LNG iz Drača?

Jer, iz nje curi – gas. Tečni prirodni gas (LNG).

„Obe strane će diverzifikovati svoje snabdevanje energijom“, glasi tačka koja je već izazvala pažnju javnosti i oko koje su već počele da se pletu razne teorije, naročito posle izjave predsednika Srbije Aleksandra Vučića da je srpska delegacija uspela da iz te tačke izbaci američki LNG.

Šta u suštini znači ova formulacija?

Najpre, diversifikaciju izvora snabdevanja.

A zatim ona je i moguća mašnica na delu infrastrukturnog paketa Sporazuma u kome se (tačke 2 i 3) najavljuje nastavak aktivnosti na izgradnji autoputa i železničke pruge od Beograda do Prištine i do albanske luke na Jadranskom moru.

Iako se poimence ne spominje, to je luka Drač, koja ovim Sporazumom dobija status fokus tačke privrednih odnosa južne Evrope.

Što se tiče diversifikacije izvora snabdevanja Vašingtonski sporazum znači kraj monopola Rusije na srpskom tržištu gasa i otvaranje vrata za ovaj energent iz drugih država, pa i za tečni prirodni gas (LNG) iz SAD.

Ako bi se pravila paralela, onda se može reći da bi ovim Sporazumom i Amerika dobija svoj Južni tok (pet godina posle propasti ruskog Južnog toka), koji će biti važna karika Južnog gasnog koridora Evrope.

To ne znači izbacivanje Rusije s domaćeg tržišta gasa već pokazuje nameru Srbije da diversifikacijom izvora snabdevanja obezbedi veću energetsku bezbednost koju potencira EU kao jedan od stubova svoje energetske politike.

Uostalom, još 2015. tadašnji srpski premijer Aleksandar Vučić izjavio je u razgovoru s američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom na Bezbednosnom forumu u Minhenu da je „Srbija spremna da koristi gas iz više izvora i da će prihvatiti sugestiju SAD da smanji zavisnost od ruskog gasa“.

Tumačeći Vašingtonski sporazum, premijerka Ana Brnabić objasnila je da bi američki LNG mogao da se pretače u nekoj od grčkih luka ili na hrvatskom ostrvu Krk.

Ta grčka luka je Aleksandropolis u kojoj je kompanija Gastrejd izgradila plutajući LNG terminal i proletos saopštila da je rezervisan kapacitet od 2,6 milijardi kubnih metara gasa za narednih 15 godina (puni kapacitet je 5,5 milijardi).

Ideja Grčke bila je da njen nacionalni disitributivni sistem isporučuje LNG tržištima Grčke i jugoistočne Evrope i da državne gasne kompanije Grčke (DEPA), Bugarske (Bulgartransgas) i Srbije (Srbijagas) budu vlasnici sa po 20 odsto akcija terminala, a ostatak da finansiraju privatne kompanije.

Odlukom Vlade u Sofiji kompanija Bulgartransgas postala je početkom ove godine vlasnik petine tog terminala.

Bugarska godišnje troši oko 3,5 milijarde kubnih metara gasa, a u Aleksandropolisu je rezervisala deset godina unapred po 500 miliona kubnih metara gasa godišnje.

„Iduće godine bićemo gasno nezavisni. To je stvarna diverzifikacija“, izjavio je bugarski premijer Bojko Borisov.

A vlast u Beogradu tvrdila je da iz Atine nikad nije dobila zvaničnu ponudu za učešće u tom projektu.

Ostala je, međutim, izjava ministra energetike Aleksandra Antića s kraja prošle godine: „Svi gasovodi i LNG terminali u regionu, a pogotovo terminal u Aleksandropolisu, omogućiće dodatne izvore snabdevanja gasom“.

Kao drugu moguću lokaciju snabdevanja spomenut je i LNG terminal na Krku koji počinje s radom 1. januara 2021.

Kapacitet terminala je 2,6 milijardi kubnih metara godišnje, a firma „LNG Hrvatska“ saopštila je da je ceo kapacitet zakupljen za iduće tri godine.

Poslednja prijava stigla je od kompanije Powerglobe Qatar LLC, koja je zakupila deo kapaciteta do sezone 2034-2035. godine.

Puna iskorišćenost kapaciteta na Krku, solidna popunjenost rezervoara u Aleksandropolisu i prognoze nezavisnih analitičara o rastu interesa za zakup LNG terminala otvaraju vrata investitorima za izgradnju novog LNG terminala nešto južnije od Krka, s idejom da zaokruži takozvanu jadransku ponudu LNG gasa.

Tu bi na scenu mogao da stupi Sporazum iz Vašingtona a, mada se eksplicitno ne spominje u Sporazumu, luka Drač dobija ključnu ulogu.

Modernizacija te luke, kao završne tačke panevropskog Koridora 8, počela je pre nekoliko godina uz finansijsku podršku EBRD, EIB i EU.

Vlada Albanije je sredinom prošle decenije odlučila da zbog ekoloških i bezbednosnih razloga nastavak širenja luke Drač izmesti u 6,5 kilometara udaljeno selo Porto Romano.

Akcionarsko društvo Romano Port Sh.a dobilo je 30-godišnju koncesiju da izgradi luku i energetski park za naftu i LNG terminal (završen 2009).

Nedavno su počele pripreme za proširenja luke Porto Romano kako bi mogla da prima sve vrste brodova koji uplovljavaju u Mediteran.

