Ljudi se dele na Sokrate i svinje

Tako je isprva vladao Kron, Vreme; bilo je to doba bez moralnih dela, a ono što je proizvelo decu tog Krona, proždirao je on sam.“

***

Odlazeći sa Francuskog groblja u Berlinu, učinilo mi se kao da čujem: „Hitler se raspada. Nije se, međutim, još raspao!“

***

Kada sam stigao na berlinski Teodor Hojs plac, seo sam na klupu da se odmorim. Pod utiskom ovih fantasmagoričnih reči – koje podsećaju na reči iz „Biblije moderne“, romana „Uliks“ DŽejmsa DŽojsa, pitao sam se o “poluvremenu i vremenu konačnog raspada“ života i (zlo)dela Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana. U tom času je naišao moj kum, istoričar Frerk Bulthaupt, koji stanuje preko puta ovoga trga.

***

Bulthaupt je oženjen Zagrepčankom Dubravkom, koja je urednica radio-emisije Berlinski forum na srpskohrvatskom, u kojoj sam više puta gostovao. Uvek oran za šalu, upitao me je, čudeći se: „Zar i ti sediš na placu Adolfa Hitlera?!“

***

Nakon toga, usledilo je njegovo objašnjenje: „ Ovaj trg je od 21. aprila 1933. nosio naziv Adolf-Hitler-plac! U zgradi, vizavi ovog placa, nalazio se studio Radio – Berlina. Iz tog studija obraćao se nemačkoj javnosti Jozef Gebels. Mnogi, pa i Jugosloveni, pripisali su mu reči: „Kad čujem reč kultura, ja se hvatam za pištolj!“

***

Međutim, ta rečenica, koja je prevedena na mnoge jezike naroda Evrope i sveta, potiče iz drame „Šlageter“ Hansa Josta, nacističkog pesnika, koji je kao esesovac bio prvi čovek u Udruženju pisaca Hitlerove Nemačke. Tek nakon završetka Drugog svetskog rata, ukinut je naziv Hitler – plac. Šest dana posle smrti prvog predsednika Nemačke u Adenaurovoj eri, Teodora Hojsa, plac je nazvan po njegovom imenu, Teodor – Hojs – plac.

***

Idući prema zgradi u kojoj Bulthaupt stanuje, rekao sam da bi se pomenuta rečenica mogla preformulisati, pa da glasi: „Kad čujem reč nacista, ja zgrabim kulturu!“ Tačno, to sam uradio u mojim tekstovima koje sam pisao za izvođenje na berlinskim kabaret- scenama.

***

Pošto je čuo za slogan u Srbiji : „Dogodio se narod“, koji ne može da se prevede na nemački jezik, upitao me da li znam autora toga slogana. Odgovorio sam mu da sam ga upoznao još 1968, tokom studentskih demonstracija. Zove se Milovan Vitezović, pisao je nekada koračnice, po ugledu na Majakovskog.

***

„Znači, bivši levi, pa desni ! Zwei glatt, zwei verkehrt, kako kažemo mi, Nemci. Onda mi je sve jasno! Nastavi da pišeš o holokaustu Roma. Jer, trava brzo sve pokrije! Pročitao sam tvoje tekstove „Ja sam Aušvic Nemac“ i „Svadba u Aušvicu“. Pušio sam cigaretu za cigaretom dok sam ih čitao! Kad od reči „Mensch“ ostane samo „Š“, zmija počinje, čini mi se, da optužuje Boga što ju je prokleo!“

***

Na pitanje – šta je kultura? – Gete je odgovorio: „Ono što je bolje!“ Da li se to „bolje“ vidi, danas i ovde? Nazire li se „buduće“? Je li je ono bremenito napretkom i slobodom, onim što se može označiti kao „BOLJE“? Ili je ono stupanje u onu egzistenciju, koja je, prema jednom Hegelovom opisu, „promena“ nalik na promenu odeće na još nesahranjenom mrtvacu?

***

Milan Grol napisao je „San“. Iako je napisan i objavljen na samom početku XX veka, taj tekst u kojem je, u vidu skice, na maestralan način, naslikana Srbija i izloženo stanje u njoj, još je aktuelan! Obavezno pronađite i pročitajte taj tekst!

***

Ne sporim, danas se grade mnogi novi putevi. Put je oličenje i politike i kulture. Ali onaj put „od roba do čoveka“ , put koji je najteži i na čijem raskršću stoje mnogobrojni Romi sa ostalim građanima Srbije i Evrope – potrebniji je danas no ikad ranije. Taj put se ne može projektovati i trasirati bez saradnje politike i kulture. Zemljište toga puta ovde je još pod korovom.

