Ljudi koji znaju dve istine

Najveći deo Italijana se nalazio u Istri, pokrajini koja je bila vekovima mnogoetnična, i u Rijeci; u Istri i u Kvarneru živeli su zajedno Rumuni, Mađari, Hrvati, Albanci, Romi i, u gradovima koji su dugo bili pod venecijanskom vlašću, Italijani.

Posle Prvog svetskog rata počeli su prvi ozbiljni sukobi između Italijana i drugih naroda: italijanska dominacija, koja je trajala od 1918. do 1945, nije trpela da u Istri žive drugi narodi osim Italijana: Musolini i njegova Fašistička partija došli su na vlast 1922. godine, ali već dve godine ranije Italijani su zapalili Narodni dom u Trstu i zabranili sve jezike osim svojeg. Iduće godine slovenačka prezimena su bila po zakonu prevođena na italijanski (Tomić je, na primer, postao Tomizza).

Jugoslovenska osveta

Posle Drugog svetskog rata, odmah posle oslobođenja od fašizma, Hrvati su se osvetili za zločine koji su trpeli 20 godina. Od 1947. godine, kad su saznali da je Pariski ugovor konačno dao Istru Jugoslaviji, više od 250.000 Italijana je napustilo pokrajinu. Prvih dana januara te godine, Pula i Rijeka su bili prazni gradovi u kojima su vladale mačke i ruševine, ostaci rata koji se nedavno završio. U kuće Italijana su se polako useljavali ljudi iz cele Jugoslavije i, u Vodnjanu (Dignano), jednom selu blizu Pule, i Romi. Ostali su samo oni koji nisu mogli da se ukrcaju u „Toskanu“, brod koji je tada plovio svakog dana od Pule do Venecije, zato što im jugoslovenski Narodni front nije dao dozvolu. Mnogi su imali slovenska prezimena i vlast ih je smatrala za Jugoslovene. Drugi namerno nisu želeli da odu: njihova je kuća bila Istra a ne Italija, ali su bili na početku zbunjeni, osećali su se kao da su sami: Jugosloveni su ih gledali kao fašiste zbog same činjenice da su bili Italijani. Za italijanske političare i novine sunarodnici koji su ostali u Istri su naravno bili komunisti i Titovi prijatelji zato što nisu prihvatili poziv italijanskih vlasti da smesta napuste komunističku zemlju.

Ovako počinje gorka sudbina Italijana, koji su ostali zaboravljeni u tadašnjoj Jugoslaviji i koji su imali nesreću da žive nedaleko od ove granice koja nije delila samo Italiju i državu Južnih Slovena, nego i dva sveta i dva različita privredna i politička sistema. Italijanska komunistička partija, koja je bila najmoćnija u Evropi, nije branila one koji su ostali zato što se plašila da ne uvredi Tita i, osim toga, nije htela da pripadnici partije koji su živeli u Italiji saznaju da komunističke zemlje nisu bile zemaljski raj.

Odjeci sukoba sa Staljinom

U svakom slučaju, italijanska manjina nije bila potpuno sama. Stigli su iz otadžbine muzičari, umetnici i 2.000 radnika iz brodogradilišta u Monfalkonu koji su želeli da doprinesu gradnji socijalističke zemlje i da rade u brodogradilištu „3. maj“ u Rijeci. Najveći deo njih se vratio kući posle 1948. kad je vlast počela da ih goni: mnogi od njih su verovali u Staljina i nisu razumeli zašto je vlada te godine odlučila da brutalno prekine političke odnose sa SSSR-om. Ostali su samo oni koji su razumeli Titove razloge. Bili su intelektualci, kao na primer Eros Sekvi, koji je ratovao sa partizanima i koji je napisao ratni dnevnik „Bilo nas je mnogo“, objavljen na italijanskom 1953. On je napustio Zagreb, gde je bio profesor italijanskog jezika na univerzitetu, kako bi se pridružio Titovoj armiji, a posle rata osnovao je katedru za italijanski jezik u Beogradu, gde je živeo do smrti.

Intelektualci kao Sekvi, Serđo Turkoni, Đakomo Skoti, Alesandro Damijani, bili su jako važni za Italijane koji su ostali u Istri. Oni su doprineli, zahvaljujući svojim dobrim odnosima sa hrvatskim i beogradskim političarima, osnivanju EDIT-a, italijanske izdavačke kuće u bivšoj Jugoslaviji i dnevnih novina na italijanskom „La voce del popolo“, koji još uvek izlazi.

