Ljudi kriju, vinogradi ćute

Tu su, jula 1998. godine, poslednji put viđeni novinari Televizije Priština, Đuro Slavuj i Ranko Perenić. Oteli su ih pripadnici terorističke OVK. Od tada je prošlo trinaest godina. Toliko već u agoniji živi supruga Ranka Perenića Snežana. Nemo gleda na put koji je njenog supruga odveo u nepovrat. Nervozno pali cigaretu, suze su presahle.

– Neko sigurno zna istinu. Ko god da je, molim ga da mi je kaže. Ništa više ne tražim, tiho govori Snežana Perenić, novinarima okupljenim povodom trinaestogodišnjice nestanka kolega Slavuja i Perenića.

Udruženje novinara Srbije i Društvo novinara Kosova i Metohije zatražili su od albanskih vlasti u opštini Orahovac da im dozvoli podizanje spomen ploče na mestu gde su nestala dvojica srpskih novinara. Opština Orahovac odbila je ovaj zahtev, bez obrazloženja. Možda bi im takvo obeležje „narušilo“ stilsku ujednačenost brojnih, duž puta od Suve Reke pa do Mališeva, razasutih spomenika pripadnicima OVK.

Udruženje novinara Srbije zbog toga je organizovalo protest na mestu gde su poslednji put viđeni Slavuj i Perenić. Dok novinari razvijaju transparent na kome na srpskom i albanskom jeziku piše „Vratite nam naše kolege“, pedesetak metara dalje na putu, zaustavlja se motokultivator. Nije bilo potrebno poznavanje albanskog jezika da bi se shvatilo šta vozač poručuje okupljenima. Ipak, videvši da ga ignorišemo, nastavlja kuda je krenuo.

– Te provokacije su uobičajena stvar, objašnjava jedan kolega sa Kosova.

Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije obraća se okupljenim novinarskim ekipama.

– Mi mislimo da su ljudi u vrhu vlasti Kosova odgovorni, ako ne za otmicu naših kolega, onda za zataškavanje istine. Niko nije odgovarao za taj zločin, ni država Srbija ne pita previše za te ljude, ali neka se ne nadaju ni u Prištini ni u Beogradu da ćemo mi prestati da pitamo i da ćemo prestati da dolazimo ovde.

Šta se dogodilo srpskim novinarima ? To, kažu upućeni u kosovska zbivanja, znaju lokalni Albanci. Ali, oni ćute. Istinu znaju i metohijski vinogradi, kroz koje su odvedeni stradalnici, ali oni ne mogu da govore.

Srbi u okolini Orahovca žive u enklavama. U Zočištu, nekadašnjem srpskom selu, više nema ni jednog. Njihove kuće i imanja zaposele su komšije Albanci. Sećanje na to čiji su okolni vinogradi čuvaju još samo monasi u manastiru Zočište. Olivera Radić, profesorka srpskog jezika i dopisnik lista Jedinstvo živi u srpskom delu Orahovca. U njemu je ostalo još svega 350 duša. Olivera ne može da ode na grobove svojih predaka. Srpsko groblje ostalo je u većinskom, albanskom delu Orahovca.

-Provokacije Albanaca koji prolaze kroz srpski deo su svakodnevne. Nije da vam otvoreno prete, ali, recimo, mladi Albanci dođu i turiraju motore ispred naših kuća. Ljudi više ne vide svoju perspektivu ovde. Eto, pre neki dan jedna srpska kuća prodata je Albancu za samo sedam hiljada evra ! Zašto država Srbija ne otkupi naše kuće, da, ako odemo, sutra imamo gde da se vratimo, pita se Olivera. Raduje je jedino, što se na tom orahovačkom izolovanom srpskom ostrvcetu, kao iz prkosa, rađa sve više dece. Prošle godine rođeno ih je sedmoro !

U Velikoj Hoči Srbima je nešto lakše nego onima u Orahovcu.

– Koliko nas ima, pitaš? Mnogo, ni broja se ne zna. Na zemlji nas je oko šeststotina pedeset, ali pod zemljom nas je mnogo, mnogo više. Srbi su ovde od pamtiveka živeli, rađali se i umirali. Mi hodamo po grobovima naših predaka, priča otac Milenko, velikohočanski paroh.

Sa komšijama iz susednih albanskih sela meštani Velike Hoče žive u varljivom miru. Neki dolaze u Hoču da trguju sa Srbima. Ali, Srbi u obližnji Orahovac retko odlaze.

– Kažu, ima slobode kretanja. Kakva je to sloboda kada ne smem u mantiji da prođem kroz Orahovac? Zar treba da se krijem ? – pita se otac Milenko.

– Mi smo tu i nećemo nigde odavde ići. Šta će biti, ne znamo. To zna samo Bog. On nas vodi.

Vetar sa Šare talasa metohijske vinograde. A oni, razdvojeni od svojih berača, kao da poručuju: „Čekamo vas“.

Novica Savić, novinar RTS-a iz Požarevca i član Uprave UNS