Ljudi sa vrha skela na saboru dunđera

što je verovatno srpski rekord – godišnje umre deset puta više ljudi nego što se rodi, a dve trećine stanovnika stariji su od šezdeset godina.

Kad pečalbar završi tri fakulteta

Stanko Miljković, novinar i pisac leskovački, kaže da voli da ode u Crnu Travu, a i sam ne zna zašto. Nemam tamo ni prijatelja, ni poznanika, ali mu je nekako Srbija tamo drugačija, kaže Miljković. Potom priča jednu zgodu o Crnotravcima. Pitao neko Crnotravca koje je škole završio, a on veli da je završio tri fakulteta – ekonomski, pravni i filološki. Kako – zbuni se preneraženi slušalac. Lepo, odgovara Crnotravac, najpre sam završio ekonomski, pa pravni, a onda sam skele prebacio na filološki.

Crnotravski kraj je predeo pečalbara i to je, smatraju znalci ovdašnjih prilika, verovatno ponajviše kumovalo brojnim seobama. Samo površan pregled statističkih podataka govori, na primer, da je 1958. ovde živelo 13.748, a 1961. godine 12.513, a sada samo pomenutih 2.569 stanovnika.
Da u crnotravskim prelepim predelima, koji odišu netaknutom lepotom, može da se dogodi i gužva svedoči ovogodišnja manifestacija „Sabor neimara i pečalbara“, kada su se Crnotravci s brojnih građevina iz cele Srbije, okupili na kratkim odmorima u svom kraju. Ovaj sabor je bio u znaku verovatno najvećeg graditelja dimnjaka u Srbiji, i bivšoj SFRJ Stojadina Arizanovića. Novinar leskovačke Naše reči Žika Jovanović napisao je tim povodom zanimljivu knjigu koju je ta kuća objavila pod naslovom „Čovek sa vrha dimnjaka“.
– Stojadin Arizanović je s petnaest godina krenuo da izučava zidarski zanat. Prvi fabrički dimnjak podigao je u Radincu, nedaleko od Smedereva, na seoskom mlinu, a do kraja radnog veka sagradio je 60 novih i sanirao više od 150 fabričkih dimnjaka – veli Jovanović.
Savezni zavod za patente prihvatio je tri Arizanovićeva projekta, a suština tih izuma je bezbednija gradnja dimnjaka i istovremeno zaštita okoline. Putevima slave svoga dede krenuo je mlađani Miloš Arizanović, koji ima svoju samostalnu radnju za sanaciju i gradnju fabričkih dimnjaka.
Crna Trava i Crnotravci su sinonim srpskog graditeljstva. Nema značajnijeg objekta u Srbiji i „velikoj Jugoslaviji“ da ga neimari iz crnotravske zabiti nisu gradili. To je zanat koji se ne uči, s njim se deca rađaju – kažu u šali u ovom kraju. Zna se, a mnogi o tome otvoreno besede, da je ime Crna Trava metafora sudbine ovog planinskog dela Republike Srbije.
S druge strane, fabrike građene u Crnoj Travi poslednjih petnaest godina, uz pomoć, kako se govorilo „šire društvene zajednice“ nisu ispunile očekivanja. Posle kratkog rada, sudbina im je po pravilu bila istovetna – sledio je katanac.