubo, Ljubo, kako si mlad i crn!“

Pred slikama Dada Đurića zaustavljamo se. „Da li slikar može da negira simbol značenja uprkos prirodi koja je sva iskazana u simbolima, znakovima, nagoveštajima, metaforama? A opet kakvo bi bilo to slikarstvo kad bi problem slikarev bio u tome da on slikajući objašnjava šta je na njegovom platnu?“.

„Tada ne bi imali jednog Dadu Đurića! Slika je duhovni prostor. A šta je na njoj i otkud baš to šta je na njoj iznenađuje i samog stvaraoca! Za mene je pre svega velika umetnost taj svet sa tragičnom vizijom na Dadinim slikama“, kaže Ljuba. „Moj otac Mladen smatrao je da je umetnost nešto veće od života. Za njegov surovi talenat druga verzija te priče ne postoji. Slikati, slikati i samo slikati! Slično su govorili i drugi slikari, na primer očev ispisnik žovijalni Milan Konjović. Ja mislim da se u slikarstvu kao i u arhitekturi dogodi onaj presek iz sna nepredviđeno. Za mene istinska umetnost je kapriciozna i ona se uzdiže iznad svega što je pritiska i sputava. Sve je to lepo… na kaju, ipak mora da se stavi jedno ALI… U redu; ako hoćeš da budeš umetnik, ne moraš da živiš kao mediokritet. Postoji nešto što nije samo mediokriterstvo… Savršeno dobro život može biti dosadan! Jedan Kazimir Maljevič užasavao se bajki o radu kao ostvarenom raju… Meni koji sam naučio samo da dirindžim bile su osvežavajuće jeretične pohvala dokolici kao esencijalnoj svrhi umetnosti…“, kaže arhitekta Aljoša Josić, koji se uzdigao iznad zlatnog proseka Sveopšte osrednjosti.

„Umetnost je nepredvidljiva. Ponekad prave stvari nastave da žive jer su izvukle iz umetnika nešto što on nije ni znao da postoji“, kaže Ljuba, dodajući, „Treba naučiti kako se jedna slika gleda“.

„Kako se nauči gledanje slika?“, pita.

„Unesi se u sliku koju gledaš, i zapitaj se da li ta slika vredi koliko stoti deo jedne slike Vermera ili Rembranta“, nastavlja Ljuba.

„Pretpostavimo da gledamo jednu sliku sa potpisom Pikasa, a koju je naslikao jedan veoma darovit slikar, naš Laza Vozarević. Pretpostavimo i da gledamo i drugu sliku istovremeno, koju je naslikao Pikaso a potpisao Laza Vozarević. Sto od sto profesora umetnosti izabrali bi sliku sa potpisom Pikasa. Jer u današnjoj umetnosti potpis je važniji od dela. Umetnost je nesigurnost koja stvaraoca prati kroz čitav život. To ne znači da umetnik za života treba da odustane od priznanja i sačeka sud vremena“, nadovezuje se Aljoša Josić.

Sedamdesetih godina prošlog veka slikarima u Parizu jugoslovenska štampa davala je prostor maltene kao vrhunskim sportistima. Pogotovo trojici – Dadu Đuriću, Vladi Veličkoviću i Ljubi Popoviću.

Koji su imali svoje mesto u kulturnom životu Pariza, ali ni izbliza onakvo kakvo je izgledalo da imaju po pisanju novina u zemlji. Dado, Vlada i Ljuba išli su u paketu, zajedno koračaju kroz beznađe, tamu i teskobu otuđenosti posle Aušvica.

Šta spaja mala Dadina čudovišta, Vladine mišićave atlete koji, bez glave, preskaču svoja ramena i Ljubine raspadnute, uvele i istrulile, nekad seksipilne sad leševe i kosture?

Po Markuzeu: „Istina umetnosti nije ni u samoj formi, a ni u samom sadržaju, već u sadržaju koji je postao forma: u estetičkoj formi.“

Njih trojica su samo generacijski saputnici što ih čini datum rođenja i moralni kompleksi sredine u kojoj su odrasli. Po svemu ostalom bili su različiti, i stvarali su svako na svoj način, transcendirajući svet umetnosti moćniji od bilo koje političke slike.

Le quatorze juillet Fete national 2000 (Četrnaesti juli, nacionalni praznik). Lep letnji dan u Parizu. Prozori širom otvoreni, upaljeni televizori. Borbeni zvuci Marseillaise.

Sa Ljubom Popovićem u Centru, nas dvojica na TV gledamo vojnu paradu. Avenijom des champs Elysees (Av. Jelisejska polja) prolaze svi vidovi vojske. Najnovija generacija raketa, tenkova, topova, minobacača, mitraljeza, zatvorenih misterioznih borbenih kola. Legija stranaca duva svoje kič kao u kinematografiji.