Na atraktivnost luke Porto Romano upecao se pre nekoliko godina i biznismen Vojin Lazarević koji je s partnerom iz BiH Damirom Fazlićem kupio 20 hektara močvarnog zemljišta s idejom da izgrade međunarodni terminal za LNG gas i naftu.

Mediji su tada javili da su Lazarević i Fazlić zemljište platili 30 miliona dolara, ali informacije iz poslovnih krugova sugerišu da je Lazarević za ovaj projekat zalegao s milijardu dolara.

Ubrzo je, međutim, ceo projekat doveden u pitanje jer je Lazarevićeva firma Rudnap bila prezadužena, on je pokušao da je restrukturira ali nije uspeo, pa su banke u Albaniji aktivirale hipoteke na 15 hektara u luci Porto Romano.

Dalja sudbina ovog projekta ostala je nepoznata, a Lazarević se nikad nije oporavio od albanske investicione avanture udružene s finansijskim problemima njegove srpske kompanije.

Draču, kao investicionoj destinaciji i vitalnom infrastrukturnom interfejsu regiona, naročito je skočio rejting posle inicijative iz Berlinskog procesa o izgradnji autoputa Beograd – Niš – Priština – Tirana – Drač.

Vašingtonski sporazum između redova targetira Drač / Porto Romano kao lokaciju za novi terminal u kome će se istovarati i regasifikovati američki LNG i odatle budućim gasovodom (ali i prugom) transportovati do tržišta Albanije, Grčke, Bugarske, Severne Makedonije, Kosova, Srbije, BiH.

Albanija je, da bi diversifikovala snabdevanje energijom, definisala strategiju razvoja gasovodne mreže u kojoj Drač ima važno mesto.

Pored gasne konekcije s Grčkom i Crnom Gorom planiran je i 260 kilometara dug gasovod Albanija – Kosovo (ALKOGAP) čija će izgradnja koštati oko 210 miliona evra.

On treba da preuzima gas koji stiže Transanadolskim (TANAP) i Transjadranskim gasovodom (TAP), ali ima kapacitet da preuzima i regasifikovani TNG iz luke Porto Romano.

Iako zamišljen kao albansko-kosovski gasovod, ALKOGAP je projektovan da se njegov kapacitet može utrostručiti ako se produži (recimo do Niša) i koristi za snabdevanje drugih zemalja u regionu.

Sporazum iz Vašingtona precizira da će američka Finansijska korporacija za međunarodni razvoj (DFC) biti finansijski servis tom infrastrukturnom paketu ali i dodatnim bilateralnim projektima (terminal i gasovod).

A Eksim banka će kreditirati kupovinu jeftinijeg američkog LNG, što bi trebalo da zapuši usta onima koji tvrde da je ruski gas jeftiniji.

Inače, argument da je američki LNG znatno skuplji od ruskog gasa nije više validan jer je ove godine značajno pojeftinio.

Nikos Cafos, viši saradnik u vašingtonskom Centru za strateške i međunarodne studije, tvrdi da će jeftin prirodni tečni gas biti uobičajena pojava izazvana nižom cenom nafte, prekomernom proizvodnjom LNG i krizom izazvanom pandemijom kovid-19.

Niska cena bila je, recimo, povod da Turska u aprilu ove godine uveze LNG iz SAD dva i po puta više nego u istom mesecu pre godinu dana, a prema izveštaju regulatorne agencije (EPDK) od 28. maja Turska je uvezla 2,06 milijardi kubika LNG, što čini 52,5 odsto ukupnog uvoza gasa.

Turska trećinu svojih gasnih potreba zadovoljava nabavkama tečnog prirodnog gasa.

Osim domaće potrošnje Turska računa da uskoro postane regionalno čvorište za distribuciju i prodaju ovog energenta tržištima južne Evrope.

Tim povodom građevinska kompanija Enka priprema izgradnju novog LNG terminala u Izmiru.

I EU povećava nabavke američkog LNG – prošle godine pet puta je povećan njegov uvoz.

Zbog povećane tražnje poljski operator gasne infrastrukture Gaz-System započeo je pre tri meseca proširenje LNG terminala u luci Svinoujšće koje će koštati 483 miliona dolara.

Kapacitet terminala biće povećan sa sadašnjiih pet na 8,3 milijarde kubnih metara u 2023.

Inače, ruski gas učestvuje sa više od polovine potrošnje gasa u Poljskoj.

Miris profita privlači investitore u LNG biznis.

Na investicionom tržištu nije prošla nezapaženo odluka japanske Vlade s kraja prošle godine da zajedno s privatnim partnerima investira 10 milijardi dolara u LNG terminale širom sveta.

Diversifikacija izvora snabdevanja energentima donosi benefite i potrošačima.

To se najbolje vidi u Litvaniji.

Ta država je 2014. posle izgradnje LNG terminala Nezavisnost u lici Klajpeda i njegovog punjenja američkim tečnim prirodnim gasom uspela da s ruskom kompanijom Gasprom ispregovara kupovinu gasa po 20 odsto nižoj ceni u odnosu na prethodne nabavke.

Taj benefit potrošači u Srbiji neće osetiti odmah po potpisivanju Vašingtonskog sporazuma.

Iskustva Poljske, Grčke, Litvanije, Turske, Bugarske i Hrvatske pokazuju da se ovakvi strateški infrastrukturni projekti rade na dugi rok.