***

Ivo Andrić je dao sasvim dobru „dijagnozu“. Na pitanje zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika, naš nobelovac je odgovorio:

***

“Čini mi se da je jedan od razlog odsustvo poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode, i to bezuslovnog i doslednog poštovanja. To je naša velika slabost, i u tom pogledu svi mi često i nesvesno grešimo. Tu školu nismo još prošli, ni taj nauk potpuno izučili. Taj nedostatak mi svuda nosimo sa sobom kao neki istočni greh našeg porekla i pečat manje vrednosti koji se ne da sakriti… O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi.“

***

Nije Andrić prevideo ni Rome na Balkanu. Opisujući sudbine Ćorkana, Sumbe i Šahe, junaka iz romana „Na Drini ćuprija“, Andrić je dao sažeti opis sudbine Roma: „Pred njima svako sme da se pokaže onakav kakav je, to jest „krvav ispod kože“, a da ne mora posle ni da se kaje ni da se stidi; sa njima i pred njima je dopušteno sve ono što bi pred svetom bilo zazorno a u rođenoj kući grešno i nemoguće…“

***

Srbija se krajem XX i početkom XXI veka pokazala pred Romima „krvava ispod kože“: pomoću kategorije „nevidljivo lice“, koja je je stavljena na čelo velikog broja Roma, „reanimiran“ je status roba iz doba Rimskog carstva! Zbog toga bi neko mogao da se obrati Međunarodnom sudu ili Sudu za ljudska prava u Štrasburgu. Dokaza ima na pretek kod UNHCR-a, Praxisa i ostalih nevladinih organizacija.

***

Ćutke se prelazi i preko toga što se više od 80 odsto političkih stranaka hvali da su „državotvorne“! Onaj ko je čitao knjige zagrebačkog filozofa, akademika Predraga Vranickog ili Andrije Krešića – da ne pominjem Eugena Kogona ili Hanu Arendt – pouzdano zna da pojam „državotvoran“ zagovara totalitarizam staljinističkog ili fašističkog tipa. Zar su politički lideri Srbije do te mere neobavešteni da ne raspoznaju više ni elementarne pojmove? Ili su se maske ideologije pocepale, pa se prave težnje i namere vođa i njihovih sledbenika ne mogu više sakriti?

***

„Znakovi pored puta“ i roman „Na Drini ćuprija“ Ive Andrića sadrže, čini se, prave ideje i uputstva kada se razmišlja o temi politika kulture i kultura i politika. Stvorimo, dakle, škole čiji će program biti studij slobode i dostojanstva čoveka. Bez toga, kultura je „šara na balkanskoj ponjavi“. Ili „zabava pod vešalima“, kako je govorio Ernst Bloh.

***

U skladu s tim, moj savet mlađima glasi: put ka idealima zahteva od čoveka trud i neumoran rad, pamet i naučnu istinu. Ko se prepusti fikciji, moraće da koristi strasti i da prihvati perverziju. Samo tako možete pisati tekstove i knjige koje ne mogu zaobići ni vaši najveći neprijatelj! Ne gubite iz vida upozorenje akademika Meše Selimovića: „Poltroni su đubre na kojem raste svekoliko zlo ovoga sveta!“

***

*Životno iskustvo mi je potvrdilo to što sam naučio iz filozofije i sociologije: primarna i ključna podela ljudi – bez obzira na rasu, veru, naciju, jezik, kulturu, pol, starosno doba… – jeste podela na: SOKRATE i svinje, na sledbenike ISUSA i Barabasa. Sokrat ne može biti svinja ni kad mu se sprema otrov od kukute; Isus ne prihvata ulogu Barabasa ni kad ga stavljaju na krst i raspinju. Zato je poziv Čoveka tako težak i mnogo uzvišen!

***

Kultura i politika zahtevaju od ljudi svih naroda da ne zaborave pretke i da se sećaju roditelja. Jer, zaborav je osveta, čak najveća osveta, opominjao je J. L. Borhes. Ali, našoj deci poklonimo najveću ljubav. Jer, njihova radost nas uči da je iznad Zemlje Sunce!

***

Ivan Janković je autor teksta „Pravni status Roma u kneževini Srbiji“. Ovaj odista „izvorni naučni članak“, kako je inače označen, objavljen je u „Pravnim zapisima“ PFU Union. Taj članak daje sistematski uvid u politiku i pravni sistem Turske i kneževine Srbije u vezi sa Romima.

***

Istoričarka Olivera Milosavljević objavila je u knjizi „Potisnuta istina“ više podataka iz perioda Drugog svetskog rata koji se odnose na Rome. Mnogi od tih podataka bili su dosad nepoznati.

