Ljudi, sećanja: Latinka

Mladić me ljubazno uslužuje, govoreći da uz knjigu Crnjanskog ide jedna još, gratis. Pitam, šta je, on mi reče ime pisca. Odvratim mu da baš tog pisca i ne marim, da ne moram da budem čašćen njime, ali on se nije dao pokolebati, ima se, veli, držati svog posla, i tako se taj uljez od knjige nađe u mojim rukama. Na fiskalnom računu firme, sa kojeg su prepisani onaj datum gore, i oni sati i minuti, piše nešto kao zavet: „Mi štampamo knjige za slobodne ljude.“

Obodren tom titulom (slobodnog čoveka) koju mi je dala kasa izdavača, već čim sam koraknuo sa štanda bacio sam pogled na poklon: Uspon kolonijalne svesti – lažna istoriografija Latinke Perović bio je njegov naslov. Da mi prodavac već nije bio kazao ko ju je napisao, po tom finom rečniku pomislio bih, kao verujem i vi, da joj je pisac Vojislav Šešelj. Nije. Pisac je Milo Lompar.

Sve je svoje tekstove, članke i knjige napisala rukom

Latinka Perović, koja je u ponedeljak, na jednoj beogradskoj privatnoj klinici zauvek sklopila oči, u vreme ovog bizarnog događaja s kojim sam počeo nije već mogla iz kuće, pa ni na Sajam. Noge su je izdavale odavno, ali sad skoro sasvim. (Uostalom, i da je mogla pitanje je ne bi li pre otišla u CZKD na Čolovićev anti-sajam?)

Stvari su, dakle, stajale u takvom poretku. Neku nedelju ranije, nekoliko bliskih prijatelja priredilo joj je malo rođendansko slavlje: 4. oktobar, ulazak u devedesetu. Oni koji su bili svedoče da je izgledala manje-više uobičajeno za svoje poslednje godine. I da je tako i pričala. Nakon toga za Peščanik je čak pisala o Krležinoj knjizi Hiljadu devetsto šezdesete, koju je priredio Vlaho Bogišić. (Najviše je zapravo pisala o Lasiću, s kojim se dopisivala petnaest godina.) Ispala su četiri nastavka; jedna privržena joj, mlađa istoričarka, pomagala je, u tehničkom smislu.

Ovde je zgodno mesto da kažem onima koji je nisu poznavali: sve je svoje silne tekstove, članke i knjige – Bešlin kaže oko tristo bibliografskih jedinica – napisala rukom. Nije kucala pisaćom mašinom. Nije koristila kompjuter. Nije imala mobilni. Dugo vremena u tim joj je stvarima desna ruka bio Nebojša Tasić, ali je pre neku godinu i njega, mladog čoveka, odnela ona „duga, i teška bolest“. Mnogima je Latinka pisala in memoriame, mnogima držala govore nad kovčegom, mnoge ispratila na poslednji počinak, ali nisam primetio da je za nekim tako duboko žalila – rekao bih, patila – kao za tim čovekom, kojeg sam znao (kojeg su svi znali) samo kao senku, skoro pa kao neko njeno drugo, skriveno ja.

Rukopisi su išli njemu, i od njega onda kome je trebalo. Nebojša Tasić bio je centar operacija. Ima možda neke protivrečnosti u činjenici da ova nesvakidašnja žena, koja je vek provela u govoru o modernizaciji, nije bila na ti sa nekima od nezaobilaznih alata modernog sveta. Privid je da je reč o kontradikciji: reč je o životnom stilu, koji je bio saobrazan sa onim šta je i kako radila, a taj je stil jedno a ono je drugo – istorijski društveni program i projekat.

Opet za one koji je nisu poznavali: nije bilo pristojno zvati je preko dana. Razlog je prost. Bila je večito nad knjigom ili tekstom, zato. Ne znam da li se varam, ali imao sam utisak da je htela da liči na Isidoru (Sekulić), često bi je spominjala, nekad i bez pravog povoda, i u tome nije bilo nikakve poze: htela je taj monaški način života, samopregoran rad, tišinu. I nekoliko koncentričnih krugova ljudi oko njenog salona. Naravno, imala je veze i odnose pre svega sa onima koji su bili njena šolja čaja.

Na strmim stepenicama njenog stana kod Kalenića pijace – gde se u svoje vreme mogla sresti svake subote – antišambrirala su i autentična imena, i, logikom realnog života, ona koja to i nisu. Ali je komunicirala, što neposredno, što starostavnim pismima perom i mastilom, i sa mnoštvom sveta različitih intelektualnih i drugih profila, i – što je važnije – sa svetom pogleda različitih od njenih. Iskustvo mi govori da tako rade manje-više ljudi od formata.

Latinka se u svemu razlikovala od Dobrice (Ćosića), nebo i zemlja, ali su njih dvoje kao dva simbola dve Srbije u tome bili ako ne isti, a ono posve slični: u toj gotovo faustovskoj radoznalosti, kako za istoriju tako i za živi svet oko sebe.

