Ljudi koje je tranzicija bacila u šaht

S obzirom na to da beskućnici uglavnom nemaju lična dokumenta i da nisu dugo na jednom mestu, tek delimične podatke o njima imaju centri za socijalni rad na lokalu. Jedino mesto gde mogu da dođu, okupaju se, nahrane i prespavaju je Prihvatilište za odrasla i stara lica u Beogradu. Ali i ono ima kapacitet od svega stotinak mesta. Pomoćni ležajevi su po hodnicima, a među štićenicima ima i nepokretnih, bolesnih. Zimi je poseban problem, jer kako nekom ne pružiti krov nad glavom, ako je napolju ciča zima? A mesta nema.

Centar za unapređenja stanovanja socijalno ugroženih grupa – Hausing centar, sproveo je u proteklih šest meseci sveobuhvatno istraživanje o profilu beskućnika u Srbiji. Istraživanje koje je trajalo od septembra prošle do februara ove godine, pokazalo je da se ljudi „bez krova nad glavom“ u Srbiji ne razlikuju mnogo od onih u drugim državama, ali da određene specifičnosti ipak postoje.

Milena Timotijević, sociološkinja Hausing centra i koordinatorka istraživanja, kaže za Danas da su beskućnici u Srbiji uglavnom muškog pola, niskog obrazovanja, nezaposleni ili radno angažovanog na nesigurnim i slabo plaćenim poslovima.

– To je uglavnom populacija koja ima problema sa mentalnim zdravljem i bolestima zavisnosti, mahom bez ličnih dokumenata. Kao i druga istraživanja beskućništva u svetu, i ovo je potvrdilo da su žene mnogo manje zastupljene kod kategorija beskućnika bez krova nad glavom, te da imaju nešto očuvanije veze sa porodicom – naglašava Timotijevićeva.

Specifičnosti beskućništva u Srbiji, prema rečima naše sagovornice, u vezi su sa tranzicijom, ekonomskom krizom i nedostatkom institucija za brigu o ovoj kategoriji stanovništva.

– Među beskućnicima u Srbiji velika je zastupljenost osoba koje su nekada radile, odnosno bile zaposlene pa izgubile posao, ili koje su prevremeno penzionisane. Populacija na ulici nešto je mlađa od one u prihvatilištu, jer je ova grupacija i najaktivnija u ponovnom traženju posla. Anketirani stanovnici romskih naselja, iako mlađi, ređe traže posao. Ipak ova populacija generalno je najaktivna u neformalnom sektoru (skupljanje sekundarnih sirovina), što potvrđuje uopšteno nisku uključenost romske populacije u formalni ekonomski sektor – navodi Timotijevićeva.

Nedovoljna razvijenost kapaciteta zdravstvenih i institucija za brigu o posebnim bolesnicima je druga specifičnost beskućništva u Srbiji.

– Većina ispitanika ima zdravstvenih problema. U velikom procentu u pitanju su problemi sa mentalnim zdravljem, posebno bolesti zavisnosti. Beskućnici su malo uključeni u sistem socijalne zaštite. Iznenađujuće je i da ima malo korisnika narodne kuhinje među ispitivanom populacijom. Iako je nasilje u porodici relativno zastupljeno, posebno među korisnicima prihvatilišta, ono se među ispitanicima retko javljalo kao neposredni uzrok beskućništva. Korisnici prihvatilišta su dominantno osobe koje žive same, odnosno nikada nisu ni ulazile u brak. Nasuprot tome, stanovnici romskog naselja su osobe koje su dominantno u braku – ističe naša sagovornica, dodajući da je istraživanje pokazalo nisku zastupljenost izbeglog i raseljenog stanovništva među beskućnicima.

Iako nisu aktivni u civilnom sektoru, interesantno je da više od polovine beskućnika redovno glasa na izborima. Naša sagovornica ističe da je to u vezi s predizbornim obećanjima i očekivanjima da država reši njihove dominantne probleme.

Jedina usluga koja je dostupna beskućnicima jeste smeštaj u prihvatilištima ili prihvatne stanice za odrasla i starija lica, koja je dostupna u malom broju opština, i organizovana samo za hitnu i najnužniju podršku, odnosno prenoćište i medicinsku negu.

Prihvatilišta za odrasla i stara lica u Beogradu postoji od 1973. godine i jedinstvena je ustanova u socijalnoj zaštiti gde za lice nije potreban nijedan dokument da bi bilo primljeno.