Prekinuta tišina

Šta su radili u međuvremenu Italijani koji su bili baš iz Istre, koji nisu verovali u komunizam i koji su često bili gonjeni od strane vlasti? Počeli su polako da prekidaju tišinu i da pričaju o onome što im se dešavalo posle Drugog svetskog rata. Mnogi Italijani u Istri su pisali književna dela, kako ne bi izgubili svoj jezik i svoju kulturu. Do kraja šezdesetih i sedamdesetih, pisali su samo pesme ili slikali. Poezija i slikarstvo su forme umetnosti koje vlast teško može kontrolišati. Tek pred kraj sedamdesetih, kad je u Jugoslaviji bilo više slobode, počeli su da objavljuju prve romane. U delima najznačajnijih romanopisaca tog perioda, kao što su Nelida Milani, Klaudijo Ugusi i Ester Barlesi, moguće je videti u kom smeru su se italijanska kultura i italijansko društvo razvijali.

U njihovim delima se vidi da su se oni trudili da razumeju složenost istorijske situacije u Istri u XX veku. Shvatili su da jugoslovenska vlast nije bila jedini krivac za ono što se desilo posle Drugog svetskog rata, da je to bila osveta i da svi narodi koji žive u Istri moraju da se pomire. Priča nije samo moralna (lepo je živeti zajedno bez sukoba) nego i politička: raznovrsnost običaja i jezika jeste moć istarskih naroda koji mogu da napreduju brže i u kulturnom i u privredom smislu: deca, na primer, imaju mogućnost da nauče dva jezika već u osnovnoj školi. Sem toga, ko raste u multikulturalnom svetu može da se bolje snađe u inostranstvu i u savremenom društvu gde sve više vlada „melting-pot“, što znači etnička mešavina. U Istri i u Rijeci, književnost i kultura su bile „topos“, znači javno mesto, u kojem je bilo i još uvek jeste moguće da se sretnu kulturne razlike i različita tumačenja istorije. Časopis „La battana“ je bio primer ovoga susreta: objavili su u njemu dela najznačajnijih jugoslovenskih i italijanskih intelektualaca.

Rat devedesetih je prekinuo ovaj dijalog. Italijani u Istri su bili ponovo zbunjeni. Istra je bila podeljena između Hrvatske i Slovenije. Tuđman, novi predsednik samostalne Hrvatske, pokušavao je da promeni izgled istarskog društva. Preselio je na poluostrvo ljude iz Bosne i Srbije koji nisu bili naviknuti na interkulturalizam. Ista stvar se desila u Vojvodini (pokrajina koja je veoma slična Istri) dok je u Srbiji vladao Milošević. U svakom slučaju, i tokom devedesetih Italijani iz Istre nisu odustajali od pisanja i pripovedanja svoje istorije, i nastavili su da brane multikulturalnost.

Sećanje na fojbe

Posle rata, teskoće su došle i iz Rima: 2004, tadašnja vlada Silvija Berluskonija je ustanovila Dan sećanja na fojbe. Fojbe su jame u koje su partizani bacali leševe italijanskih fašista nakon što bi ih ubili. Prošle godine, predsednik italijanske republike Đorđo Napolitano je tokom ove godišnjice pričao o „slovenskoj krvoločnoj mržnji“ prema Italijanima i predsednik Hrvatske Stjepan Mesić se s pravom ljutio i žalio: italijanski političari, desno ili levo orijentisani, nikada ne spomenu kako su se fašisti ponašali prema Slovenima kada su bili na vlasti u Istri i kako su Slovene streljali tokom Drugog svetskog rata. Italijani imaju pravo, naročito oni koji su morali da napuste Istru, da pamte šta se njima desilo u bivšoj Jugoslaviji, ali ne mogu da ignorišu sve što su fašisti učinili. Italijani u Istri su pripovedali hrvatsku i italijansku istinu i baš zbog toga nije moguće naći njihove knjige u Rimu ili Milanu, i učenici u školama ne čitaju njihove tekstove.

Poetika Italijana je dala lepe plodove ne samo u književnosti, nego i na političkom polju: kad je rat devedesetih završen, neki Italijani i Hrvati su zajedno osnovali „Dieta democratica istriana“ (Istarski demokratski sabor), koji je još uvek na vlasti u toj pokrajini i koji se trudi da svi etnički delovi društva imaju iste mogućnosti, ista prava i iste dužnosti. Kad i Hrvatska bude ušla u EU, zajednička politička borba Italijana i Hrvata u Istri i nasledstvo italijanske istarske kulture će sigurno doprineti stvaranju evropskog građanina, koji će se osećati više Evropljaninom nego Hrvatom, Italijanom, Francuzom ili Srbinom.

Autor je lektor za italijanski jezik na Novosadskom univerzitetu