***

Na primer, „Novo vreme“ od 19. avgusta 1941. piše o „Zavodu za rasna i biološka ispitivanja i zaštitu naroda od rđavih uticaja“; prevodima raznih knjiga iz oblati tzv. rasne i kriminalne biologije i eugenike, čiji su autori najpoznatiji teoretičari nacističke ideologije …

***

21. oktobra 1941. bila je objavljena uredba da „Jevreji i Cigani ne mogu biti slušaoci univerziteta i visokih škola“. Vrlo često je javnost Srbije obaveštavana o popisima koji su vršeni tokom 1941. u cilju utvrđivanja brojnog stanja „Arijevaca, Jevreja i Cigana“, te da je u Smederevskoj Palanci 190 Roma obeleženo žutim trakama, u Kikindi 439, u Požarevcu 1943, u Kruševcu 686 …

***

Usuđujem se da postavim pitanje: da li se tim povodom, kao i povodom otkrića američkih istoričara da su nacisti i fašisti na teritoriji Evrope izgradili 42.500 logora, može pod pokroviteljstvom SANU objaviti jedna knjiga o holokaustu Roma.

***

U Nemačkoj su Romi objavili seriju knjiga, stvorili Dokumentacioni centar a u Berlinu je podignut spomenik Romima žrtvama iz Evrope. Vrlo mnogo je na tom polju urađeno u Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj i u najnovije vreme u Rumuniji. Nažalost, Srbija u tom pogledu veoma mnogo zaostaje.

***

Ivan Goran Kovačić, Jevrejin po majci a Hrvat po ocu, autor je najpotresnijeg umetničkog svedočanstva o stradanju Srba i zlodelima ustaša. Kad je francuski prevod Jame pročitan Pablu Pikasu, autoru „Gernike“, on je, sa suzama u očima, kazao: “Moja Španija nema takvog pesnika!“ Gorana su ubili četnici 1943. godine. Zajedno sa doktorom Simom Miloševićem.

***

Moj profesor Veljko Korać, otac Žarka Koraća, bio je svedok nastanka „Jame“: „Goran, student filozofije, kao i ja, stanovali smo u istoj sobi Studentskog doma u Zagrebu. Ispisivao je stihove na dugačkim tabacima, koji su bili okačeni po zidovima sobe. Hteo je da tu poemu doživi i vizuelno. A onda se okrenuo prema meni i pokazujući rukom na zid, kazao: „Kad moje srce prestane kucati, niko da ne dođe – do prijatelj drag!’“

***

Na kraju, molim Vas da mi ne zamerite što ovaj tekst nosi lični pečat. Dok sam ga pisao, držao sam se saveta Karla Jaspersa: Istini pripada najveće pravo da se propagira!

***

Kada sam se maja 2004. godine vratio iz Berlina u Beograd, dobio sam radno mesto u Tanjugu. Tadašnji direktor Tanjuga Luka Mičeta predložio mi je radno mesto pomoćnika glavnog urednika. Nakon nešto više od godinu dana neko je poslao anonimnu prijavu protiv Mičete, sa optužbom da zapošljava „na visokom uredničkom mestu Ciganina“.

***

Sekretarijat Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, UKP Prvo odeljenje, pozvalo je Luku Mičetu, direktora Tanjuga, da povodom te anonimne prijave da izjavu. U službenoj belešci od 15. 12. 2005. godine, Mičeta je na zahtev ODT i Okružnog DT, ovlašćenom službenom licu MUP RS, SUP Beograd, UKP Prvo odeljenje, na osnovu čl. 225 st. 2 ZKP, dao sledeće obaveštenje:

***

„Direktor sam Tanjuga od avgusta meseca 2003. godine. Imenovan sam od Saveta ministara državne zajednice SiCG. Sa ogorčenjem i neskrivenim nezadovoljstvom želim da izrazim odmah na početku moje izjave žestok protest zbog činjenice da je prihvaćena anonimna predstavka u kojoj postoje direktne rasističke, odnosno nacističke invektive koje se odnose na zapošljavanje Roma u Tanjugu. O ovoj činjenici ću upoznati državno rukovodstvo jer ovo predstavlja presedan koji može imati teške političke implikacije po našu zemlju.

