Hram svetlosti, naziv jedne njegove slike, za mene je najprikladnija definicija Ljubomira Ljube Popovića, koga poznajem više od pola veka.
Poznanstvo, druženje, prijateljstvo, saradnja, učenje, služenje, nisu adekvatne reči za naš odnos. Zato neću ni pokušavati da ga objasnim, samo ću nabrojati deo činjenica.
Krajem prošle godine proveli smo zajedno nedelju dana u Banji Vrujci, tražeći leka našim bolesnim kostima. LJubinom kolenu nije pomoglo lekovito vrujačko blato i masaža, ali su meni koristili dugotrajni razgovori i priče iz vremena detinjstva u Valjevu, naročito one iz perioda Drugog svetskog rata. Kako se radi o istoriji, i to onoj o kojoj ne znamo skoro ništa, molio sam ga da ta fotografska sećanja stavi na papir. U uobičajeno vreme LJuba je zamenio Pariz za toplo grčko more. Pošto odavno nisam bio kod njega u letnjem ateljeu u Kseropotamiju, planirao sam da ga ovog leta iznenadim.
Ali život ne trpi planiranje i neodlučne. Dok sam se premišljao s kim, kako i kad da krenem, Dragomir Antonić, sa kojim sam bio na Svetoj Gori i kod LJube, javlja da je čuo od prijatelja Grka kako je LJuba Popović upao u šećernu komu i da se nalazi u grčkoj bolnici. Vest je tačna, no informacije o zdravstvenom stanju su protivrečne. Brzo izlazi iz kome ali ga telo više ne sluša. Neće u Francusku, „tamo su me zamalo ubili“, hoće u Beograd. Tu se i vraća sa prijateljem Kusovcem i posle kratkog boravka u „Bel Mediku“, smešta se u KBC „Dragiša Mišović“. Saznajem od lekara da su mu rezultati dobri i da nema opasnosti za život, ali da je LJuba izgubio volju da se bori.
Sa zajedničkim prijateljem Slobodanom Đukićem obilazim ga. Prvi utisak šokantan, LJuba nepokretan u bolesničkom krevetu, infuzija priključena, sestre svaki čas uzimaju neke podatke, supruga Slavica uz njega, jedva govori… Da bih ga povratio, počinjem sa šalom: „Ustaj, došli smo da te vodimo na Povlen, dosta je izležavanja“. Osmehnuo se, Slavica reče prvi put, ali ne reaguje. Nastavljam pritisak, „Čeka te posao, Grad je doneo odluku, preuzeo je zgradu stare železničke stanice, treba da završiš svoju zamisao i postaviš Muzej srpskog fantastičnog slikarstva“. Pomerio je prste u znak da će to morati bez njega. Vidno je bio zadovoljan razgovorom, zahvalio nam se na poseti, pa smo otišli sa utiskom da neće još dugo biti u bolnici. Čak su i mediji počeli da javljaju da se „čuveni slikar oporavlja“. Međutim, prebacuju ga na Urgentno odeljenje Neurološke klinike KCS. Na aparatima je, ne može da govori, vidno se muči.
Bio sam u krevetu kad mi je Slavica javila da je noćas umro LJuba. Ošamućen, zbrkanih misli obaveštavam LJubine prijatelje, gradonačelnika i zamenika da se počasni građanin preselio u Večnost.
Ostalo što sledi se zna. Grad Valjevo formira Odbor za sahranu. Određen sam da se u ime Valjevaca poslednji oprostim. Nad večnim boravištem izgovorio sam i sledeće reči:
„Poštovani prijatelju, veliki čoveče, slikaru svetla, srpski akademiče, počasni građaninu Centra Galaksije, okupili smo se ovde na Boričevcu, najvišem delu tvojih Brđana, ne da bi te zauvek ispratili, već da bi započeli novi, trajni dijalog sa tobom i tvojim delom.
Svima nama nedostajaće tvoje fizičko prisustvo, posebno tvojim kćerkama Adrijani i Tijani, sinu Aleksi, životnim saputnicama Nataši i Slavici. Ipak, svi mi spadamo u privilegovane ljude – poznavali smo te, živeli i sarađivali sa tobom – Besmrtnikom koji se preselio u Večnost.
I tamo si otišao svojom voljom…
Ti, jak i moćan, ti, koji si živeo spartanski i bio fizički spretniji od mnogih profesionalnih sportista, ti, koga nismo mogli da pratimo kada si nas kajakom terao oko ostrva Jakljan, našao si se, ne tvojom greškom, nemoćan, teško pokretljiv. Ne želeći da te fizička slabost udalji od slika kojima si život posvetio, napustio si ovaj svet. Tako te niko neće pamtiti kao bespomoćno biće.
