Ljudi se, uprkos svemu, u Srbiji više smeju

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Recju, krepasmo od smeha.Eeeeeeere

2. Na zalost, osoba je u Srbiji bila okružena ljudima koji nisu zaradjivali 15-20000 pa ne zna da se ti ljudi ne smeju. Ti ljudi se bore za egzistenciju. Smeju se oni što zarađuju preko 150000, što imaju stan, kola, idu na more, na skijanje, jedu u restoranima ponekad, idu u pozorište. Takvih je po poslednjem izveštaju do 10%. Ja se smejem, da bude jasno, al se još više smejem jer idem iz zemlje za 3 meseca. Ovde više nema šta da traži moja porodica i ja

3. „Za razliku od Slovenije u Srbiji se, po meni, živi mimo svih poteškoća, materijalnih prvenstveno, sa manje stresa“……… Ne znam šta da Vam kažem osim da se po rečenom vidi da dugo niste u Srbiji. Najblaže rečeno. I Nije to smeh to je stresni facijalni grč koji kad malo popusti liči na osmeh. Popušta uglavnom pod raznoraznim stimulansima neke ste i sami nabrojali. Ciničan je taj benzodiazepinski osmeh.

   1. Facijalnu grč, hahaha. Osim toga, igra mi i oko. Kažu, radovaću se. Kad ??? Pod stare dane, na onom svetu, sledećem životu? Kad poludim totalno.

4. Obozavamo ove nostalgicne kukumavke. GospoDZo, hajde da se menjamo, evo vama posao moj i mog supruga (sa platama, uslovima rada i poslovima koje radimo), ,stan i kola, a nama ustupite sve isto sto.imate u Sloveniji. Nama ne nedostaje druzenje, jer su nam svi prijatelji i porodica na.ivici egzistencije i nemamo para da pravimo (idemo na) rostilj, kafenisanje ili druzenje. Stan je dovoljno veliki za porodicu u lepom.kraju vrtic i skola na 50metara, imate i trzni centar na 300m.

5. Baš ste me nasmejali.

6. Što da se ne smeju?! Pa nije rat. A i skromnost je vrlina, zar ne.

7. Kanda čitam „Kurir.“

8. radila sam u Diners Club International-u kao referent za kartice. Da radiš kod nekog privatnika koji daje minimalac sigurno bi se iskidala od smeha. Mrzim licemerje.

9. „Odluku sam donela lako jer sam bila zacopana do ušiju, ali sada bi situacija bila puno drugačija.“ Tacno, sada biste gledali svoje dete, pomislili – covece, ovo ovako ne ide, i opet biste doneli odluku lako. Jer ono sto ne urade roditelji, ako vec imaju sansu, morace da urade njihova deca. Oni koji nisu napustili zemlju u prethodnih dve-tri decenije, sad prate svojih 50-60 hiljada dece od 18 godina do ranih cetrdesetih na aerodrom svake godine. Tesko da ih to uveseljava. Ostaje, naravno, mogucnost za kukavicki optimizam i ignorisanje realnosti „uz pićence, kaficu, roštilj ili druženje sa prijateljima“ i ostalo u kategoriji „volim sve sto vole mladi“. Verujem da vasa deca imaju priliku da „žive miran život, idu u prirodu i gledaju svoja posla“ i da ce im se to „zlo“ dopasti kad odrastu. Bar imaju sansu da odrastu u odraslog coveka a ne PINK namestaj. Ako im se ne dopadne, uvek mogu da dodju u Srbiju i zive nemiran zivot, ne idu u prirodu i gledaju tudja posla.

10. Odavno sam primetio da naši ljudi „na nož“ sačekaju ovakve priče naših koji su otišli u pečalbu. Da li je frustracija, ljubomora, netrpeljivost… šta li, ali reakcije su uvek iste. Ja živim u inostranstvu , evo, 28 godina i sledeće godine se vraćam. Ni moje društvo koje nikada nigde nije otišlo, nema mnogo para, ali ipak ima humora, smejanja, sastajanja, jednom rečju života. Svima vama koji ste ovako mrzovoljno komentarisali ovaj članak, zaista želim da odete negde napolje. Ali, znate, za to je potrebno imati jednu stvar… a da li je vi imate? Da čistite, perete tuđe, da budete građani drugog reda, da se borite, radite dva posla….Ako imate onu stvar za to, što bi rekli Ameri „Spread your wings and fly high. Sky is the limi“ (Raširite svoja krila i letite visoko. Samo je nebo granica). A ja kažem, .. da nas Srba nema, trebalo bi nas izmisliti… verovali ili ne (znam da mnogi od vas neće)

    1. Mnogi od nas kad su mogli da odu nisu, i sigurno su zažalili. Lično, kasnije zbog objektivnih okolnosti nisam mogao da odem. Sećam se 90 tih, gastarbajteri u Pariz nose parole i daju podršku milošeću, a kod nas hiperinflacija, nemaš šta da kupiš u prodavnici. E ovo ti dođe isto, a da mi nismo društvo koje gleda samo materijalne stvari, većina, teško će da me ubedite. A ti se sada vraćaš jer ćeš sigurno u penziju, inostranu, i lepo ćeš da pljuješ one gde si stekao penziju, veliku u odnosu na naša primanja, i da pričaš kako ovog nigde nema u svetu. Tu se slažemo, ali svako iz svog ugla gledanja.

       1. Pre svega, gosp. Bruno, ne znam od kada smo prešli na „ti“? Niti znate ko sam, ni šta sam ni da li se vraćam u penziju, inostranu, ili ne. Ne znam odakle Vam ideja da ću da „pljujem“ ono gde sam stekao penziju? Ja to nisam rekao, niti ikada pomislio. Svi smo mi imali „objektivne razloge“ za ovo ili ono. Ova mlada osoba, koja je napisala svoje utiske iz Slovenije, je prelomila i otišla iz svojih razloga. Mnogi nisu, iz svojih razloga i to je sasvim u redu. Svi mi imamo razloge i svi imamo svoja iskustva. Pozdrav!

       2. Gorane,što si čekao 28 godina da se vratis

11. Kakvo je ovo ispiranje mozga? Ne razumem zašto su otišli kad im je sve bilo smešno. Dođite nazad, pa da se siti zajedno ismejemo.

12. Narvno da je prica smesna. I meni Srbija ‘nedostaje’ iz Amerike jos od ’93 kad sam otisao a razlog je sto nismo adaptirani na stranu kulturu zivota. Nemamo Amerikance za prijatelje jer su drugaciji mentalni sklop sto je normalno. Naravno u ofisu imamo prijateljsku komunikaciju. Pozdravljamo komsije… Srbe srecemo samo na slavama. Tek mi oni nisu jasni. Svi su Rusofili bivsi Milosevicevci a sad i naginju ka Vicic jer je navodno srpski nacionalista. Najbolji drugar mi je Robert Kamerunac. I Lidija.
    Tragedija Srbije sto nam deca ostaju ovde. Sin pocinje doktorat iz fizike, a kcerka medicinu. Srbija bi imala koristi od njih da su tamo. Ali svi se evakuisu i beze iz Srbije.
    Bicu na demostracijama 14ga septembra. Bio sam i 9ga marta. Nagutao se suzavca kod Slobe. Onda digao ruke. Glup narod podrzava diktatore.