***

Tanjug u petak, 16. decembra 2005. godine, pod pokroviteljstvom predsednika Republike Borisa Tadića, organizuje obeležavanje Dana holokausta Roma. Zaposleni u Tanjugu i ja, i na ovaj način želimo da potvrdimo naš antifašistički stav i da tako sačuvamo uspomenu na svoje osnivače koji su svi ostali antifašisti.“ (…) Potpis : Luka Mičeta

***

Posle izbora održanih 21. januara 2007. godine, 13. 02. 2007. dobio sam uverenje Republičke izborne komisije da sam izabran za narodnog poslanika. S obzirom da sam prijavio da mi je radno mesto u Narodnoj skupštini, dok će radno mesto u Tanjugu biti u „mirovanju“, Narodna skupština je izmirila Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje sve uplate po osnovu moga radnog mesta u Narodnoj skupštini Srbije. Uz dokaze, obavešten sam o tome i pismeno.

***

Ali, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje Srbije odbio je da mi prizna kao radni staž vreme koje sam proveo kao poslanik u Narodnoj skupštini! USTAV? Kad sam ja u pitanju, Ustav za PIO ne važi. Ja sam, verovatno, jedini narodni poslanik u posleratnoj Jugoslaviji i Srbiji kome je uskraćeno pravo po navedenom osnovu. Jedna dobronamerna službenica PIO iskreno mi je kazala „PIO se prema vama ogrešio“.

***

Predsednik SANU akademik Nikola Hajdin uputio mi je pismo u kojem me je obavestio da je „pažljivo pročitao“ moju knjigu pesama „Duša i pepeo“ i „Istoriju holokausta Roma“. Nakon ocene o „visokoj umetničkoj i naučnoj vrednosti“ pomenutih knjiga, akademik Hajdin mi je čestitao.

***

Predsednik SANU akademik Vladimir S. Kostić i akademik Tibor Varadi poslali su Ministarstvu kulture i informisanja Srbije 24. maja 2017. godine predlog da mi se „dodeli priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi odnosno kulturi nacionalnih manjina“.

***

Posle opširnog obrazloženja, predlagači najviše naučne i umetničke ustanove Srbije, akademik Kostić i akademik Varadi su, pozivajući se na Službeni glasnik br. 36/10, zaključili: „Dr Rajko Đurić ispunjava suštinske uslove kako za doprinos u kulturi Republike Srbije, tako i za kulturu romske nacionalne manjine, ali i formalne uslove propisane članom 3 pomenutog pravilnika.“

Ministarstvo kulture i informisanja nije do danas obavestilo ni predlagače ni mene o sudbini predloga!

O sagovorniku

Prof. dr Rajko Đurić diplomirao je filozofiju, a doktorirao sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Predsednik je Internacionalne romske akademije i osnivač Romskog Pen centra. Objavio je više od 30 književnih i naučnoistraživačkih dela koja su prevođena na engleski, nemački, francuski, italijanski, japanski jezik … Autor je prve „Istorije književnosti Roma“, “Istorije holokausta Roma“; „Gramatike romskog jezika“ . Rajko Đurić je i autor drame „Ubiti Zorana Đinđića“. Bio je novinar i urednik kulture lista Politika. Profesor je na Fakultetu UN – Evropski centar za mir i razvoj u Beogradu i član Odbora SANU za proučavanje Roma. Živi i radi u Beogradu.

Iz Berlina u Tanjug

Kada sam se maja 2004. godine vratio iz Berlina u Beograd, dobio sam radno mesto u Tanjugu. Luka Mičeta, direktor Tanjuga, predložio mi je radno mesto pomoćnika glavnog urednika. Nakon nešto više od godinu dana neko je poslao anonimnu prijavu protiv Mičete, sa optužbom da zapošljava „na visokom uredničkom mestu Ciganina“. MUP Srbije, UKP Prvo odeljenje, pozvalo je Luku Mičetu, direktora Tanjuga, da povodom te anonimne prijave da izjavu. U službenoj belešci od 15. 12. 2005. godine, Mičeta je na zahtev ODT ovlašćenom službenom licu MUP RS, SUP Beograd, na osnovu čl. 225 st. 2 ZKP, dao sledeće obaveštenje: „Sa ogorčenjem i neskrivenim nezadovoljstvom želim da izrazim odmah na početku moje izjave žestok protest zbog činjenice da je prihvaćena anonimna predstavka u kojoj postoje direktne rasističke, odnosno nacističke invektive koje se odnose na zapošljavanje Roma u Tanjugu. O ovoj činjenici ću upoznati državno rukovodstvo jer ovo predstavlja presedan koji može imati teške političke implikacije po našu zemlju.

Srbi i Romi

Srbija se krajem XX i početkom XXI veka pokazala pred Romima „krvava ispod kože“: pomoću kategorije „nevidljivo lice“, koja je je stavljena na čelo velikog broja Roma, „reanimiran“ je status roba iz doba Rimskog carstva!