– Ne tražimo ni ime, ni prezime. Tek naknadno se utvrđuje identitet, a dokumentaciju, koja nam je neophodna obezbeđujemo preko centara za socijalni rad. Po Zakonu o socijalnoj zaštiti, štićenici u prihvatilištu mogu da ostanu najviše šest meseci. Međutim, mali je broj onih koji ostaju samo toliko, ima ih koji su tu po nekoliko godina. Niko zbog toga ne pravi problem, jer nije rešenje da nekog izbacimo na ulicu – kaže za Danas Prvoslav Nikolić, direktor Prihvatilišta za odrasla i stara lica.

Ova ustanova ima 104 ležajeva, trenutno je 146 štićenika u njoj, a tokom najhladnijeg perioda u februaru bilo ih je preko 400.

– Pomoćne ležajeve smeštamo gde god ima mesta, po hodnicima i drugim prostorijama. Raspolažemo sa 940 kvadrata površine, a ove godine počeće rekonstrukcija i dogradnja na 3.350 metara kvadratnih, što će nam donekle olakšati posao – kaže Nikolić. Na pitanje ko su štićenici centra, odgovara da je više od 60 odsto radno sposobnih, starosti između 18 i 60 godina, dok su ostali starija populacija. Ima i duševnih bolesnika.

Beskućnici koji nisu u prihvatilištu uglavnom su na autobuskim i železničkim stanicama, u čekaonicama, podrumima ili šahtovima. Njihov broj naglo je porastao devedesetih godina.

– Danas slabi moć porodice, za razliku na period 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. U to vreme je porodica brzo reagovala, dolazila po svog člana, čak su i komšije dolazile, a sada ih najbliži srodnici dovode i tu ih ostavljaju. Ćerke i sinovi ostavljaju roditelje. Do devedesetih nismo imali više od 25 korisnika, a od 1990, pa nadalje, kako su počele krize, mučimo muku s kapacitetima – ukazuje naš sagovornik, napominjući da je svaki slučaj priča za sebe, ali da u Prihvatilištu rade ljudi sa dugogodišnjim iskustvom i da ih „ništa više ne može iznenaditi“.

Ispovesti beskućnika: „Tretiraju nas kao da smo najgori“

„Ne mogu ti ljudi ovde biti lopovi ili nešto, ili ti koji su već na ulici bez ičega. Neće taj čovek da napadne, presretne ženu na ulici sa torbom hrane. Ne. Baš zato je u tom parku, on ne ume da se snađe. Onaj koji krade, on živi lepo. Njemu ne treba ništa. Tu je priča završena. Da je neko od ovih ljudi krao, ili bio sposoban, rođen za to, on nikad ne bi bio ovde“

„Novi investitor je trebalo da nam da stanove, njega su uhapsili i danas je u zatvoru, i na televiziji, i u novinama… Od tog stana nema ništa, ništa još uvek. I onda sam ovde“

„Meni bi lično pronalaženje posla značilo sve. Posao je početak svega. Ja mislim da bi država trebalo za nas da organizuje neku vrstu centra ili pohađanje neke vrste instruktaže za samozapošljavanje ili kako bolje naći posao…“

„Kako je situacija u zemlji postala loša, tako sam i ja ostao bez posla. Radio sam u privatnoj firmi za distribuciju toalet papira i onda se obim posla smanjivao tako da jednostavno došao red na mene da dobijem otkaz zbog godina i zbog situacije. Ničija to nije bila krivica, ni gazde, ni moja“

„Ljudi nas tretiraju, što je stvarno sramota, kao da smo najgori ljudi, koji nemaju krov nad glavom…“.

„Kada se dođe u ovakvu situaciju, u prihvatilište, kada nema nigde ništa, kada vide da nemaš drugi izlaz, onda država treba da pritekne u pomoć“.

„Ne verujem da će u 2012, ili 2013, moći da nam se pomogne, tek u 2014. će možda moći. Je l’ da da je bilo na televiziji da će naredne dve godine biti teške?“

Lična karta lica sa ulice

U Srbiji živi između 800.000 i 900.000 beskućnika ili onih koji su u riziku da to postanu

Prosečan korisnik prihvatilišta u Srbiji je muškarac, star između 51 i 65 godina

Nikada nije bio u braku.

Rođen je na teritoriji Beograda

Završio je osam ili manje razreda osnovne škole, nezaposlen je više od pet godina, a svaki četvrti čak preko 10 godina

Roditelji mu nisu živi, nema decu, rođake ili prijatelje koji bi mu pomogli, nema ni vanbračnog partnera.

Pati od zdravstvenih problema, najčešće mentalnih

Svaki treći korisnik prihvatilišta lečio se u psihijatrijskoj bolnici.

Oko 40 odsto korisnika prihvatilišta ima probleme sa alkoholom ili drogom

Svaki treći korisnik prihvatilišta je bio uhapšen jednom ili više puta u životu, a svaki četvrti je služio kaznu zatvora.