Poraz je pretvorila u trijumf

Govorim o vremenu kad više nije bila u politici, nego njena žrtva. Prognana iz nje, ona je po običaju onog vremena po kazni završila u istorijskom institutu. (Završavalo se i na robiji.) Na jedan paradoksalan način bio je to dar sudbine, mada se sve što ju je okruživalo – javna izolacija, policijska prismotra, stigma imena i porodice – govorilo suprotno.

Mnogi u takvim situacijama klonu, sakriju u sebe, i nestanu. To nije bio njen izbor, tek je tada, kao Lazar, vaskrsla. Saterana u ugao, ona je poraz pretvorila u trijumf, preko bede počišćene političarke prosuće se sjaj plodne – uticajne, harizmatične – istoričarke. U tome je smislu skoro apsolutni izuzetak: bilo je sličnih slučajeva, ali nisu završili sa njenom ishodom. Tuđman recimo: na sličnom putu, pali general postao je istoričarski klovn.

Ali, iako je sa tim svojim sad već mitskim javnim statusom izazivala strahopoštovanje, bila je neposredna, jednostavna i srdačna. Imala je hitar duh, nije se klonila ljudi, umela je i kao starica u kafani popiti čašu piva. Poznanici znaju: kad stupi s tobom u razgovor, neće propustiti da te upita za ukućane, često redom: u mom slučaju, pita najpre kako žena (kaže joj ime), kako ćerke (kaže im imena), kako unuci – i njima je pamtila imena.

Ta neuporediva etikecija ostavljala je utisak, i nisi mogao da se ne osetiš dužnim za tu pažnju. I na najbeznačajniji sastanak dolazila je sa spremljenim govorom, nikad nije improvizovala. Kad je nečemu predsedavala, predsedavala je uvek kao da je Savet bezbednosti. Širila je oko sebe duh ozbiljnosti, i strogosti, htela je da sve oko nje ima izgled značajnog i važnog.

Iako joj je kao i svakom živom stvoru prijalo laskanje, iako je, dakako, držala do sebe, nije bila sklona da podupire predstavu o sebi kao o spomeniku koji hoda. Sećam se jedne karakteristične situacije iz Subotice kad smo radili kao Konstantinovićev odbor: trebalo je otkriti ploču na kući u kojoj se rodio taj veliki sin tog oronulog grada. Žika Berisavljević kao Konstantinovićev blizak prijatelj bio je prirodan izbor.

„Ali, ja sam vam, gospodo, ovde pomalo kontroverzan“, kazao je on Latinki i meni, „možda bi bilo bolje da to uradiš ti, Rade.“ „A koliko li sam tek ja kontroverzan“, branio sam se. Latinka je presekla iskazom što je daleko iznad tog trenutka: „Svi smo mi, dragi moji, kontroverzni“, kazala je. Čini mi se da je u toj, tako prostoj, autoironičnoj rečenici, najdublja ona.

Mazohizam, ako je neko tako pročita, nije sastavnica te introspekcije, čak i kad ta introspekcija seže u dubinu njene komunističke prošlosti, i učešća u visokoj vlasti Titove Jugoslavije. Pre će biti, rekao bih, da se tu radi o racionalizovanom iskustvu, koje podrazumeva da je ljudska egzistencija složena, uglavnom protivrečna stvar, te da neporočne i čiste poznaje samo dogmatika. Često smo – kad smo već kod Konstantinovića – u tome smislu obrtali onu njegovu: da se plaši, pisao je, da se najviše toga plaši, da se jednog jutra probudi kao svetac.

U toj gore rečenici, zapravo je bila njena snaga: zato valjda kao mantru ponavljala je da je naša istoriografija pluralna, da je takvo i društvo, i da je debata ne samo poželjna, nego i normalna. Neko će možda reći da je to oduživanje duga jednopartijskom vremenu socijalizma u kojem je igrala značajnu ulogu, i taj će možda biti u pravu, i u tome ne treba tražiti nikakve indulgencije. Za mene, ta reč pluralna ostaće zauvek njen trade mark.

Labudova pesma koja se slutila

Tekst o Krleži bio je poslednji koji je objavila. Tekst o Đorgoviću koji je išao pre toga takođe je poslednji, ali poslednji polemički. U stvari je to nesuđeni pogovor za Đorgovićevu knjigu Ko je ubio Jovana Skerlića. Latinka ga je napisala – uz primedbe, a autor nije smatrao priličnim da se takav nađe u knjizi. Latinka ga je zatim objavila mimo knjige, Đorgović odgovorio, i rodio se spor koji je ostao da tinja, kao neki mali Černobilj. Za poznavaoce prilika, krajnje iznenađujući.