Jer imamo po čemu da te pamtimo. I to toliko, da se nabrojati sve ne može!
Naviru slike sa Vrnika, sa prvih ispitujućih susreta, beskrajnih razgovora na Jakljanu, noći u Pariskom ateljeu, radosti koje si nam priređivao u Kseropotamiju, divljem seocetu sa pogledom na Atos. Neizmerna je blagodet kada te LJuba vodi kroz Luvr i daruje ti ono znanje za koje bi ostao uskraćen kao običan smrtnik. Pred očima su mi jutarnja kafa i kroasan u tvom Pariskom kafeu, ostrige koje smo u Četiri papka listili na užas prisutnih Valjevaca. Nadrealno danas deluje scena tvog izvlačenja na Povlen po prolećnom snegu sa povređenim kolenom umotanim u gubere na volovskim saonicama.
Moju porodičnu kuću krasi veliki format koji si izuzetno naslikao i nazvao „Povlen“, kao i brojni mali formati koje si nacrtao tokom razgovora, ili na razglednicama koje sam ti slao.
Tebe znaju kao velikog slikara, pa o tome neću govoriti. Rekli su i napisali o tvom delu najbolji kritičari svetskog slikarstva .
Posvedočiću zato da ti je malo koji savremenik ravan u poznavanju književnosti, filma i stripa. Tačnije rečeno, civilizacije uopšte. O tome svedoči biblioteka u tvom ateljeu, kao i citiranje tekstova stripova koji su izlazili za vreme Drugog svetskog rata, u svojoj 82. godini.
Vredelo je razumeti tvoj patriotizam i odnos prema Evropi. Šteta je što te nisu razumeli oni koji su odlučivali.
Većina Valjevaca te zna kao tvorca Moderne galerije Valjevo, koja od davne 1985. godine predstavlja jedan od svetionika Valjeva.
Malo ko zna, sem Đula, da bi bez tebe imali ogroman betonski hotel na staroj autobuskoj stanici umesto hotela „Grand“ i Trga Vojvode Mišića.
Još manje se zna, da je tvojom zaslugom počeo kratkotrajni preporod našeg grada. Naime, kada smo napravili spisak od 120 neophodnih projekata, za čiju realizaciju ne bi bio dovoljan stogodišnji budžet grada, postavilo se Galilejevo pitanje: šta je tačka oslonca?
Ti si bio jasan i odlučan: Kultura je ta tačka oslonca!
I bio si u pravu!
Pošteno si zaradio zvanje počasnog građanina.
Uveren sam da nije manje važno što si za svoje Brđance, koje si toliko voleo i uvažavao, bio i ostao samo njihov LJuba Pence!
Nama ostaje da se zapitamo: šta dalje sa tobom?
Živeće tvoja Moderna galerija Valjevo!
Uskoro će zaživeti, po tvojoj zamisli, i Muzej fantastičnog slikarstva u zgradi stare železničke stanice!
Ali, red je da odgovorimo i na pitanje: zašto te nismo pustili da na miru počivaš pored roditelja, ili pored besmrtne Desanke, čak ni u porti valjevske crkve?
Hoćemo da tvoj dolazak označi početak gradnje Hrama Svetlosti, Svetilišta koje će biti još jedan biser u ogrlici koju čine: manastiri Ćelije i Lelić sa gorostasima duhovnosti Svetim Ava Justinom i vladikom Nikolajem; Brankovina sa gorostasima moderne srpske državnosti i poezije Nenadovićima i Desankom; hram Humanosti sa heroinom Nadeždom Petrović, doktorima Kukom, Tihovenom i drugim junacima Valjevske bolnice.
Uveren sam da si zato prvi u Aleji velikana Valjevskog kraja, budućem prelepom parku, gde će se naći skromna crkva i kapela, amfiteatar i paviljon u kome će se negovati Kultura koja se piše velikim početnim slovom. Ona Kultura za koju si pouzdano znao da je mera i suština naših života i ljudske civilizacije.
Očekujem da će naslednici, tvoji galeristi i kolekcionari, Grad i Republika, osnovati Fondaciju „LJuba Popović“, koja će čuvati tvoje stvaralaštvo i obezbeđivati nagradu za mlade koji kreću tvojim stopama.
Sa tim nadama i verom, pozdravljamo te, Veliki majstore Svetla, zahvalni za sve što si nam ostavio!
Sa ljubavlju ti hvala, Učitelju moj, što si me učinio srećnijim čovekom!“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