Pešadija, motornizovane jedninice, mornarica, padobranci, sanitetlije, kuvari, pozadinci… pa nakon četa bradatih debelih ljudeskara u kožnim keceljama i sekirama na ramenima!

Frenetičan aplauz dobija vojska koja je učestvovala u ratu na Kosovu. Heroji Kosova! Na kraju avijacija. Lovci u niskom letu. Od njihove akrobacije zastaje dah.

Nailaze bombarderi u savršenom redu sa jezivim brundanjem. Na kraju kao iznenađenje, nešto što još svet nije video: najveći avion na svetu!

Pregolem sa zastrašujućim rasponom krila ljulja se ravnim putem, gore u vazduhu, i baca žalosnu senku na sve žive dole na zemlji! Aplauzi ne prestaju sa krcatih tribina. Vive la France! Državne firme ne rade, na njima vijore zastave.

Ali za Arape, Afrikance, Vijetnamce, Kineze, Italijance, Turke, Grke i druge, 14. jul je radni dan kao svaki drugi. Otvorene su radnje, kafići i restorani. Grad je prepun turista iz celog sveta. Na ulicama su dame najstarijeg zanata.

Cenjkaju se sa vojnicima i pitomcima učesnicima na paradi. Pisoari su obojeni u crveno kao praznik Svetog Valentina. Ljuba uz sav taj napadni ceremonijalni, religijski TV prenos sa Jelisejskih polja, i uz svu galamu što nadire sa ulice, crta u Livre d’or, zlatnu knjigu, velikih, finih listova.

Meni za uspomenu. Njegovo slikanje ima dubinu misterioznog prelaza iz jednog života u drugi koji nagoveštava drugačiju stvarnost. Kosturi sa obale gledaju u Svetu reku kao na zidnom slikarstvu starog Egipta. Slika se događa i ona je umetnost koja ne prihvata ni jedno prilagođavanje fotografskom prepoznavanju.

Kolone vojnika na paradi Novog milenijuma su kolone mrtvih čije duše žive na mitskim Jelisejskim poljima. „Da li možemo odoleti sudbini koja ostaje zauvek misterija?“ Ljuba iznad crteža ispisuje ovu misao. Pitam ga čija je to izreka, a on kaže da ne zna, misli da ju je možda video kod pesnika Oskara Venceslasa (Vladislasa) de Lubič Miloša… a možda ju je čuo kod Milana Komnenića? Ljuba priča kako mu je Milan Komnenić doveo u atelje grupu naših sveštenika, a on je izabrao platna do kojih mu je najviše stalo da im pokaže. Ali i erotske crteže je izabrao i poređao ih pored slika! Popovi se pred svakim platnom na trenutak zaustavili. Čude se i krste. Brane se od uroka: Pljuc! Pljuc! na slike! A pred erotskim crtežima zastanu, osmehnu se, i krišom jedani na druge gledaju. Ni reč nisu progovorili. Projurili su kroz atelje skoro bežeći.

Atelje u ulici Val de Gras (Val de Grâce) je na tavanu uređen i čist kao apoteka. Na tavanu je bio haos i Ljuba ga je doveo u red.

„Haos je red koji još nije shvaćen.“ Liftom se stiže do zadnjeg sprata. Lift je toliko uzan da u njega mogu da stanu jedva dve osobe. I stepenice su uske i zavojite kao u minaretu. Nikad nisam bio u nekom ateljeu u kojem je tako tiho. Kao ostrvo ograđeno predelima smrti Ljubin je atelje. Danju svetlo prolazi kroz staklo i ništa ne pokazuje savršenstvo kosmičke usklađenosti kao sunčani zraci u zoru.

Noću raspored zvezda mogao bi da predstavlja tajni hod nekih bića koja lete starim putem godišnjih doba.

U posetu sam došao sa Ivanom Ćurkovićem, kapitenom Sent Etjena, u vreme kad je ovaj tim bio prvak Francuske i u njemu igrao Mišel Platini, najbolji tada fudbaler sveta! Ćirković je naš zajednički prijatelj.

Ali on je i kolekcionar i u njegovom vlasništvu su neka najbolja Ljubina platna. Ljuba je voleo fudbal i dobro je igrao. Zajedno smo čestpo igrali sa Čitakovićevim žestokim momcima na levoj obali Save! Od njega sam čuo da je Alber Kami bio aktivini golman u mladosti u Alžiru, i da je posle dobijena Nobelove nagrade izjavio: „Sve što znam o moralu, to dugujem fudbalu.“ A Ljuba je voleo da kaže : „Sve što znam o patriotizmu to dugujem fudbalskoj reprezentaciji Jugoslavije!“

Odlomak iz memoarske proze