Đorgović i Latinka negovali su bliske odnose, mada on nije prvi iz salona kojem je okrenula leđa – znala je ona pokvariti odnose, čak i sa onima sa kojima je kao sa liberalima politički stradala. Ovo je, međutim, bilo tim čudnije što je Đorgović napisao izvrsnu knjigu, na liniji Latinkinih magistralnih idejnih i istoriografskih koncepcija, prikazujući se kao njen najvrsniji đak. Nešto je, možda, škripalo u razumevanju metode, njihovo razlikovanje moglo je biti samo razlikovanje u okviru istog.

Onaj umor u kompoziciji njenih članaka koje je tek skrupulozno oko moglo primećivati u poslednje vreme, kod članka o Krleži je nestao. Priča je tekla lako, kao labudova pesma koja se slutila. Jer, stvari sa zdravljem u novembru bile su krenule u rđavom pravcu. Latinka je naprosto kopnila, ali nije bila za to da ide u bolnicu. Ne bi joj tamo bilo prvi put, i nije imala strah od nje, nije joj se naprosto napuštala njena kelija, u kojoj je okružena knjigama radila sa strašću iskušenice.

Pre desetak godina ona je prošla famozni „odjel za rak“, i ja tu epizodu svakako ne bih imao prava da spomenem da o njoj – kao družbenica sa istog odeljenja – novinarka Radmila Stanković nije u Ninu objavila nezaboravan, antologijski tekst. Latinka joj je ličila na Madonu, čija su joj divna kosa i lice pružale sliku života koji ih je, takav kakav jeste ali ipak život, čekao kad umaknu zloćudnoj bolesti.

Umakle su! Potpuna iscrpljenost tela sad, međutim, više nije ostavljala alternativu: porodica i grupa prijatelja smestili su je u privatnu bolnicu. Infuzije su popravile stanje, i sve je tih desetak bolničkih dana ličilo na oporavak. Oni koji su je svakodnevno zvali telefonom da je pitaju za zdravlje i pruže podršku (koristila je, ipak, mobilni, da li?) imali su sličan utisak.Takve prognoze stizale su i od bolnice. Nije se dalo. U ponedeljak u podne desio se moždani udar. U četiri je sve bilo gotovo. U utorak koji dolazi, u Borkinom Centru je, a gde drugo, komemoracija, sutradan, u sredu u podne, ispraćaj za kremaciju na Novom groblju.

Čudesno putovanje sa čudnom knjigom

Lomparova knjiga Uspon kolonijalne svesti – lažna istoriografija Latinke Perović, koju smo otvorili na početku ovoga prisećanja, i čiji spomen možda remeti dostojanstvo jedne smrti, zatekla ju je praktično u samrtnoj postelji. Bilo bi odveć komotno reći da je bilo namerno.

Ali, tako je neugodno, tako neprijatno to udesio sticaj okolnosti. Samo da njena ne bude jedina, drugim rečima samo da njena ne bude poslednja, tako glasi završna rečenica uvoda te knjige. Cela, sto trideset i pet strana, posvećena je Latinkinoj Dominantnoj i neželjenoj eliti. To je Latinkino naslavnije delo. Objavila ga je u svojoj osamdeset drugoj.

Godinama evo o njemu ne prestaje da se govori. Panović je – u prodigioznom izveštaju sa zagrebačke promocije, objavljenom sedam godina i sedam dana pre Latinkine smrti – napisao da posle Ekmečićevog Dugog putovanja između klanja i oranja nije bilo knjige nekog istoričara koja je ostavila takav trag u svome vremenu. Panović je još uvek pravu.

Tu je knjigu objavio Danas, i ja sam – navodim to samo kao prost fakat – vodio projekat. Znao sam da Latinka radi veliki tekst, pitao sam da ga mi izdamo, nije bilo dvoumljenja. Gruja (Spasović) po rasporedu naših poslova bio je urednik knjige, pričao mi je da su se, mada kućni prijatelji, kačili oko nekih stvari – začudo, nešto baš oko Nikezićevog portreta. Sve je ipak bilo velika success story. Pridružila nam se kao partner TV Vojvodina, i njen tihi i preduzimljivi direktor Srđan Mihajlović.

Nemojte da vas prevari utisak, pa da pomislite da su se svi otimali. Pitao sam za partnerstvo, recimo, i jednog ovdašnjeg trgovca strujom koji voli da se kiti reputacijom mecene, pet-šest hiljada dolara za štampu, ali je njemu bilo teško da dira u svojih pedeset miliona dolara godišnjeg profita. Svejedno, bilo je to sa tom čudnom knjigom čudesno putovanje. Promocije u Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu – gde su ovoj „antisrpkinji“ domaćini bili Pupovac i Srpsko narodno vijeće – i uvek pune sale kao kod zvezda sasvim druge vrste, Panović (još jednom) zato joj je posle Zagreba i dao status pop ikone.

To svakako lepše pristaje nego majka Druge Srbije, guru, ili carica. Na promocijama su govorile desetine ljudi velikog kalibra, bila je to kampanja bez presedana. Nosilo ju je, naravno, ime iz naslova ovog članka, bilo je samo sasvim dovoljno.